GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja


5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

SVETLOST je deo SPEKTRA

  Od kako je izmerena ili utvrđena brzina svetlosti nije se mnogo pažnje posvetilo proveravanju da li postoji mogućnost za veće brzine od ove. Možda to izgleda logično za ono vreme (pre više od sto godina) kada se posle nekoliko vekova pokušaja merenja ove brzine naizgled konačno došlo do njene ,stvarne' vrednosti. Od početka sedamnestog veka do početka dvadesetog veka bilo je dosta pokušaja da se izmeri brzina svetlosti. U tim pokušajima nikad se nije mnogo pažnje posvetilo izvoru iz kojeg nastaje svetlost, pa je iz tog razloga postojalo više različitih izvora za merenje brzine svetlosti. Ipak potpuno je prirodno da bi svako ko je to pokušao, trebalo da se zamisli nad prirodom izvora svetlosti, jer od toga će i zavisiti njene osobine (brzina, jačina itd.). Tako da ako bi se o tome vodilo računa trebalo bi da bude potpuno izvesno da; svetlost neće imati iste osobine ako je njen izvor plamen (iz fenjera) kao što je to pokušao Galilej, zatim da li je svetlost dobijena od sijalice i na kraju da li je svetlost dobijena od najjačeg izvora svetlosti, odnosno Sunca ili nekih drugih zvezda. Svaki od ovih izvora nema istu snagu (jačinu), niti njihova svetlost nastaje od iste materije, pa je prirodno da sa povećanjem rastojanja, opada mogućnost da se njihova svetlost može videti. Jedino jak izvor svetlosti može da obezbeti njeno viđenje na velikim rastojenjima. Zbog toga je logično da plamen iz fenjera ne bi mogao da omogući dovoljno svetla koje bi se videlo na velikim rastojanjima. Takođe to ne bi moglo da se uradi ni sa svetlom dobijenim od sijalice. Ako bi se to uradilo na manjim rastojanjima i uz pomoć instrumenata za tu namenu, trebalo bi ipak imati na umu da tako dobijena svetlost ni na koji način ne može da se poredi sa onom koja je dobijena od Sunca. Ne samo da jačina (snaga) ove svetlosti ne može biti ista, nego je i način na koji one nastaju potpuno različit, iz čega sledi da ni njihove osobine ne mogu biti potpuno jednake! Pri tome treba imati u vidu, da će njihove osobine biti zavisne i od uslova ili sredine u kojima se emituje njihova svetlost. A to dalje utiče na vrednost koja se dobija prilikom merenja. Logično je da svetlost ne može imati jednaku brzinu kretanja u donjim slojevima atmosfere gde je njena gustina najveća, u odnosu na gornje slojeve gde je ona dosta razređena. A najveću slobodu kretanja svetlost može imati u ,vakumu', gde nikada nije urađeno merenje njene brzine! Izgleda da mnogi ne misle o tome kako sredina kroz koju se prostore svetlost može imati uticaja na njenu brzinu.? Opšte je prihvaćeno mišljenje da; ako sredina i ima nekog uticaja, to izgleda toliko zanemarljivo, da se ovaj uticaj potpuno odbacuje.
  Kako sa tokom vremena raste naučno tehnički progres, ujedno sa time došlo je do usavršavanja instrumenata i metoda (načina) merenja brzine svetlosti. Ipak, metod kojim je utvrđena ,konačna' vrednost za njenu brzinu primenjen je pre više od sto godina. Sledio je čitav vek naučno tehničkog usavršavanja, pri čemu su mnogi instrumenti višestruko premašili one mogućnosti koje su imali pre sto godina. Kako je onda moguće da se od toga vremena nije pokušavala provera ovog eksperimenta sa daleko boljim instrumentima koje su ljudi usavršili u današnje vreme? Zapravo ako je i postojala neka provera ona je urađena na istim principima, gde je osnova bila merenje brzine vidljivog dela spektra (svetlosti), ali ne i drugih delova spektra, odnosno nije se proveravala brzina prostiranja talasa različitih talasnih dužina. Ono što se ipak događalo u eksperimentima pomoću akceleratora, jeste da je primećeno kako su neke čestice imale veću brzinu od one za koju se smatra da ima konačnu vrednost. Ipak tome se nije posvetila veća pažnja, jer su pažnju usmerili ka nekom drugom (ličnom ili već zadatom) cilju.

    Zanimljivo je da se utvrđivanje i merenje ,tačne' brzine svetlosti poklapa sa vremenom kada su objavljeni Ajnštajnovi radovi. Kako se u njegovim radovima pominje brzina svetlosti koja tada još nije bila utvrđena, prosto je postojala potreba da se ona konačno definiše. Zapravo Majkelson je nešto ranije pokušao da definiše brzinu Zemlje u odnosu na eter. On i Edvard Morlej su 1887. izveli eksperiment za određivanje brzine kretanja Zemlje u odnosu na eter. Eksperiment nije dokazao da postoji eter, a to je izgleda dovelo do krize u fizici koja je rešena Ajnštajnovom teorijom relativnosti. Iz toga se vidi da je određivanje brzine svetlosti bilo uslovljeno potrebom da se zadovolji teorija koja se u isto vreme pojavila. No način na koji je pokušano da se odredi da li postoji eter (slika levo), pokazuje da je to urađeno merenjem vidljivog dela spektra? Međutim postoje i drugi oblici zračenja i talasa koji nisu u vidljivom delu spektra, sa kojima je prostor potpuno ispunjen, jer tamo gde postoji materija, tu mora da postoji i energija (preneta u vidu čestica ili talasa). A energija može biti daleko više zastupljena u odnosu na materiju, jer to bi bilo logično, budući da je i ogromni prostor koji postoji između manjih ostrva materije daleko veći!
  Nastalo merenje brzine svetlosti, bilo je uslovljeno potrebom da se ova mera uklopi u tada date teorije. Iz te potrebe utvrđena je brzina svetlosti upravo kao jedinica mere. I pošto je od tada postojala ova jedinica mere, onda je moglo da se pristupi proračunima koji se zasnivaju na osnovu nje. Razvijene su složene jednačine koje su se dalje granale u smeru dokazivanja i potvrđivanja delova teorije ili cele teorije.
  Tako je nastao ili postojao zatvoreni krug koji je uslovljavao da ono što postoji u teoriji treba i matematički da se definiše, a iz te definicije sledi verovatnoća da je teorija bila ispravna. Na osnovu toga može se zaključiti da je svaka jednačina kao definicija određene teorije nastala na potrebi. Ako je ona nastala u određenom vremenu kada je postojala potreba za time, onda iz toga može slediti da može doći vreme kada ta potreba ne može više da zadovoljava sve one aspekte koji su u to vreme izgledali zadovoljeni. Setimo se samo onog vremena kada je vladao Ptolomejev prikaz sveta. Njegova ideja o kretanju planeta oko Zemlje bila je naizgled dobro matematički razrađena. Tako da se uz pomoć složenih epicikla dodavanih na deferent dugo vremena održavala, iako se na kraju pokazalo da je sva ta složena matematička konstrukcija bila pogrešna, jer je bila izgrađena na pogrešnoj ideji. Zato bi zapravo nešto slično uvek moglo da se ponovi, jer sve dok postoji potreba koja se ne bavi proveravanjem unapred ili ranije definisanih činjenica, već njihovom prilagođavanju prema potrebi koja postoji u datom trenutku, postoji mogućnost da ideja ili teorija koja je bila vodilja može imati dosta nedostataka!
  Kao što se to više puta u istoriji dešavalo postojalo je vreme kada se verovalo da je određeno shvatanje konačno. No kako je vreme sve više odmicalo od početaka ideje ili teorije, rasla je i potreba za čovekovim saznanjem, tako da je to uslovilo da se ono ranije shvatanje prevaziđe ili u boljem slučaju nadograđuje.

  Iz ranijeg opisa o tome kako je nastalo i izvedeno merenje brzine svetlosti jasno se vidi da je tokom vremena postojalo nepoznavanje osobina same svetlosti, a u mnogim slučajevima i načina na koji ona nastaje, a to se verovatno održalo i do danas. Konačna vrednost za brzinu svetlosti nije dobijena merenjem one svetlosti koja nastaje i dobija se od Sunca, već je prema nevedenom opisu izvor svetlosti bila sijalica. Osnovno za to što bi trebalo znati, jeste kako ova ili bilo koja svetlost nastaje?
  Iz navedenih pokušaja za merenje brzine svetlosti, vidi se da su prilikom svakog pokušaja postojali različiti izvori svetlosti. Galilej je koristio svetlost plamena (fenjera), a logično je da se ova svetlost ne može porediti sa onom koju daje sijalica, a još manje postoji mogućnost da se njihova svetlost (i njeni izvori) mogu upoređivati sa onom koja je dobijena od Sunca! Svaki od ovih izvora imaju različite načine na osnovu kojih nastaje svetlost. Vatra ili plamen emituju svetlost u procesu sagoravanja pri čemu nastaju dim, čađ i pepeo. To znači da svetlost koja pri tom nastaje, mora biti opterećena ovim produktima sagorevanja. Iz čega sledi da će ona biti manje jasna (čista) u odnosu na svetlost sijalice, a na osnovu toga sigurno je da ne može imati ni iste osobine u smislu jačine, odnosno daljine kretanja kroz prostor. Svetlost sijalice potpuno je drugačija u odnosu na plamen, ima veću jasnoću i snagu pa se može videti i na većim rastojanjima. Ipak nijedan od ovih izvora, (koji mogu biti materija, ali i ne mora biti), ili svetlost koja iz njih nastaje pretvaranjem materije u energiju, ali i na drugi način, ne može se porediti sa Suncem!
 No da li je neko izmerio brzinu svetlosti koja stiže do nas sa Sunca? Za sada niko to nije uradio, mada je bilo pokušaja da se na osnovu astronomskih metoda odredi brzina svetlosti. Čak i onda kada je to pokušavano, nije se uzimala u obzir sredina kroz koju bilo koja svetlost prolazi. Logično bi bilo da svaki oblik atmosfere može da uspori zrak svetlosti u zavisnosti od njene gustine ili sastava. Mada to ne mora biti značajna razlika, ipak može da utiče na merenu vrednost. A kako merenje brzine svetlosti još nije učinjeno u ,vakumu' jasno je da dobijena vrednost ne može biti precizna, ni u većem delu procenata.
  Međutim često se brzina svetlosti definiše na sledeći način: "Svi elektromagnetni talasi, uključujući i svetlost, putuju kroz vakum brzinom od 300 000 kilometara u sekundi". Dakle iako merenje brzine svetlosti nije učinjeno u vakumu, ova brzina se često definiše kao da jeste? Ono što se na taj način postiže jeste da, još uvek opstaje zabluda o njenoj stvarnoj brzini. Mada se ne pominje visina planina na kojima je izmerena brzina svetlosti (pomoću ogledala - Majkelsonov eksperiment), sigurno je da i na toj visini postoji atmosfera, gde elementi iz vazduha ili čestice mogu da ometaju prostiranje svetlosti. A to u svakom slučaju mora da utiče na njenu brzinu, koja ne može biti ista niti jednaka, njenom kretanju kroz vakum. S druge strane čak i kada bi merili brzinu svetlosti na mestima gde postoji vakum, kao što je recimo Mesec, njegov položaj, dimenzije ili masa, mogli bi da daju različitu vrednost u odnosu na Merkur ili Jupiter, ili Pluton kao najdalji.
  Položaj planete može da utiče na određivanje brzine svetlosti, slično kao i rastojanje od fenjera, jer što je veća udaljenost od njega, manje svetlosti može se videti. Osim u slučaju da svetlost Sunca ima posve drugačiju prirodu, a sa time i osobine, a svakako trebalo bi da ih ima, u odnosu na plamen (svetlost) fenjera, gde postoji mogućnost da intezitet svetlosti sa Sunca bude isti bez obzira na rastojanje. A to bi značilo da svetlost do-stiže jednakog inteziteta, do Merkura i Plutona, ili drugih planeta, ali njeno delovanje na njihovoj površini uslovljeno je drugim uzrocima, među kojima je bitno i postojanje atmosfere. (Vakum u osnovi podrazumeva prostor bez atmosfere, a one su inače različite od jedne planete do druge, pod uslovom da ih imaju. Zato bi i merenje brzine svetlosti na različitim mestima imalo različite vrednosti, slično kao i za mesta gde naizgled postoji vakum!) Uz to dimenzije i masa planete mogu da utiču na brzinu svetlosti, što je donekle i pomenuto kroz Ajnštajnove teorije, ali je pre svega naznačeno za znatno masivnija nebeska tela. No i Jupiter je dovoljno masivan, tako da bi njegova gravitacija bila dovoljna da utiče na brzinu svetlosti, koja bi bila merena na njegovoj površini. Zapravo to znači da; Svetlost kao i drugi oblici zračenje, mogu biti privučeni velikom gravitacijom, na taj način, da bi svi oblici zračenja bili ubrzavani kad se približavaju masivnoj površini. Iz čega sledi da; merenje brzine svetlosti, u blizini ili na površini masivnijeg nebeskog tela, a pod uticajem gravitacije koja menja datu brzinu, može imati manje ili više uvećanu vrednost.

 

  Sa približavanjem nekom masivnom objektu, kao što je zvezda ili planeta ulazi se u predele sve veće zakrivljenosti prostor (vremena). Što je gravitaciono polje jače, tim je zakrivljenost prostor (vremena) naglašenija. Ovako Ajnštajn definiše uticaj gravitacije na prostor. Međutim u prostoru se nalazi i svetlost, kao jedan od vidova prenosa energije, ali na nju izgleda kao da ne deluje gravitacija? Da li je to moguće? Gravitacije iskrivljuje prostor, a ne može da utiče na čestice transformisane materije, onda kada su postali energija, koja se prenosi putem svetlosti i drugih oblika zračenja? Ako postoji deformisanje prostora u blizini masivnih tela, onda je logično da njihova gravitacija ima uticaja i na brzinu kretanja određenih čestica (ili talasa) koji su prenosioci energije! A to u osnovi zavisi od toga da li se one kreću ka njima, kada im se brzina uvećava, ili se kreću od njih, kada određena brzina mora da opada, sve dok se ne izgubi uticaj njihove gravitacije!
  Ako se ovakvo mišljenje dugo održalo, onda ne čudi što nije mogla da se nađe veza između gravitacije i elektromagnetne sile, odnosno da se ove sile objedine u jedinstvenu teoriju polja. Svetlost kao deo energije, koja je nastala iz materije (Sunca), jeste jedan vid EM zračenja, a to znači da je ona takođe i pre-nosilac elekromagnetne sile. Svetlost i drugi oblici zračenja ispunjavaju sav prostor energijom koja je potrebna da bi se materija održala sa građom (i oblikom) koju trenutno ima. Ovo ustrojstvo ne bi moglo postojati bez elektromagnetne sile koja se putem energije prostire kroz prostor. EM sila i gravitacija se međusobno prožimaju, tako da samo treba naći način da se to opiše i njihov odnos jasno definiše. Po tome se vidi da su elektromagnetna sila i gravitacija zasnovane na zajedničkim ili istim principima, koji postoje svuda u materiji. U tome nema velike razlike bez obzira na veličinu sistema, ili na to da li se materija posmatra kao mikrokosmos ili se sagledava kao makrokosmos.

  Na osnovu toga što je napred navedeno može se reći da je vrednost za brzinu svetlosti izmerena u uslovima koji mogu da utiču na merenu vrednost, odnosno na njenu preciznost. To je prvi put urađeno pre više od sto godina, pri čemu se nakon dosta decenija od tog vremena, nije uradila neka ozbiljnija provera sa daleko boljom opremom, pri čemu bi se koristio drugačiji metod, a različit od ranijeg, što bi podrazumevalo merenje brzine različitih delova spektra. Zar je moguće da je sve što treba da se otkrije u fizici i astronomiji ,stalo' i zasniva se upravo na ovoj vrednosti? To ne bi smelo da se dogodi, jer tada bi se radilo o dogmi, u ovom slučaju naučnoj. A kao što je bio slučaj u istoriji; svaka dogma ograničava mogućnost da se saznanje uvećava i razvija, a u skladu sa potrebama vremena u kojem se rađaju nova, bolja i ispravnija shvatanja! Svaka Istina je živa, pa tako i ona naučna, zato se ona ne može ničim ograničiti (ili ograničavati)! Zbog toga uvek postoji mogućnost za njenim stalnim i novim otkrivanjem, ma koliko da se neko trudi da održi vrednost uspostavljenih dogmi.
  Kada se ovako nešto navede onda se uvek treba zamisliti nad onim što je postalo opšte shvatanje, ali nemoguće je odbaciti sve ili veći deo onoga što je predhodilo tome shvatanju. Tako se ovom prilikom ne mora negirati da je vrednost za izmerenu brzinu svetlosti bila pogrešna, naprotiv mogućnost da je ona tačna zavisi od toga šta je mereno i izmereno. Samim tim i da je tačna, ova vrednost važi samo za onaj deo EM spektra, u kome se nalazi vidljiva svetlost, koja je tom prilikom merena. A kako to nije bila svetlost dobijena od Sunca, onda je jasno da može postojati i neka druga vrednost, koja u svakom slučaju nije konačna!

  Da li je u sadašnje vreme koje je u naučno tehničkom pogledu po izgledu daleko premašilo celu ljudsku istoriju, zaista poznato kako nastaje svetlost ili svako drugo zračenje sa Sunca? Da li je čovek uistinu uspeo to da otkrije? Ako još uvek nije precizno i tačno definisano šta se desilo sa Zemljom u njenoj prošlosti, kako su nastali njeno kopno i okeani, koliko su stare stene i zašto su se događale takve promene reljefa, gde su školjke sa dna okeana našle mesto na najvišim planinama sveta, onda je još manje moguće da je zaista poznato kako nastaje svetlost na Suncu, a sa time i kakve osobine ili svojstva ima ta svetlost. Ako bi se znalo kako ona stvarno nastaje i njena prava priroda, onda se ne bi ograničavali samo na to da se poznaje njena brzina, nego bi moglo da se napreduje mnogo više i dalje.
  Ono što je izmereno kao brzina svetlosti jeste samo onaj vidlijvi deo zračenja koji je dobijen od sijalice, a kako je ona nastala to nam je donekle i poznato. No kako je nastalo zračenje i svetlost koju dobijamo od Sunca to ipak nije potpuno izvesno. Ipak postoji ono što je poznato, tako da na osnovu toga može se napraviti analiza o prirodi svetlosti i načinu na koji se ona prostire kroz prostor, krećući se od Sunca ka svim planetama i drugim nebeskim telima.
  Poznato je da Svetlost koja nastaje od plamena iz fenjera ili sveće (Fizov metod), kao ni svetlost sijalice, ne emituju ultravioletno zračenje, a još manje druge oblike zračenja. Za razliku od njih, zračenje koje dobijamo od Sunca ima daleko veći spektar zračenja, gde je svetlost samo jedan manji deo toga. Da li se na osnovu toga može reći da je svaka svetlost jednaka bez obzira na izvor iz kojeg nastaje? Logično je da ako izvori svetla imaju različite energetske potencijale iz kojih nastaju (materiju), onda i svetlost dobijena od njih mora imati različite osobine!
  Ono što je izmereno kao brzina svetlosti jeste samo onaj vidljivi deo zračenja koji dobijamo od nekog izvora, a koji mogu biti različiti, zbog čega će i svetlost imati različite osobine. A kao što je poznato najjači izvor svetlosti, u našoj blizini, jeste Sunce. Međutim postoji još mnogo zračenja koja dobijamo od Sunca, a možda i više iz kosmičkog prostora. Jedno od tih zračenja jeste i ultravioletno (UV) zračenje. No da li je neko izmerio brzinu UV zračenja, odnosno brzinu ovih zraka? Izgleda da do sada niko nije ni pokušao takav eksperiment. Niko na to nije ni usmerio svoju pažnju, možda upravo zbog toga što se oficijelno misli da; brzina prostiranja ovog zračenja trebala bi biti ista i potpuno jednaka kao i brzina vidljivog dela spektra, odnosno svetlosti.? (Zar to nije isto ili slično nekadašnjem razmišljanju da se svetlost svuda može videti u isto vreme?)


Elektromagnetni spektar ima različite talasne dužine, gde je vidljiva svetlost samo jedan manji deo.

  No ako je svetlost vidljivi deo spektra, a UV zračenje spada u nevidljivi deo elektromagnetnog (EM) spektra, da li je moguće da ovi zraci koji poseduju različite talasne dužine, mogu da imaju jednaku brzinu prostiranja? Samim tim, kao što je i poznato, jasno je da njihova snaga nije ista, pa prema tome ne bi mogla da bude ista ni njihova brzina! Mora da postoji barem određena i mala razlika budući da se nalaze blizu u određenom delu EM spektra! No ta razlika je daleko veća za druge delove spektra. A budući da mnoge od njih i ne vidimo, kako onda može da se izmeri njihova brzina i da li će nekada to biti pokušano da se uradi?
  Poznato je da je Tesla radio i usavršavao uređaje sa elektomagnetnim osobinama. Budući da je bio ekspert u toj oblasti, za kojim još uvek kaskaju i najveći eksperti savremenog doba, onda je sasvim sigurno znao ili barem poznavao osobine elektromagnetnih talasa sa kojima je radio. U jednom od svojih eksperimenata naveo je da, sa uređajem na kome je radio, uspeo je da pošalje EM talase brzinom od oko 470 000 km/s. Sigurno da njemu u to vreme ništa nije značila ta brzina. A bilo je to na samom početku dvadesetog veka, oko 1900-te godine. Dakle pre nego je Ajnštajn objavio svoje radove i pre nego je izmerena brzina vidljive svetlosti. Tek kada je Ajnštajn objavio svoje radove postojala je potreba da se izmeri ova brzina i da se na osnovu nje naprave proračuni za potvrđivanje njegove teorije. A njih nije bilo moguće napraviti bez konačne vrednosti za brzinu svetlosti, koja je naizgled zaista postala konačna.
  Tako je napravljen zatvoreni krug koji je uslovljavao da jedno zavisi od drugog. Nastale su definicije koje uslovno potvrđuju teoriju, a na osnovu njih razrađivane su druge teorije. No to što je tada započeto i urađeno nije se ograničilo samo na matematičke proračune već je obuhvatilo sve aspekte čovekovih shvatanja, ne samo u nauci, nego i u filozofiju, umetnosti, kulturi itd. (Ipak da li je ova matematika ispravna ako se zasniva na teoriji koja želi samu sebe da potvrdi? Matematika koja se zasniva na pogrešnoj ideji nema nikakvu svrhu, jer ne može da se primeni u praksi! Kao primer može da posluži Ptolomejeva matematika. A na osnovu onoga što je do sada moglo da se koristi vidi se da; veliki deo formula i jednačina koje su nastale na osnovu Ajnštajnovih radova ne mogu se primeniti u praksi! Dok one koje se naizgled koriste mogu za dalje da posluže samo u izmenjenom obliku!
  Kada je izmerena brzina svetlosti, sa dobijanjem njene konačne vrednosti nastavilo se dalje razrađivanje Ajnštajnove teorije. Niko tada, a ni sada ne obraća pažnju da postoje mnoge nedoslednosti. Tako da sve ono što je bilo razmišljanje jednog čoveka o jurenju za zrakom svetlosti, moglo bi da bude, najblaže rečeno samo jedna fantazija. U osnovi ona to još uvek i jeste, jer mnogi primeri iz ove teorije jesu u domenu fantazije, jer nisu i ne mogu biti ostvareni u praksi! Putovanje svemirskim brodom koji ima brzinu blisku svetlosnoj nije ostvareno, no ipak je razmišljanje o takvoj mogućnosti postalo naučna istina. Da li je to onda nauka ili je naučna fantastika? Negde se čak i navodi da je nauka zanimljivija od naučne fantastike, ali možda je to samo neki novi oblik književnosti?
  Tek onda kada bude ostvareno u praksi, nešto od onoga što je bilo predmet nečijeg razmišljanja, moguće je reći da to zaista jeste naučna istina.

Početak stranice

Kontakt adresa: vuniko@gmail.com

Nazad   Početak   Sledeća