GLAVNA STRANA

Jedinstvo sila
Sile
Simetrija


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

JEDINSTVO SILA

  Da bi postojao svet u obliku kakav je danas poznat i kakav se opisuje, potrebno je da se uklopi mnogo detalja i elemenata. Svi ovi činioci, od kojih su mnogi poznati, ali ima dosta i nepoznatih, utiču da postoji biološki svet i svet životinja koji odražavaju ono što se naziva život. Čovek se razlikuje od biljnog i životinjskog sveta, zbog toga što poseduje svest, tako da se nalazi na vrhu svega što se opisuje kao život.
  Za razliku od ovog života postoji i materija iz koje se izgrađuje sav postojeći živi svet. Za materiju takvu kakva jeste i kakvu je čovek shvata smatra se da je ona neživa. No procesi koji postoje između ova dva sveta, za koje se smatra da se nalaze u nekoj vrsti suprotnosti, funkcionišu na takav način da između njih uvek postoji sprega i međusobna zavisnost. Iz materije nastaje život, a samo jedan oblik života može da opiše tu materiju i osobine koje ona ima. Taj oblik života jeste čovek, koji poseduje i koristi svoju svest da umom uobliči i definiše osobine materije koja ga okružuje. Za shvatanje i opisivanje tih osobina bilo je potrebno da prođe dosta vremena. Tek nakon tog dugog perioda istraživanja kroz istoriju, došlo se do onih zaključaka koji postoje pre svega o samoj materiji, a onda i u drugim oblicima materije i načina na koje se ona ubličava da postoji. Oblici materije u kojima se ona ispoljava kao što su život, svest (razum, nagon) i drugo, spadaju u one oblasti koje ne opisuju strukturu materije, već njeno ispoljavanje u višim oblicima postojanja, kojima je osnovna osobina život. Materiju nije moguće opisati bez svesti (višeg ispoljavanja materije), tako da jedino na osnovu svesti jeste moguć pokušaj da se opiše materija na njenoj gradivnoj osnovi, odnosno struktura te materije.

  Prvi pokušaji da se opiše materija uvek su za svoju osnovu uzimali postojanje više sile koja je kroz božansko obličje uticala da nastane svet. Sa time je svest uvek stavljana iznad materije, a to je ono sa čime će se skoro svaki čovek složiti da svest i jeste iznad materije. Ipak u tim opisima koji su bili naivni, osnovna osobina im je bila da su se kroz njih oslikavale crte čovekovog karaktera. Svađe, bes ili neki drugi oblik stanja u kome čovek može da se nalazi, koristilo se da bi se time opisali neki oblici nastajanja i stvaranja materije. (Nastajanje Atene (Venere) iz glave Zevsa (Jupitera), možda opisuje nešto što se stvarno desilo između planeta, ali se za opis toga događaja koristio mit, kako ga mi danas nazivamo. No to nije bio mit u vreme kada je takav opis nastajao. Ilijada i Odiseja su celi prožeti mitom, ali je na osnovu njih Šliman ipak uspeo da pronađe (otkrije) Troju.) U odnosu na ove opise delovanja božanstava kroz ličnosti, postojali su opisi i delovanja svesti bez ličnosti. Time je i savremena nauka bliže ovom opisu, jer se nastajanje materije i njeno međudelovanje u oblicima koji postoje, opisuje kroz delovanje sila kojima ne upravlja niti deluje neka određena ličnost.
  Ipak između ovih opisa u kojima ima sličnosti, ne mora ali može postojati veća jednakost! Nauka pokušava da objasni svet baratajući činjenicama, za razliku od nekih davnih predstava kada su svet objašnjavali na način koji je služio određenim potrebama ljudi. No nauka je tokom vremena i pored svih otkrića koje su donosili ljudi posvećeni nauci, bila korištena na način kako su to nekada činili ljudi koji su oblikovali predstave (mit) bez potrebe da se oslanjaju na činjenice. Zapravo zbog ustaljenih navika i pozivanja na autoritete zadržavale su se pogrešne predstave koje su samim tim što su bile pogrešne usporavale razvoj svesti i spoznaje o svetu. Tako su one nanosile štetu ne samo onima koji su imali ispravne ideje, već i onima koji su pogrešno naučeni držali do autoriteta bez da učine provere koje će se zasnivati na činjenicama!
  Kada činjenice ne mogu da se uklope sa onim što su rekli ili naveli u svojim radovima utoriteti na koje se neki pozivaju, ali se ipak nastavi sa držanjem do tih ideja, onda je sigurno da to postaje dogma. U osnovi svaka dogma pokušava da konzervira određena shvatanja ili ideje, a to nikako ne može biti korisno jer ništa ne ostaje nepromenjivo, već se sve uvek nalazi u kretanju! Time je to što se nalazi u kretanju stalno podložno promeni. Na materijalnoj osnovi to je opisano kroz Pet dimenzija. Ali to što se dešava na materijalnom planu svakako može da utiče i na dešavanja u svesti. Naročito ako se ne poznaju neke pojave koje postoje u materijalnom svetu. Sa time će veće promene i dešavanje u tome svetu, svakako mnogo više uticati na svest mnogih ljudi koji na sebi osete delovanje materijalnih sila. Zato nijedno objašnjenje ili shvatanje ne može biti jednom zauvek dato pa da kao takvo ne podleže promeni. Naročito ako se sve više otkriva i postoji činjenica koje se ne mogu uklopiti sa ustaljenim obrascima i predstavama koje su oblikovane na osnovu nečijih ideja, koje se dugo vremena održavaju u nepromenjenom obliku!
  Kako u vreme prvih donekle ispravnih predstava o svetu, koji su počeli da se oslobađaju mita nije bilo eksperimentalnih provera u modernom smislu reči, (a verovatno ih nije bilo zbog nepostojanja instrumenata za to), ove ideje izgrađivale su se više na logici koja proističe na osnovu posmatranja i pokušaja da to bude prihvatljivo i jednostavno onome kome se to opisuje. Gde su stvarno bili počeci prvih ispravnih predstava o svetu teško je smestiti u određeno vreme i na određeno mesto. Svakako da je nekih manjih delova istine bilo kod mnogih naroda koji su bez obzira na mit kome su robovali opažali svet i pojave u njemu realnije od samog mita. Zato su oni posedovali određena znanja iz astronomije, geometrije ili drugih oblasti koji su prvi mislioci drevne Grčke preuzeli od njih i počeli da ih oblikuju na način koji mnogo više i bolje opisuju stvarnost koju su mogli da shvate na osnovu svojih posmatranja.
  U Grčkoj se rađalo mnogo škola i tumačenja koja su pokušavala da opišu materiju i ono iz čega je ona nastala. Moglo bi se za to vreme reći da, iako se materijalistička misao oslobađala određenih bića koja oblikuju materiju, u osnovi je ostao ili počeo da se izgrađuje drugi oblik mita. Zapravo četiri elementa od kojih se smatralo da je svet nastao smenjivali su se vremenom sa različitim misliocima koji su jedan element stavljali ispred drugih. Tako su se vatra, voda, vazduh i zemlja smenjivali u opisu za koji se pokazalo da nije bio mnogo realan pa su time filozofi mislioci izgrađivali drugi oblik mita. Možda je i savremena nauka u nekoj meri nasledila delove nekadašnjeg mita, jer tvrdi da je život najpre nastao iz vode, pa se zatim razvijao na površini Zemlje? O tome svakako više govore biolozi, a pošto se ovde analizira materijalni svet, zato za sada treba posmatrati fizičke osnove toga sveta.

  A da bi se došlo do fizičke osnove sveta, treba pratiti vreme kada su nastale prve realne predstave o strukturi sveta, odnosno same materije. - Kada se kaže ili misli na strukturu materije onda se može krenuti u dva smera (pravca) koji pokušavaju da je opišu. Jedan smer opisuje materiju sa njenim ogromnim dimenzijama u koje se mogu smestiti planete, zvezde, sazvežđa i u novije doba galaksije, kvazari itd. Kroz ovaj opis od davno prošlih vremena pokušavano je da se shvati izgled i nastanak Sunca, planeta, zvezda i Meseca, kao i njihov položaj, a sa time kretanje i putanje koje imaju. Put ovih otkrića bio je dosta dug, sa većim usponima ali i lutanjima mimo realne stvarnosti, sve zbog pogrešnih ideja nametnutih autoriteta. Sve ono što je u prošlosti uticalo da se pogrešna shvatanja dugo održe, trebalo bi da utiče na postojeće ideje uobličene u teorije koje se dugo vremena ne menjaju. To znači da se one uvek trebaju preispitivati u odnosu na činjenice koje su svakog dana sve manje u saglasnosti sa postojećim teorijama. Iz toga svakako treba da se naslućuje, da postoje mnoge greške u ustaljenim opisima koje moraju da se koriguju kako bi nauka i čovek mogli da se izgrađuju i dalje da napreduju.
  Drugi pravac pokušava da opiše materiju do njenih najsitnijih detalja. Početak ovog opisivanja ne bi se mogao smestiti pre prvih filozofa koji su oblikovali atomistički pogled na svet. Empedokle je zastupao gledište da postoje četiri „elementa“, i tada se pojavljuje učenje o unutrašnjoj građi materije, kao i o materiji koji okružuje čoveka. Laukip i njegov učenik Demokrit (460 - 371.) osnivači su atomističke škole. Po Demokritu, tela su sastavljena od sitnih, tvrdih, neprobojnih, nedeljivih i nevidljivih čestica, koje je nazvao atomi (atomos - grčki nedeljiv).
  Atomi su tako mali da se ne mogu videti, različiti su po obliku i veličini, ali su svi sastavljeni iz iste osnovne materije. U prirodi ničeg nema sem atoma. Raznovrsnost tela dolazi od različitog broja, oblika i rasporeda atoma od kojih su ona nastala. Atomi se nalaze u stalnom kretanju i sve promene koje se dešavaju u prirodi, dolaze zbog spajanja i rastavljanja atoma.
  Ova ideja o tome da se raznovrsnost tela nastaje zbog različitog broja, oblika i rasporada atoma, jeste opšte prihvaćena. Ipak sa savremenim saznanjem da je svaki atom mnogo složenije građe i da nije ,nedeljiv', logično je da raznovrsnost tela potiče ne samo zbog različitih atoma, nego i zbog različitih elementarnih čestica koje čine njegovu građu! Sa time se podrazumeva da postoje različiti elektroni, protoni i neutroni (kao i druge elementarne čestice). Na osnovu Analogije između makro i mikro kosmosa dobija se zaključak da; Kao što sve planete u kretanju oko matične zvezde nisu jednake, isto tako ni svi elektroni koji rotiraju oko jezgra atoma ne mogu biti jednaki! Njihova veličina ali i osobine, zavise od položaja (mesta) i putanje koje oni imaju u svome kretanju oko središta atoma. Različite elementarne čestice čine građu ili grade različite atome, a sa time nastaju različiti elementi koji imaju svoje osobine po kojima se razlikuju od drugih elemenata.
  Sa druge strane slično onome što postoji u mikrokosmosu, događa se i u makrokosmosu. Naime svaki planetarni sistem razlikuje se po svojoj građi od drugog sistema upravo zbog toga što u njima ne postoje iste planete već su sve one različite od sistema do sistema. Tako da u svemiru postoji veliki broj različitih sistema koji su među sobom povezani u mnogo veće sisteme. Na osnovu Analogije može se predpostaviti da (negde) u svemiru postoje isti ili barem slični sistemi. Ovi sistemi ili neki od njih mogu biti povezani tako da čine sisteme dvojnih, trojnih i više zvezda, ali i sazvežđa koja su izgrađena od velikog broja različitih planetarnih sistema koji su kao takvi uvećano preslikavanje različitih atoma.

  Ideja o atomu kao osnovnoj građi materije ipak nije zaživela neposredno nakon što je nastala, pa zato nije mogla ni da se se razvija do pravilnijeg shvatanja od onog koje su imali prvi atomisti. Tako da je njihova ideja morala da čeka još hiljade godina (do početka 20 veka), da bi se ponovo otkrila i sa time mogla dalje da se nadograđuje. Zbog toga je sigurno, da je nauka u mnogo velikom zakašnjenju sa nekim otkrićima koja su mogla mnogo ranije da izađu na svetlo dana. Kasni razvoj atomske ideje ne samo da je usporio spoznaju o unutrašnjoj građi materije, već je sasvim izvesno kočio i razvoj o spoznaji materije na mnogo širem planu, a to je shvatanje sveta u makrokosmosu (kao što je napred navedeno naznačenim slovima)! Budući da je makrokosmos izgrađen od delova materije koja čini mikrokosmos odnosno atoma, onda je posve sigurno da između ova dva sveta mora da postoji sličnost u kretanju, osobinama (ponašanju), i njihovom međudelovanju, odnosno u delovanju sila u (između) ova dva sveta.
  Ovo što je napred navedeno još uvek nije definisano, odnosno nije se uobličila takva definicija celokupne materije i načina na koji ona simetrično ili podjednako ispoljava svoje delovanje preslikavajući se iz jednog sistema u drugi. Zapravo o tome se dugo govorilo i na tome su neki ljudi dugo radili, ali nisu uspeli da definišu ono ka čemu ih je intuicija ili instikt vodio. Svima je u osnovi bilo jasno da u svetu makro i mikro kosmosa postoji materija iz koje su izgrađena oba ova sistema (ili sveta), a da među njima deluju iste sile. Zato se naslućivalo da su poznate sile kojima se opisuje međudelovanje materije povezane u tolikoj meri da one mogu da se definišu jedinstvenom teorijom. Međutim ova jedinstvena teorija sila još uvek nije definisana! Razlog za to je veoma jednostavan, a to je da; Ne može se ići napred u proučavanju i shvatanju materije ako se ne promeni ono pogrešno u postojećim shvatanjima ili opisivanju!
  Kako između mikro i makro kosmosa mora da postoji Analogija, ne samo u kretanju elektrona i planeta, to znači da i u delovanju sila između ova dva sistema takođe treba da postoji simetrija i proporcija! Ova simetrija se zasniva na tome da se poznate sile definišu i opišu na takav način u kome se prikazuje njihova međusobna povezanost, koja realno postoji kao što postoji analogija u kretanju elektrona i planeta. Njihova međusobna povezanost uslovljena je postojanjem iste materije koja postoji u oba sveta, bez obzira na veličinu sistema koji se posmatra! Međutim ustaljena je ne-ispravna slika (predstava) sveta koji (može da) se deli po veličini, pa prema tome u odnosu na veličinu sistema posmatra se delovanje sila u svakom sistemu odvojeno. No sve analize i posmatranja na-vode do zaključka da je nekada postojalo jedinstvo svih sila koje deluju u prirodi i svemu onome što se naziva materija. Logično da je jedinsvo sila moralo da postoji stalno i da materija ne bi mogla da nastane u obliku iz koga je nastao život, da nije postojalo kontinuirano (stalno) međudelovanje poznatih sila! Zato da bi moglo da se analizira neko vreme kada se smatra da je delovala samo jedna jedinstvena sila, nema potrebe da se vraćamo u bilo koju prošlost, već je to moguće uraditi i u sadašnjosti, samo treba naći način na koji to može da se uradi! Da bi mogle da se objedine ili barem predstave sve sile na takav način gde se vidi njihova međusobna povezanost, potrebno je analizirati sve njih po osobinama koje imaju i delovanju sa kojim su zastupljene u materijalnom svetu.

Kontakt adresa: v.nikola@analogija.com  

Početak strane