GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja


5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA

 

Ako je broj elementarnih čestica od kojih se gradi materija sve veći i ako se one između sebe dosta razlikuju, onda nije bilo moguće da su sve one učestvovale u gradnji samo jednog ili par elemenata?
  Vodonik je toliko jednostavan elemenat, da nije bilo potrebno više od nekoliko različitih čestica za njegovo formiranje. U isto vreme, razlaganjem vodonika od kojeg bi kasnije mogli da se grade složeniji elementi, nikako nije moglo da uzrokuje nastanak tako velikog broja različitih čestica!

U suštini, mnogo jednostavnije bilo je da se zvezde formiraju i nastanu od energije, odnosno od čestica koje jesu nosioci energije, nego li da nastanu u složenim procesima sagorevanja materije!

Za atome koji grade grafit, u njihovom omotaču ili na poslednjim putanjama oko jezgra, nalaze se manje čestice (leptoni - tau ili mion neutrino). Time je privlačna sila atoma koncetrisana u središtu atoma, a ova sila je mnogo manja na krajevima i mestu spajanja dva ili više atoma. Zbog toga ovi atomi grade strukturu koja je dosta meka i krta.
  Za razliku od grafita, kod dijamanta struktura atoma se razlikuje u tome što se u poslednjim slojevima nalaze veće elem. čestice (leptoni - tau ili mion). Zbog toga i privlačna sila prema jezgru jeste velika, ali je u isto vreme ova sila velika i između dva ili više atoma. Iz tog razloga ovi atomi grade strukturu koja je dosta stabilna i čvrsta, pa su takve i osobine materije (dijamanta) koju oni grade.

VODONIK (NI)JE IZGRADIO MATERIJU

  Od svih elemenata koji postoje u prirodi najprostiji jeste vodonik, koji je najlakši od svih poznatih elemenata. Vodonik kao najlakši hemijski element ima redni broj 1, a to mu je i maseni broj. Iako se smatra da je vodonik najzastupljeniji element u vasioni, na Zemlji se javlja u veoma malim količinama (od oko 0,9% u gornjim slojevima atmosfere(?)). U zemaljkim uslovima veoma retko se nalazi u slobodnom stanju, ali zato gradi veliki broj organskih (retka su organska jedinjenja bez vodonika) i neorganskih jedinjenja. Njegovo najvažnije jedinjenje je voda. Odatle vodonik (H), na latinskom hydrogenium treba da znači stvaralac vode. Pod normalnim uslovima na zemlji, ovaj elemenat je u gasovitom agregatnom stanju, koji nije otrovan, ali je dosta zapaljiv. Vodonik je gas bez boje, ukusa i mirisa, koji burno sagoreva u vazduhu gradeći vodu.

  Jezgro atoma vodonika sadrži jedan proton, dok se u elektronskom omotaču nalazi jedan elektron. Vodonik je jedini element koji nema neutrone. Na zemlji njegova najveća količina sadržana je u vodi. Ipak smatra se da vodonik čini 75% mase i 90% broja atoma u vasioni.
  Upravo iz tog razloga što je vodonik najprostije građe, jer sadrži samo po jedan proton i jedan elektron, smatra se da su svi ostali elementi nastajali od ovog oblika najprostije materije. Po tome, ako se nešto može nazvati pra-izvorom sveta ili božjom česticom - onda je to vodonik. On stvara sve elemente i iz njega treba da je nastajalo sve. Ipak pre nego što bi bilo koji atom vodonika mogao da učestvuje u nekom procesu dalje gradnje materije, bilo je potrebno da se već postojeći atomi vodonika razlože na svoje sastavne (gradivne) delove. Da bi se razložio bilo koji atom vodonika bila je potrebna energija za taj proces. To znači da pre nego što započne bilo koji proces dalje gradnje materije, bila je potrebna određena količina energije za razlaganje već postojeće materije, odnosno vodonika. Ako su atomi vodonika bili ono što, po sličnosti, može da nalikuje na cigle, od kojih će da se gradi materija (objekat), zašto su se onda te cigle trebale razbijati na manje delove? Možda je poneka cigla (atom) i trebala da se razbije, kako bi se popunio mali delić koji nedostaje u zidu, ali nikako nije moralo da se sve cigle razbiju da bi se od njih napravio (nastao) veći objekat (materija). Da li su postojali slični procesi razlaganja, ili se dešavalo nešto sasvim drugačije sa vodonikom, koji bi trebalo da bude osnova za gradnju svih ostalih elemenata, od kojih bi na kraju trebalo da je nastala sva poznata materija? Ma koliko da su procesi potrebni za nastajanje materije bili spontani, lako je predvidljivo da bi samo onaj proces koji je najjednostavniji, jedino davao mogućnost da iz tih procesa nešto nastane i počne da postoji. Svaki složeniji proces, ako bi postojao, unapred je morao biti neuspešan. Sama logika nalaže, da kada se radi o bilo kakvoj praksi, ustaljeni proces postaje samo ono što jeste najprostije za stalnu i učestalu primenu. Zašto bi onda postao ustaljen, onaj proces koji je višestruko zahtevan, u kojem bi vodonik morao najpre da se razlaže, a za to je svakako potrebna energija, kako bi se kasnije, iz nastalih elementarnih komponenti, izgrađivao složeniji elemenat, za šta je takođe bila potrebna dodatna energija?
  Da bi se razložio bilo koji atom vodonika, sigurno je bila potrebna energija za taj proces. To znači da; pre nego što može da započne bilo koji proces dalje gradnje materije, bila je potrebna energija za razlaganje već postojeće materije, odnosno vodonika. Zapravo, i pre nego što bi nastala i mogla da postoji bilo koja količina vodonika, bila bi potrebna određena količina energije, da bi vodonik nastao! Nastajanje vodonika nikako nije moglo da bude pre nastanka, odnosno postojanja energije. A da li je energija mogla da postoji pre nego što dođe do formiranja vodonika? Ako se ne pominje energija koja je bila potrebna za nastajenje vodonika, tada izgleda kao da ona ranije nije ni postojala. Zato mora da se postavi pitanje; A iz čega je onda vodonik nastao, odnosno iz čega je nastala ne samo prva, nego i celokupna količina materije izgrađena od ovog elementa? Samo onda kada se dobije kvalitetan odgovor na to pitanje, tada će mnogo toga biti jasnije o nastanku celokupne materije. Istina određeni opis (kroz veliki prasak), pominje energiju (kao elementarne čestice) i time samo naslućuje njeno postojanje, ali taj interval vremena kada postoje čestice, od kojih su neke (ili sve) nosioci energije, toliko je kratak da je prosto zanemarljiv u odnosu na svu ostalu celinu (par stotina sekundu u odnosu na 13 do 15 milijardi godina(?)).
  U svakom procesu koji bi vodio do nastanka vodonika, više nego sigurno bila je potrebna određena i zadovoljavajuća količina energije. Po ustaljenom opisu o početku i nastanku materije, bilo koja potrebna energija, ne pominje se da je mogla da postoji ili nastane pre nego što nastane prvi elemenat, od koga će dalje da se izgrađuje i sva ostala materija, ali i da nastaje energija. Svako ko bi se ozbiljnije zamislio nad ovim, lako bi uvideo da postojeći opis ima veliki nadostatak. Naravno, ovaj nedostatak najviše se odnosi na nemogućnost (nepominjanje) postojanja energije pre nastanka materije, odnosno u ovom slučaju, pre nastanka vodonika. Donekle tako izgleda svaki opis o nastanku složenije materije, gde je zapravo materija u svom snovnom obliku (pri tom se misli na vodonik), jedini izvor od kojeg se dalje izgrađuje materija, ali je u isto vreme ona i osnova iz koje nastaje energija.
  Svaka slika o početku nastanka materije, gotovo po pravilu, prikazuje protone vodonika koji grade izotope (deuteron i He3), a potom helijum (He4). Pre toga se donekle pominje da postoji energija, odnosno elementarne čestice iz kojih može da se gradi osnovna materija (vodonik i helijum), ali ovaj proces koji je navodno trajao oko 300 hiljada godina, ne posmatra se kao uvod u nastanak složenijih elemenata. U ovakvom opisu koji se dosta često koristi, a vidi se kao ilustracija na prikazanoj slici, uočava se da postoji paradoks ili ono što je protivrečno? Kako to da ovom periodu vremena nastaju vodonik i helijum, a zapravo postoji opis kako helijum kasnije nastaje sagorevanjem vodonika na zvezdama, u procesima koji slede narednih 1000 miliona (milijardu) godina? To onda samo ukazuje da period od 300 hiljada godina, koji je opisan kao nekakav uvod, ne znači da je proces gradnje ovih elemenata završen i da su elementarne čestice (energija) potpuno izkorištene iz prostora. Zapravo, uz shvatanje da je oduvek postojao veliki potencijal energije, može mnogo jednostavnije da se objasni postojanje i učešće energije u svim procesima nastanka materije i to mnogo pre nego što su formirane zvezde. U suštini i za same zvezde, mnogo jednostavnije bilo je da se formiraju i nastanu od energije, nego li da nastanu u složenim procesima sagorevanja materije! Svakako da bi ti procesi bili znatno kraći i brži, zato što energija i vreme se ne bi trošili na zahtevne procese usložnjavanja materije. U osnovi, energija i vreme se nisu ni trošili više nego što je to zaista bilo potrebno. Jedini i suštinski problem nastao je onda kada je opis o načinu i početku formiranja materije, bio utemeljen na lošim pretpostavkama.
  Proces gradnje složenije materije, naizgled je počeo kroz nukleosinteze u takozvanom proton-protonskom ciklusu. Kroz ovaj ciklus treba da se odigrava lanac nuklearnih reakcija u kojima reaguje četiri jezgra vodonika i nastaje jezgro helijuma uz oslobađanje neutrina i energije. Znači da tek u tom procesu nastaje energija, oslobođena u vidu određenih elementarnih čestica. U ovom i nekom sličnom opisu, vidi se da energija može da nastaje tek nakon što atomi vodonika učestvuju u procesu koji će da gradi složenije atome, pa tek nakon što oni nastanu, moguće je da postoji i nastane energija. Međutim, realnost je ono što se logikom lako može zaključiti. Energija je morala postojati mnogo pre nego što se dogodio prvi proces nastajanja materije. Ona je morala postojati mnogo ranije, nego li što je postojao bilo koji atom vodonika. Po ustaljenom opisu koji je postao nametnut, nemogućnost postojanja energije, pre nastajanja materije, nije zaista realna? Ako se zagrebe ispod uobičajenog i površnog sagledanja, postoji dovoljno dokaza za to.
  Odrediti početak nekog događaja ili procesa oduvek jeste bila koordinacija sa vremenom. Ipak vreme nije ono što utiče na određene događaje ili procese, već je vreme mera koja njih može da definiše po dužini trajanja. Iz tog razloga vreme je mera koja se uvodi i koristi zarad toga da se odrede početak i kraj određenih događaja i procesa, koji su nekada postojali ili koji stalno postoje.
  Početak izgradnje bilo kog oblika materije, ne mora da počinje time što će uvek za osnovu da se uzima vodonik, koji zbog toga što je toliko jednostavan, treba da bude osnovna gradivna jedinica, nalik na cigle pomoću kojih se gradi objekat. Poznato je već neko vreme, zapravo od otkrivanja prvih čestica, a to je ipak nešto kasnije od nastanka ustaljenih opisa (tj. teorija), da postoje još manje gradivne jedinice, koje se mogu uzeti za osnovu iz koje je mogla da nastane i počne da se gradi i izrađuje materije, odnosno ne samo materija već i energija. Sigurno je da mora postojati neki deo vremena kada vodonik kao elemenat nije postojao, niti ga je bilo u dovoljnoj količini da od njega nastane ili se formira bilo koji oblik materije. Taj deo vremena svakako se mora uzeti u obzir, ako se želi imati realna i stvarna slika, kao predstava onoga što se desilo na samom početku. Dakle, osnovno što treba objasniti, pre nego što se krene sa opisima izgradnje materije koja nastaje razlaganjem vodonika, jeste kako je vodonik nastao i iz čega je nastao?
  Odgovoriti na ovo nije teško, čak iako se koriste postojeći i nedorečeni opisi. Nedorečeni su upravo iz tog razloga što oni ne opisuju celinu, već počinju iz onog dela kada se jedan elemenat uzima kao gotova tvorevina. Budući da je vodonik već gotova tvorevina, tada izgleda lako manipulisati raznim kombinacijama, kako bi sa njegovim razlaganjem nastalo nešto drugo. Ipak pre nego što bi atomi vodonika mogli da grade složenije atome, morali bi svi oni da se razbiju na svoje sastavne elemente. Kada se razbilju atomi vodonika, mogu da postoje samo elementarne čestice od kojih su izgrađeni svi postojeći atomi, a ne samo atomi vodonika. Ove, elementarne čestice jesu čestice za koje se smatra da nemaju unutrašnju strukturu, a to znači da nisu građene od manjih čestica, ali zato one mogu da izgrađuju sve ostale atome. Njihov broj je sve veći i stalno raste, jer se povremeno otkrivaju nove. Ako je broj elementarnih čestica od kojih se gradi materija sve veći i ako se one između sebe dosta razlikuju, onda nije bilo moguće da su sve one učestvovale u gradnji samo jednog ili par elemenata? Vodonik je toliko jednostavan elemenat, da nije bilo potrebno više od nekoliko različitih čestica za njegovo formiranje. U isto vreme, razlaganjem vodonika od kojeg bi kasnije mogli da se grade složeniji elementi, nikako nije moglo da uzrokuje nastanak tako velikog broja različitih elementarnih čestica! Ipak, uz postojanje tako velikog broja elementarnih čestica, lako postaje moguća gradnja svih oblika materije, koja se često dosta razlikuje po osobinama. No to u isto vreme znači da; procesi usložnjavanja materije sa osnovom u vodoniku, jesu znatno složeniji u odnosu na gradnju materije iz mnogo više zastupljenih i već postojećih čestica. Zbog toga vodonik kao osnova za gradnju materije nije mogla biti realna opcija, jer u prirodi opstaje i postaje ustaljeno upravo ono što je znatno jednostavnije za primenu i održavanje.
  Da bi mogao postojati bilo koji proces razlaganja atoma vodonika, sigurno je bila potrebna određena količina energije da bi takav proces mogao da započne. Ova energija ne bi mogla postojati u sistemu, ako bi njeno postojanje zavisilo od procesa gradnje složenijih atoma? Tako je inače uobičajeno da se opisuje, kako je energija nastala u procesu izgradnje složenijih atoma, iz atoma vodonika. Ako se energija ne pominje pre ovih procesa, po tome izgleda da je nametnuto ono što nije logično, a to je da energija nije postojala pre tih procesa. Ipak ako se vidi da to nije logično, onda iz toga sledi da; energija mora da je već postojala i bila je zastupljena u dovoljnoj količini. Energija koja bi bila dobijena nastajanjem složenijeg atoma mora da zadovolji svaki dalji proces izgradnje složenije materije. U takvim uslovima javio bi se problem nedostatka ili nedovoljno energije za razlaganje velikog (ogromnog) broja atoma vodonika. Zbog toga veoma je bitno saznati ili donekle realno odrediti (defnisati), koliko zaista ima vodonika u svemiru, zato što na zemlji ovog elementa ima dosta manje u odnosu na 'predviđenu' količinu u svemiru? Naime, zbog toga se smatra da kada bi bilo više vodonika (njegovih izotopa ili izotopa helijuma) na zemlji, to bi donekle rešilo problem sa energijom, a to je i logično, jer ako je vodonik osnova za dobijanje materije, ali i energije, onda bi njegova veća količina, značila veću mogućnost za dobijanje čiste energije. Međutim, iako se zna da na zemlji nema mnogo, niti dovoljno vodonika, to nije razlog da se ne pretpostavi kako je ovaj elemenat u svemiru zastupljen u onolikoj količini koja je potrebna da bi zadovoljila postojeće teorije. Čak i da vodonika ima u količini koja je oko 90% ukupne mase svemira, pa zbog toga treba da iz njega nastaju svi ostali elementi, to ne objašnjava odakle dovoljno energije za njegovo razlaganje? Ipak ova energija koja je bila potrebna morala je da postoji. U postojanje dovoljno energije apsolutno nema nikakve sumnje, ali u postojanje dovoljno vodonika u svemiru, svakako da postoji velika sumnja.
  Količina vodonika za koju se smatra da postoji u svemiru i zvezdama, više je nastala iz potrebe da se zadovolje ustaljene teorije, nego li što postoje realni dokazi koji mogu da idu u prilog tome. Izgleda da je nauka toliko moćna, kada može da stvara i ono što ne postoji, tako da ga prikaže kao da postoji.
  No bez obzira na moć koju ima mašta, pa može da izmišlja svašta, potrebno je neke detalje iz teorija mnogo preciznije analizirati. Zato mnoge od njih treba da se preispitaju, kako bi se videlo, da li one imaju barem neku osnovu sa kojom mogu da se održe u svojim pretpostavkama. Svaka teorija, nije ništa drugo do pretpostavka, koja se formira u nedostaku dokaza za određeni opis događaja, koji su nekad postojali ili postoje, ali koje nije bilo moguće opisati u vremenu kada su ove teorije nastale, jer nije bilo mogućnosti za to. Ipak vremenom su nastali uslovi za prikupljanje dokaza, ali ovi dokazi nisu mnogo izmenili postojeće teorije koje su dobile određeni ustaljeni obrazac, već su činjenice morale da se izmene tako da se prilagođavaju šablonu teorija.

  U osnovi svih teorija o nastanku materije, mora postojati mesto na kojem nastaje materija, tako da je to mesto generator njenog postojanja. To znači da izvan ovog dela teritorije (ili oblasti), nije bilo moguće da dođe do formiranja materije. Ova oblast uvek se prostire u blizini zvezda koje će kroz opisane procese da postaju generatori materije, ali samo do nekog njenog oblika. To znači da celokupna materija, odnosno jedan deo od one koja je do sada poznata, ipak nije mogla da bude formirana u blizini zvezde veličine Sunca. Gde i kako je nastala materija složenija od gvožđa, za to postoje drugi opisi, jer oni se moraju na drugačiji način sagledati. Svaka zvezda pa i sunce, nakon što je prikupila dovoljno mase, morala je početi sa izgradnjom materije od najjednostavnijeg elementa vodonika. Sam početak nastanka zvezde, odnosno njegov opis, jeste takav da se smatra kako se veliki oblak gasova (vodonika, pa i helijuma), ali i prašine, nalazio u takvoj koncetraciji da je od njih mogao da počne proces formiranja materije. Zapravo materija je već bila formirana u nekom obliku, jer postojanje gasova, a posebno međuzvezdane prašine, uveliko ukazuje na postojanje složenije materije.
  Evo kako izgleda analiza koja daje podatke za prikupljenu prašinu; Čestice prašine sastoje se od tankih izuzetno pljosnatih iglica grafita i silikata koji imaju omotač sastavljen od leda? Na osnovu dobijenih analiza, to znači da u građu zvezda već ulaze grafit, silikati, pa i led, koji jeste složeno jedinjenje, odnosno voda? Dakle, sve to je dosta složena materija, a govori se da je navodno sve počelo od vodonika? Ove analize su urađene skoro (poslednjih decenija) i treba da predstavljaju neki validan dokaz, koji iznosi činjenice na uvid, ali ovi dokazi i činjenice nisu izmenile davno nastale teorije o formiranju materije sa vodonikom kao početnim izvorom. A kako je vodonik pre toga nastao i to u dovoljnoj količini, to je deo za izbegavanje u opisu, pa se to obično i radi? Uglavnom još uvek opstaje postojeći opis da; materija koja postoji na Zemlji, kao i na ostalim planetama, morala je svojim većim delom nastati kroz procese koji su se odvijali na Suncu. Osnovni gradivni elemenat bio je vodonik, da bi od njega kasnije nastao helijum, a tek mnogo kasnije mogli su da se formiraju ostali elementi, ali naravno ne svi. Ovakav proces izgradnje materije, upravo zato što je sve složeniji, uzrokuje sve veću potrebu za energijom, kao i za vremenom. Potrebna energija navodno nastaje u dovoljnoj količini kroz procese izgradnje materije. Ali budući da su to dosta složeni procesi, zato se i vreme izgradnje materije uveliko povećava. Iz ovoga se vidi ono što i jeste logično da; energija i vreme jesu usko povezani. To znači, da od količine energije zavisi dužina (vremenski period) izgradnje materije. No ne na taj način da vreme utiče na same procese, već kao mera trajanja tih procesa. Ukoliko postoji znatno više energije u bilo kojem procesu izgradnje materije, utoliko će period njene izgradnje da bude dosta kraći. No kako su opisi o nastanku i gradnji materije bili sve zahtevniji, odnosno složeniji, to su se i vremenski periodi sve više povećavali, kako su to teorije zahtevale, odnosno oni koji njih kreiraju. To znači da razlog za uvećanje perioda (vremena) u kojem nastaje materija, nije nastao na osnovu savremenijih saznanja i činjenica, već na osnovu davnih teorija. Tako se još uvek održava ideja da su svi elementi nastali na zvezdama, kroz stalni proces izgradnje od jednostavnog vodonika, preko helijuma, pa sve do ostalih elemenata koji postoje u prirodi. Iako se ovaj proces opisuje tako da izgleda jednostavan, on u suštini jeste znatno složeniji. A to se može videti, ako se detaljnije analizira sve ono što je potrebno da se događa na zvezdama, u svim procesima izgradnje materije od vodonika i helijuma.

  Da li ovi laki elementi, mogu biti osnovno gorivo koje koriste zvezde da bi od njih kasnije nastali teži elementi? Zapravo iz ovoga sledi ono što je mnogo bitnije (sa)znati; da li ovi elementi mogu da stvore ili oslobode dovoljno energije, da bi u određenim procesima od njih mogli da nastanu teži elementi? Logično je da razlaganjem težih elemenata, mogu da se dobiju lakši elementi, pri čemu se oslobađa i veća količina energije. Ova energija koja se oslobodi, biće sve veća, ukoliko se koriste sve teži elementi. To jeste logično, jer teži elementi sadrže i veću energiju, koju prenose njihove elementarne čestice, a one po suštini i jesu gradivno tkivo za njihov ukupan energetski potencijal. Međutim, u svim eksperimentima sa sličnim procesima, koje su ljudi izveli, nije postojalo potpuno pretvaranje materije u energiju. A ukoliko je i bilo takvih procesa, da se od složenije materije dobije ili oslobodi maksimalna količina energije, ova energija oslobođena u takvim procesima uveliko se razlikuje od energije (ili zračenja) koja se dobija od Sunca. Zračenje koje se dobija od Sunca ima veoma malu količinu gama zračenja, pa je njegovo zračenje UV i drugih zraka mnogo manje opasno u odnosu na većinu zračenja oslobođenih tokom nuklearnih procesa koje su ljudi napravili. Iz toga je očigledno da (nuklearni (kako se nazivaju (?)) procesi na Suncu, nisu ni približno slični onim procesima kojima se ljudi koriste, a sa kojima se oni porede i grade objašnjenja o nastanku materije i energije na zvezdama. Istina, napred je pomenut proces razlaganja težih elemenata za dobijanje energije, pa je moguće da se u njima mnogo više oslobađa gama zračenje kao opasno zračenje. Ipak postoje i drugi procesi u kojima se koriste lakši elementi za dobijanje i oslobađanje energije. To su termonuklearni procesi, u kojima takođe postoji slično opasno zračenje, koje nije ni nalik na ono zračenje koje se dobija od Sunca? Da li se onda na Suncu zaista odvijaju takvi procesi o kojima se često govori da su oni bili nosioci nastanka energije i izgradnje materije?
  Da li sa takvim procesom, koji postoji u opisu za ono što se događa na Suncu, gde se na neki način vrši spajanje lakih elemenata, može da se oslobodi dovoljno energije da bi od njih mogli da nastanu teški elementi? Tako nešto ne izgleda logično, ma koliko se neko trudio da to predstavi kao da jeste. Neka energija svakako mora da se dobije, ali ona ni kom slučaju ne može biti dovoljna da od njih nastaju teški elementi. Ova energija ne može biti dovoljna i prostog razloga što bi morala da zadovolji dva procesa o jednom trošku (energije). Naime prvi u-trošak energije bio bi potreban da se lakši element razbije. Ovo jeste veliki utrošak energije, čak i ako se to događa samo sa vodonikom, zato što se smatra da ovaj element postoji i ispunjava oko 90% svemira. Da bi se razložio samo jedan deo od ove navedene količine, bila bi potrebna zaista velika količina energije. Drugi u-trošak energije potreban je da se od nastalih čestica izgrađuje teži element (kao npr. helijum). Iz ovoga sledi da; Kada se sagleda celokupan utrošak energije, može biti jasno da bi nešto (ili dosta) više energije bilo potrebno, nego li što je moglo da se stvori ili nastane u sličnim procesima! Dakle, uz postojeće opise, sa svom potrebnom količinom utrošene energije, da li je zaista bilo moguće da nastaju teži elementi od onih koji su lakši i jednostavniji?
  To može da izgleda moguće, samo kada se koristi ustaljena formula o ekvivalentnosti materije i energije E=mCxC. Međutim, kako je već navedeno, definisana brzina svetlosti nije realna za sve EM talase, pa zato mogu da postoje i mnogo veće brzine. Zbog toga je moguće da postoje i mogu da se dobiju mnogo veće količine energije iz prostora ili iz materije! Ova formula na osnovu koje se dobija neodređena vrednost za energiju, dosta je daleko od realne količine energije koja postoji u prostoru i koja može da se dobije iz materije! Kao takva ona postavlja dosta velika ograničenja u spoznaji istine o energiji i nastajanju materije kroz posredovanje energije. Kroz ovu formulu se podrazumeva da se celokupna početna masa pretvara u energiju i onda se naizgled dobija velika količina energije. Ipak, čak i najboljim uslovima nije moguće svu materiju pretvoriti u energiju. Ovo je možda moguće da se izvede, samo u slučaju kada se određena količina energije dovede pre ili toku razlaganja materije. To znači da je znatno više energije potrebno da se sva materija pretvori u energiju (a u kratkom periodu vremena), nego li što je moguće da se energije dobije samo prostim razlaganjem materije. Zapravo prosto razlaganje materije ne postoji, osim kao dugotrajan proces (u toku poluraspada), pri čemu se energija veoma malo manifestuje. Materija u osnovi uvek teži ka razgradnji, odnosno u promenu oblika ka prostijem i manje složenom, a to znači da bez postojanja energije svaki proces razlaganja materije bio bi daleko više usporen. Jedino uz posredovanje energije svaki proces razlaganja materije može dovoljno da se ubrza. No razlaganje materije nije jedini proces koji zahteva energiju, tako da je dodatna količina energije potrebna za dalju gradnju materije. Iz ovoga sledi da; svaki dalji proces razlaganja prostije i gradnje složenije materije, jeste sve više složeniji i zahtevniji ne samo po količini potrebne energije, nego i po vremenu koje je potrebno za sve te procese! Uz veliku količinu energije, potpuno je izvesno i moguće da se uveliko skraćuje proces gradnje i nastajanja materije. Zašto je onda bilo potrebno da se nastajanje materije odvija kroz složene i zahtevne procese, kad su ovi procesi mogli da se događaju znatno jednostavnije i brže, uz posredovanje ogromnih potencijala energije koji postoje i stoje na raspolaganju u (skoro) svim delovima prostora?
  Ipak, kroz postojeću formulu, podrazumeva se da se sva materija pretvori u energiju, kod svih procesa od kojih je nastala složenija materija. Naravno da to jeste najbolje rešenje za ustaljeni opis izgradnje materije. To mora da se podrazumeva, jer u tom slučaju može da postoji samo jedan proces, a to je proces izgradnje materije iz lakših elemenata, uz učešće energije nastale potpunim razlaganjem predhodno postojećih elemenata. Ali ako se sva materija izgrađena od lakših elemenata, ne pretvori u energiju, onda je potrebna dodatna energija da se ona potpuno razloži i pretvori u energiju potrebnu za dalju izgradnju. Ta energija ne bi mogla postojati, ako se sva prosta materija potpuno ne razloži, a to se uvek i podrazumeva kao gotova stvar u svim opisima o nastanku materije. U tom slučaju, (daljeg razlaganja prostih elemenata), bila bi potrebna dodatna količina energije za potpuno razlaganje postojeće materije. Tek posle toga mogao bi da se nastavi proces gradnje materije, ali tada bi postojao nedostatak energije, jer bi njen veći deo već bio utrošen na predhodni proces razlaganja. Dakle, na kraju, kada se sumiraju procesi razlaganja i izgradnje materije, uz učešće energije u oba procesa, (a ne samo u jednom), onda se lako vidi problem nedostatka energije. Sigurno da tada niko nije mogao intervenisati kako bi se nastavio proces gradnje materije. To može da znači samo jedno, a to je da; već tada na bilo kojem početku, morala je da postoji dovoljna količina energije, koja je mogla da udovolji sve potrebe za početak, izgradnju i nastanak materije!

  Vodonik kao najjednostavniji element, u svom jezgru, čak i ne poseduje neutron. Ipak u procesima nastajanja helijuma stvaraju se dva neutrona u njegovom jezgru. To znači da; moraju se razbiti (razlagati) 4 atoma vodonika, da bi od njih nastala dva atoma helijuma? Od vodonikovih protona izgrađuje se izotop deuterujum, koji dalje učestvuje u gradnji izotopa helijuma He3. (Slike donekle ilustruju takav proces.) Izgleda uvrnuto, ali usled toga masa jezgra helijuma manja je od zbira masa dva protona i dva neutrona. Ovde se jasno vidi da elementarne čestice koje grade helijum, nisu iste sa onima od kojih je nastao vodonik. One i ne mogu biti iste, jer i nisu izgrađene od istih čestica. Svaki elemenat u svome sastavu i građi treba da ima različite gradivne čestice. Ipak ustaljeno objašnjenje je sasvim drugačije. Naime smatra se da; pri nastanku jezgra helijuma, višak postignute mase, pretvora se u energiju, po navedenoj Ajnštajnovoj formuli E=m(cxc). Ovako nastala energija možda bi bila dovoljna da se nastavi dalji proces gradnje složenijih elemenata. No ipak je, osim energije potrebne za dalju gradnju složenijih atoma i materije, bila bi potrebna i energija za razlaganje nastalih i postojećih elemenata?
  U osnovi, za svaki proces razbijanja atoma vodonika, sigurno da je potrebna energija, ali se ona ne pominje kao utrošak, jer bi kasnije nedostajala za dalji proces izgradnje. Sigurno da prisutna energija, nastala u ovom procesu može da zadovolji samo jedan proces, ali teško da može oba (razgradnju i izgradnju). Iz toga sledi da; po svim postojećim opisima o nastanku materije, u takvim procesima, bilo je potrebno znatno više energije da učestvuje u izgradnji materije, nego li što je energije moglo da nastane u sličnim procesima. Ako ova stvorena energija nije bila dovoljna da uz pomoć nje nastaju teži elementi, onda je određena količina energija morala da postoji u prostoru, pre nastanka ili početka bilo kojih procesa. To znači da je energija postojala pre bilo kog oblika materije. Takođe više je verovatno da je energija oduvek bila osnova iz koje može da počne bilo koje oblikovanje materije, zato što energiju čine i nose elementarne čestice koje grade atome. Od ovih čestica nastaju svi gradivni elementi za jezgro i elektrone.
  A kada se opisuje nastanak težih elemenata od vodonika, gotovo se ne pominje, šta se događa sa elektronima koji mora da postoje u tim procesima? Njima se malo posvećuje pažnja, kao da ih nema ili kao da nemaju neku ulogu u svim procesima gradnje složene materije. Možda je kod prostih elemenata razlika između elektrona zaista mala, ali kod složenijih elemenata, razlika između elektrona je svakako velika. A to se i vidi po tome što su pojedini elementi, iako bliske mase i rednog broja, ipak u mnogome razlikuju po osobinama. Ta njihova razlika ne postoji samo zbog jezgra i čestica u njemu, već je uloga elekrona jednako važna za sve osobine koju imaju atomi, odnosno materija izgrađena od njih. Izgled elektrona nije više isti kao što je bio odavno i postojao dugo vremena. Otkriveno je mnogo elementarnih čestica koje se ubrajaju u elektrone, ali se njihov izgled i veličina u mnogome razlikuju, tako da im je i ime promenjeno u leptoni (elektroni). Ako se svi elektroni toliko razlikuju između sebe, onda je malo verovatno da su svi oni nastali od jedne iste čestice, koja je postojala na početku, a koja je mogla da bude samo elektron vodonika. Nigde nije u detaljima opisano, kako se ovaj elektron, tokom vremena, preobrazio u mnogo drugih i drugačijih oblika elektrona (ili leptona), za čiji broj se ne zna koliko ih tačno ima? Ustaljeni opis o početku i nastanku materije, nigde ne objašnjava kako je nastao toliki broj različitih elektrona i drugih elementarnih čestica.
  Različite osobine materije lako se mogu objasniti činjenicom, da su atomi različitih elemenata izgrađeni od velikog broja različitih elementarnih čestica. Ali ono što je mnogo teže objasniti jeste, kako je od jednostavnog elementa kao što je vodonik, nastao tako veliki broj različitih elementarnih čestica, koji uz to grade različite atome, a oni na kraju grade materiju sa velikim brojem različitih osobina? Čak se i materija izgrađena od istih atoma razlikuje po osobinama, kao što je razlika između grafita i dijamanta, iako su oni sastavljeni od (skoro) istih atoma ugljenika. Očigledno je da osobine ove materije, zavise od čestica koje njih grade, odnosno od njihovog rasporeda u jezgru i omotaču oko njega (vidi - Promet materije i energije). Za atome koji grade grafit, u njihovom omotaču ili na poslednjim putanjama oko jezgra, nalaze se manje čestice (leptoni - tau ili mion neutrino). Time je privlačna sila atoma koncetrisana u središtu atoma, a ova sila je mnogo manja na krajevima i mestu spajanja dva ili više atoma. Zbog toga ovi atomi grade strukturu koja je dosta meka i krta. Za razliku od grafita, kod dijamanta struktura atoma se razlikuje u tome što se u poslednjim slojevima nalaze veće elementarne čestice (leptoni - tau ili mion). Zbog toga i privlačna sila prema jezgru jeste velika, ali je u isto vreme ova sila velika i između dva ili više atoma. Iz tog razloga ovi atomi grade strukturu koja je dosta stabilna i čvrsta, pa su takve i osobine materije (dijamanta) koju oni grade.
  U osnovi i ovde se vidi pogrešan stav o dobijanju energije razgradnjom materije (razlaganjem vodonika), da bi kasnije ta energija bilo korištena za dobijanje - usložnjavanje materije (izgradnja helijuma). Ma koliko da se na bilo kojem početku događaji odvijaju spontano, ipak najbolji način da u toj spontanosti nešto može da postane, jeste da se koristi ono što jeste najjednostavnije i što najviše stoji na raspolaganju. Zar onda ne bi bilo jednostavnije da se gradi materija, ako se koristi već postojeća energija iz prostora? U svakom slučaju, na bilo kojem početku, moralo je biti daleko više energije, kao što je i danas ona daleko više zastupljena u prostoru. Ova postojeća energija, oduvek je bila više nego dovoljna za oblikovanje materije u onom obliku koji je nastao? Čak šta više, energija je ranije, na samom početku, bila daleko više zastupljena, jer tek kasnije kada su od nje nastala ostrva materije, energija bi se nešto umanjila i sa time je u nekim delovima prostora bila nešto više razređena. Elementarne čestice, od kojih neke jesu nosioci energije, oduvek su morale postojati i to mnogo pre nego što je od njih nastala ili je formirana materija. Elementarne čestice jesu osnovni energetski potencijal za formiranje atoma, odnosno materije. Ove elementarne čestice su se oduvek razlikovale, pa je iz tog razloga logično da one kao takve, mogu da formiraju atome i materiju sa svim njenim različitim osobinama. Elementarne čestice nisu samo nosioci energije, nego su i gradivni materijal za atome od kojih će da nastaje njihovo jezgro, kao i elektroni. Zato mnogo jednostavije izgleda gradnja materije od različitih elementarnih čestica, odnosno energije, nego li da se materija gradi od istih (jednakih) čestica koji su mogli da postoje u atomu vodonika. U ovom drugom slučaju, bila je potrebna energija za dva procesa (razlaganja i izgradnje), dok u prvom slučaju energija, odnosno nosioci energije, postaju gradivni deo materije. Logično je da u svim uslovima, gde ima dovoljno energije, gradnja materije se odvija mnogo brže i jednostavnije. A kako je već pomenuto, na (svakom) početku moralo je biti mnogo više energije, nego li što ona postoji danas, iz prostog razloga što je određeni deo nekadašne energije, uobličen u materiju koja postoji.
 

Početak stranice

Nazad   Početni naslov   Sledeća