GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA
5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


Analogija

SVETLOST i njen UTICAJ NA STARENJE

  Postoji dosta knjiga i tekstova u kojima se iznose osnove na kojima se zasnivaju teorije koje je dao Ajnštajn. To često može da navede na razmišljanje vezano za opis paradoksa blizanaca. U ovom paradoksu (inače paradoks je nešto protivrečno) se navodi kako bi jedan od dvojice blizanaca nakon putovanja do bliže zvezde, većim delom brzine svetlosti, manje ostareo od drugog koji nije putovao. Na osnovu toga zamišlja se da bi se promenio njegov proces starenja, zbog brzine kretanja koju bi imao.

  Na osnovu Ajnštajnove teorije razmišljalo se i o putovanju kroz vreme. Naravno kad neko misli o mogućnosti putovanja kroz vreme, to može biti motiv i za razmišljanje o samom procesu starenja opisanom u navedenom paradoksu.
  Da li svetlost, koja je bila osnova za to da vreme bude dimenzija prostora, može imati uticaja i na sam proces starenja? Ili je to možda privid, dok se dešava nešto što daje utisak da je taj privid stvaran. Ovo mišljenje može biti predmet osporavanja, ali uvek postoji detalja koji se tome još mogu dodati. (Uglavnom to se odnosi na brzinu, koja mora da se pominje i u ovom tekstu.)

  U paradoksu blizanaca, jedan od njih kreće na putovanje do zvezde, udaljene 4 svetlosne godine. Pri putovanju njegov brod ima brzinu od 4/5 brzine svetlosti. (Ne postavlja se pitanje kojim brodom i na kakav pogon bi to bilo ostvareno!?) U odlasku nakon prelaska većeg dela puta, svetlost koja je nosilac informacije o događajima na Zemlji, kasniće za njime, jer joj je potrebno neko vreme da ga dostigne. Pa će u odlasku proći više od 4 godine vremena, koliko je potrebno da se stigne do zvezde brzinom svetlosti.
  U povratku će biti posve druga situacija. On se kreće 4/5 brzine svetlosti ka Zemlji, i svetlost koja nosi informaciju o toku događaja na Zemlji, kreće se njemu u susret. Time se ono što on može da vidi vremenski smanjuje. Može se reći, da usled velike brzine kretanja, kod njega dolazi do skraćivanja vremena, u kojem on može da sagleda sve ono što se desilo na Zemlji. Tako da će na kraju njegovog putovanja do zvezde i natrag, za njega proći 6 godina. Dok će na Zemlji proći 10 godina, koliko se misli da će biti star i njegov brat blizanac.

  Kod paradoksa blizanaca, jedan od njih na putovanju ka nekoj zvezdi, biva manje ostareo u odnosu na njegovog brata koji ostaje na Zemlji. Osnova na kojoj je opisan praradoks, tumači da je putnik manje ostareo. Što znači da bi jedno takvo putovanje uticalo na proces starenja.

  Pitanje je da li bi zaista jedno takvo putovanje promenilo taj proces, u smislu da može uticati na njega? Jer ove brzine koje se pominju da postoje za brod koji se nalazi u kretanju kroz prostor, jesu malo verovatne.? Ali čak i da se ostvare, mogu li one usporiti proces starenja? Ono što bi moglo da se desi u nekom takvom slučaju, jeste privid da je proces starenja izmenjen, u smislu da je ovaj proces usporen. I to zbog velikih brzina kretanja. Iz toga sledi da bi uvećanje brzine kretanja, usporilo proces starenja, (obrnuto proporcionalno je starenju).

  Odakle nastaje takav privid? Verovatno iz želje da se opiše jedno nikad ostvareno (i neobično) kretanje, kao realno. Šta se ipak može desiti u toj situaciji? Jedino što bi bilo realno jeste; da je došlo do skraćivanja vremena, zbog velike brzine kretanja! Zapravo kretanje (brzina) i vreme su uzajamno povezani i to na način koji je opisan u delu Pet dimenzija. Skraćivanje vremena se ,navodno’ događa za blizanca što se nalazi u kosmičkom brodu. To skraćivanje zavisi od njegove brzine, koja je veći deo od brzine svetlosti. Pri tome se ne misli o prostoru u kome se sve to dešava. On izgleda kao da ostaje isti, bez obzira na ono što se u njemu dešava. Ne misli se o brzinama koje postoje u celom prostoru, a koje nisu vezane za kosmički brod i brzinu svetlosti.?

  Samo skraćivanje vremena nam izgleda kao uticaj na proces starenja. Pa se zaključuje da je blizanac u putovanju manje ostareo. U smislu da je izmenjen njegov proces starenja, odnosno da je umanjen. Time on završava svoje putovanje znatno mlađi od svog brata blizanca, koji je ostao na Zemlji.
  A sve to zbog činjenice, da je mogao da se u povratku kreće ka svetlosti, koja je nosilac informacije o događajima na Zemlji. Čime je te događaje mogao videti znatno brže, nego li da je u mirovanju. No da li je sama svetlost, kao nosilac informacije mogla uticati na proces starenja? To nije ni malo verovatno, zbog više razloga!

  Uporedimo to sa jednostavnim primerom za prenos informacija, kao što je internet. Prenos informacija putem interneta može biti na razne načine. Od kojih su neki brži, a neki sporiji. Recimo da dva blizanca koriste dva različita načina, koji su na samoj suprotnosti. U smislu da jedan koristi onaj najbrži, dok je drugi u mogućnosti da koristi onaj sporiji. To je analogija sa brzinom kretanja, koja postoji u paradoksu blizanaca. Šta se dešava sa njima, dok koriste različite brzine za prenos informacija? Onaj što koristi brži sistem za prenos informacija, imaće mogućnost da za znatno kraće vremena, sagleda znatno veći broj ili količinu informacija. Pod pretpostavkom da može da ih registruje i obradi. Dok drugi blizanac će za isto vreme, biti u mogućnosti da ima znatno manji obim informacija (onog što može da vidi). Ako to traje nekoliko godina, šta će biti na kraju?

  Na kraju će biti, da za isto vreme njih dvojica imaju različitu količinu onoga što su pratili i što znaju. Izgledaće kao da je njihovo vreme provedeno u praćenju informacija bilo različito. Tako da bi jedan od njih trebao biti znatno stariji, kada bude sagledao i znao onoliko koliko i njegov brat. To je onaj sa sporijim sistemom za prenos informacija.

  Ali šta je bilo sa njihovim procesom starenja dok je trajalo praćenje informacija? Da li bi se kod njih promenio proces starenja? Logično je da sigurno ne bi. Oni bi bili jednako stari i posle nekoliko godina iako bi ono što znaju bilo različito. Ovde se nameće ovaj zaključak u sličnom sistemu kao što je prikazan u paradoksu blizanaca, jer i ovde se dva blizanca nalaze u istom prostoru, baš kao što se to smatra za paradoks, jer u njemu se pominje promena vremena, ali ne i promena prostora. Tako se samo stiče privid, da je na osnovu onoga što jedan od njih ima znatno veću količinu informacija, njemu bilo potrebno mnogo manje vremena, da zna ono što će njegov brat znati za duže vremena. Ako bi za svetlost kao nosilac informacije, rekli da se preslikava (analogna) u internetu, zaključak je da u paradoksu blizanaca nije moglo doći do promene procesa starenja. Osim toga za ono što je opisano u paradoksu blizanaca postoje kretanja koja zavise od brzina, a one se određuju u nekom prostoru koji se uvek menja. Iz toga sledi da bi sa promenom vremena i prostor morao da se menja. Ali niko ne govori o tome prostoru u paradoksu blizanaca, iz tog razloga što se smatra da prostor ostaje isti, jer se pominje samo različito vreme!

  Ako je svetlost bila nosilac informacije u paradoksu blizanaca, a jeste; da li je ona mogla da utiče na proces starenja jednog od njih? Zar to nije samo privid, na osnovu toga što on, ima mogućnost da brže prati sam tok informacija. To mu je omogućila njegova brzina kretanja, ali sigurno nije mogla da utiče na neke druge procese! Ista ta brzina mu je omogućila da izgleda da je došlo do skraćivanja njegovog vremena. Možda se to isto desilo i sa prostorom, koji bi morao da se skrati zbog brzine koju je imao u kretanju. Ali to ga ne bi učinilo mlađim u odnosu na njegovog brata, u smislu da je manje ostareo. Već je njegovo vreme za viđenje događaja skraćeno u odnosu na ono koje ima njegov brat, prateći isti tok događaja!

  Izgleda da je uticaj na proces starenja samo privid, kao posledica nastala zbog mogućnosti praćenja toka događaja na različite načine. A svetlost koja je nosilac informacije, ničim nije promenila taj proces. To je samo misaono, bila posledica velike brzine za koju se smatra da je jedan od njih imao u toku zamišljenog putovanja. Koja u stvari nikada i nije bila ostvarena ni sa kakvim brodom niti putnikom koji bi se nalazio u njemu.
  Sama brzina može imati uticaja na vreme, mnogo više nego što se o tome misli. Ali to je drugo razmišljanje, o brzini od koje zavisi mnogo toga što se dešava oko nas. O brzini od koje zavisi i samo vreme. To se dokazuje i ovim primerom, gde se vidi ili stvara privid da se vreme može skratiti zavisno od brzine kretanja nekog ili nečeg.

  Ovo mišljenje u suštini ne menja mnogo od onog što se misli o paradoksu blizanaca. Možda ga samo opisuje na drugi način. I to na takav način, da je proces starenja morao ostati isti, što u osnovi paradoksa nije bio slučaj. A da je ono što se menja u stvari fizička stvarnost, odnosno prostor i vreme mogu da se menjaju jedino zajedno, a ne samo vreme. Zato što fizičku stvarnost definišu prostor i vreme kao nedeljivi deo celine, jer su povezani brzinom (kretanjem). To znači da jedino može doći do njihove promene u celini! Svaka promena je uvek vezana za brzinu, od koje će zavisiti veličina promena. Za tu brzinu se može govoriti na isti način kao i o vremenu. Time se brzina izjednačava sa vremenom, odnosno postaje ono što je postalo vreme. A ono je postalo dimenzija prostora.

  Svetlost kao nosilac informacije je analogija u internetu koji je takođe nosilac informacije. Od njih neće zavisiti promena stanja blizanaca, vremena i prostora. Ali će zato u osnovi to zavisiti od brzina. Od brzine kretanja broda u kome se nalazi jedan blizanac ili od brzine kojom jedan od blizanaca koristi internet. Ako je brzina veća, njihovo vreme za praćenje (viđenje) informacije se smanjuje. Iz toga sledi da je vreme usko povezano sa brzinom. Čak toliko da to utiče na termin koji se odnosi na prostorno vremenski kontinuitet. Odnosno na neodvojivo povezivanje prostora i vremena. Ako su vreme i brzina postali nerazdvojivi, sledi to isto i za vreme i prostor. Zato što u prostoru postoje razna kretanja koja se mere brzinom, pa je nazamislivo govoriti o prostoru ako se zaboravi na brzine koje postoje u njemu. I kako se interval nekog kretanja definiše vremenom to sve čini jednu celinu prostor-vremena-brzine (PVB), odnosno prostornovremenskog kontinuiteta.

Početak stranice

Nazad   Početak   Sledeća