GLAVNA STRANA

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


Revolucija

  Mikolaj Kopernik rođen je 1473 godine u Torunju. Njegova najveća strast bila je astronomija kojom se počeo amaterski baviti kao student prava i medicine. Ipak njegovo interesovanje je učinilo za astronomiju više nego mnogi koji su se tim poslom mnogo ozbiljnije bavili. Razlog tome je što on nije slepo držao do autoriteta svojih predhodnika, kako su to obično drugi činili i ponavljali ono što sami nisu hteli na drugi način da preispitaju. Za razliku od njih Kopernik je posumnjao u ustaljene prikaze i preispitujući njihovu logičnost ponudio mnogo bolja rešenja. Ona koja su se zasnivala na činjenicama, ali tada još nedovoljno jasno istraženim, zbog toga što u to vreme nije bilo tehničnih mogućnosti. Ali pokazalo se da je mnogo bitnije bilo logično zaključivanje na osnovu poznatih detalja. Zato će ga njegove ideje učiniti jednom od najpoznatijih ličnosti u istoriji nauke.
  Interesantno je da čitavo Kopernikovo astronomsko istraživanje napisano je u 1,5 publikaciji. Još čudnije je to što se ta 1,5 publikacija veoma retko čitala u njegovo vreme. Jedna polovina se odnosila na njegov prvi rad, “commentariolus” (beleške), koji je bio napisan rukom. On nikada zvanično nije objavljen, ali je kružio među manjom grupom ljudi, negde oko 1514. godine. Uprkos tome, na samo dvadeset strana, Kopernik je protresao kosmos sa najradikalnijom idejom u astronomiji za čitavih hiljadu godina. U srcu njegove knjižice nalazilo se sedam aksioma na kojima je Kopernik bazirao svoj pogled na svet:
  - Nebeska tela nemaju zajednički centar.
  - Centar Zemlje nije centar svemira.
  - Centar univerzuma je blizu Sunca.
  - Rastojanje od Zemlje do Sunca je beznačajno sa rastojanjem do zvezda.
  - Svakodnevno prividno kretanje zvezda, posledica je zemljine rotacije oko svoje ose.
  - Prividna sekvenca položaja Sunca u toku godine rezultat je promene pozicije nas kao posmatrača na Zemlji koja se kreće.

  Kopernikovi aksiomi bili su korektni u svakom pogledu. Zemlja se zaista okreće oko svoje ose, jer ona kao i ostale planete kruži oko Sunca. To objašnjava retrogradno kretanje planeta, dok je nemogućnost da se detektuje zvezdana paralaksa bila rezultat ogromnih udaljenosti zvezda. Smatra se da je Kopernik bio pod velikim uticajem Domenika - Marije De Novare, jednog od njegovih profesora iz Italije. Novara je gajio simpatije prema pitagorejskoj školi koja je u osnovi bila Aristarhovog učenja, a Aristarh je bio prvi koji je predložio heliocentrični model sveta, nekih 1700 godina ranije.

  Beleške su postale manifest astronomske pobune, izraz Kopernikove frustracije i razočarenja zbog zapetljanosti starog Ptolomejevog modela. Ptolomejeva „Sintaksa”, bolje je poznata pod naslovom arapskog prevoda „Almagest” (napisan je oko 145. godine), jeste velika knjiga koja sadrži ogroman broj astronomskih posmatranja, kataloga i proračuna. Više od 14 vekova ona je bila „neosporivi” izvor za sve astronomske podatke širom Evrope i Bliskog istoka, i u svakom slučaju imala je ogroman uticaj na istoriju nauke. Kopernik je osudio sklepanost geocentričnog modela koja je vekovima bila nametnuta: ”To je kao kada bi umetnik nacrtao ruke, stopala, glavu i ostale delove tela različitih modela i dok bi svaki deo za sebe bio perfektno nacrtan, a pošto ne pripadaju jednom telu i tako ni na koji način ne odgovaraju jedan drugom, od ovakvih delova nastalo bi čudovište a ne čovek”. Međutim, uprkos svojoj radikalnoj sadržini, njegov rad nije promenio intelektualne vode Evrope. No to je bio tek početak njegovih napora da transformiše astronomiju.
  Posle 1512. godine Kopernik je napravio svoju malu opservatoriju, pa se koncetrisao na osvetljivanje i dokazivanje svojih stavova, dodajući matematičke detalje koji su nedostajali beleškama. Sledećih 30 godina proveo je prerađujuci svoje beleške, proširujući ih do ozbiljnog teksta od oko dve stotine strana. Tokom ovog dugog perioda istraživanja, on je dobar deo vremena proveo brinući o tome kako će drugi astronomi reagovati na njegov model univerzuma, koji se u osnovi nije slagao sa opšte prihvaćenom teorijom. Postojali su dani kada je razmišljao da odustane od objavljivanja svog rada iz straha da bi bio ismejan svuda i na svakom mestu. Najviše je predpostavljao da će teolozi biti potpuno netolerantni prema onome što bi oni nazvali jeretičkim naučnim spekulacijama.

  Crkva je kasnije demonstrirala svoju moć kroz netoleranciju, trudeći se da održi svoju dogmu. Zato surovo kažnjava italijanskog filozofa Đordana Bruna, koji je bio prvi od Kopernikovih sledbenika. Inkvizicija ga je optužila za osam jeresi. Sukob sa crkvom i njenim načinom obračunavanja sa onima koji negiraju ustaljenu dogmu, nastao je zbog napisanog dela “O beskonačnom univerzumu i svetovima”. U njemu se tvrdilo da je univerzum beskonačan i da neke zvezde imaju svoje planete, kao i da život cveta na nekim od tih planeta. Kada je zbog svog dela osuđen na smrt, on je odgovorio: ”Vi koji izričete moju presudu verovatno ste u većem strahu od mene koji je primam”. Sedamnaestog februara 1600. godine, odveden je u Kampo de Fiori (polje cveća) u Rimu, svučen do kože, a zatim, napunjenih usta i vezan, spaljen na lomači. Ovim delom vatikan je pokazao koliko je zaista držao do učenja na kome je pozivao narod da ga poštuju. Sa ovakvim delima potpuno je jasno da poštovanje ne mogu dobiti oni koji ga i ne zaslužuju. Reformacija je bila potpuno logična u jednom takvom sistemu postupanja prema svima koji su nešto rekli ili napisali mimo onoga što naučava verska dogma.

  Kopernikov strah mogao je značiti prerano napuštanje istraživanja. Srećom Georg Joakim fon Lauhen, poznat pod imenom Retikus, otputovao je 1539. godine u Frauenburg da nađe Kopernika i sazna više o njegovoj kosmologiji. To je bio hrabar potez, jer je bilo verovatno da mladog Luterana u katoličkom Frauenbergu ne čeka dobrodošlica, a i njegove kolege nisu prihvatale ovu misiju. Raspoloženje je opisao Martin Luter, koji je napisao o Koperniku; “Postoji priča o novom astronomu koji želi da dokaže da Zemlja ne miruje, već da kruži, baš kao kada bi neko ko se kreće u kočijama ili brodom, zaključio da on stoji u mestu dok se Zemlja i drveće kreću i pomeraju… Ova neznalica želi da obrne astronomiju naglavačke”. Ovaj navedeni citat ako je originalno prenet u osnovi predstavlja ustaljenu predstavu tog vremena. U ovom slučaju kočije ili brod su zamena za Zemlju koju smatra nepomičnom, a čudo predstavlja to što se Zemlja kreće, odnosno ono što se stvarno događa.
  Luter je nazvao Kopernika “ludom koja dela protiv Svetog pisma”, ali je Retikus delio Kopernikovo mišljenje da put ka nebeskoj istini leži u nauci, a ne u tome kako neko tumači Bibliju!
  Šezdesetogodišnji Kopernik bio je polaskan pažnjom dvadeset petogodišnjeg Retikusa, koji je proveo tri godine u Frauenburgu čitajuci Kopernikov rukopis, čime je obezbeđivao Koperniku u jednakoj meri naučnu saradnju ali i podršku.
  Do kraja 1541. godine, Retikusova kombinacija diplomatskih i astronomskih znanja urodila je plodom, pa je dobio Kopernikov pristanak da rukopis odnese na objavljivanje u štampariju izdavača u Nimbergu. On je planirao da ostane i nadgleda štampanje, ali je bio pozvan u Lajpcig poslom, pa je predao odgovornost nadgledanja publikacije svešteniku po imenu Andreas Osiander. Napokon, u proleće 1543. godine, knjiga “O kruženju nebeskih tela" (De revolutionibus orbium coelestium) najzad je izdata i nekoliko stotina primeraka bilo je na putu do Kopernika.
  U međuvremenu, Kopernik je krajem 1542. godine imao izliv krvi u mozak i bio je u postelji, boreći se da ostane u životu dovoljno dugo da može da vidi završenu knjigu, njegovo životno delo. Prvi primerci su stigli baš na vreme. Njegov prijatelj Kanon Gize napisao je pismo Retikusu opisujući Kopernikove muke: “danima su mu bile uskraćene memorija i mentalna živost; uspeo je da vidi svoju završenu knjigu u poslednjem momentu, onog dana kada je i umro”. Kopernik je uspeo da izvrši svoju dužnost kojoj je posvetio život. Njegova knjiga nudila je svetu ubedljive argumente u korist Aristarhovog heliocentričnog modela. ,De revolutionibus' je bila impresivna knjiga, ali važno je pomenuti dve zagonetke vezane za njeno objavljivanje. Prva se tiče Kopernikove nezavršene zahvalnice. U uvodu on pominje nekoliko ljudi kao što su papa Pavle III, kardinal od Kapue i biskup iz Kulma, ali nema ni pomena o Retikusu, briljantnom asistentu koji je imao vitalnu ulogu na rođenju njegove knjige. Ova imena mogao je da pomene samo neko ko je bio zavisan od njih, a to sigurno nije bio Kopernik.
  Druga misterija ticala se predgovora koji je dodat knjizi bez Kopernikovog pristanka, a koji je u osnovi poricao suštinu njegovih tvrdnji u samoj knjizi. Predgovor je opovrgavao ostatak knjige tvrdeći da Kopernikova teza ne mora biti istinita ili da čak nije ni moguća. Naglašavao je apsurdnost unutar heliocentričnog modela univerzuma, čime je sama Kopernikova detaljna i pažljivo urađena matematička analiza izgledala izmišljena. Predgovor, međutim ističe da se Kopernikov model poklapa sa opservacijama do određenog nivoa tačnosti, ali oslabljuje teoriju time što tvrdi da je put matematičkih kalkulacija samo zgodan način i lakši put, a ne pravi pokušaj da se predstavi realnost.
  Kopernikov originalni rukopis postoji, tako da se može videti po tonu da je mnogo drugačiji od štampane verzije koja je obezvređivala njegov rad. Znači da je novi predgovor morao biti ubačen onda kada je Retikus napustio Frauenburg sa rukopisom. To bi značilo da je Kopernik bio na samrtničkoj postelji kada je prvi put pročitao ovaj predgovor, a tada je knjiga bila već štampana i bilo je kasno da se nešto menja. Možda je baš taj pogled na ono što je napisano u uvodu i oteralo Kopernika u grob.
  Pitanje je onda, ko je napisao i ubacio ovaj novi predgovor?
  U svom originalnom prevodu, Kopernik je bio veoma jasan u svojoj nameri da zauzme odbrambeni stav u odnosu na kritiku: ”Naravno, biće onih koji će, mada u opšte ne znaju matematiku, dati sebi za pravo da sude o matematičkim pitanjima, izopačujuci delove Svete knjige tako da služe njihovim ciljevima, naći će greške u mom radu i zabraniće ga. Ja ih do te mere ne uvažavam tako da potpuno odbacujem njihovu kritiku kao neosnovanu.”

  Pošto je napokon smogao hrabrosti da objavi najvažnije i najkontraverznije otkriće u astronomiji od vremena starih Grka, Kopernik umire sa saznanjem da je Osiander (sveštenik koji je na sebe preuzeo odgovornost za štampanje knjige) lažno predstavio njegove teorije. Kao posledica ovoga, “De revolutationibus” će skoro bez traga nestati u nekoliko narednih decenija po objavljivanju, jer ni javnost ni crkva nisu uzimali ovu knjigu ozbiljno. Prvo izdanje se nije dobro prodavalo, a knjiga je samo dva puta ponovo štampana u narednom veku. Nasuprot ovome, knjige koje su promovisale Ptolomejev model bile su samo u Nemačkoj štampane nanovo stotinu puta u toku istog perioda. Situacija sigurno ne bi bila ista da je Kopernik imao vremena da promoviše svoju knjigu.
  Baš kao i Aristarhova originalna teorija heliocentričnog modela sveta, “De revolutionibus” je bio odbačen jer Kopernikov sistem je bio manje precizan od Ptolomejevog geocentričnog modela kada su u pitanju predviđanja budućih položaja planeta. Sa ovakvim stavom koji je u osnovi ispravan model, nije mogao da se meri sa suštinski pogrešnom teorijom-rivalom. Postoje dva razloga za ovakvo obrnuto stanje stvari. Prvo, Kopernikovom modelu nedostajao je vitalni sastojak bez kojeg njegove ideje nisu bile dovoljno tačne da bi postale prihvaćene. Drugi, Ptolomejev model postigao je nivo preciznosti podešavanjem i uvođenjem epicikla, deferenta, ekvanta i ekscentriciteta. A gotovo svaki netačan model može se održavati kada se uvede podešavajući faktor, koji zastupa određenu ideju iako se ona ne zasniva na činjenicama. Na osnovu ovoga što je vekovima ranije učinjeno i bilo podešeno da se u to veruje, morali bi stalno da preispitujemo naše sadašnje shvatanje i opis svih kretanja u sunčevom sistemu! Ako se nastavi da se slede oni obrasci koji su davno podešeni da odgovaraju ranijem vremenu i shvatanju kada se o sistemu mnogo manje znalo, postoji mogućnost se ponavlja ono što je ranije učinjeno! To se odnosi na ono što je u postojećem prikazu pogrešno, a prikazuje se kao ispravno. Zato i ima dosta nedoslednosti koje mnogi ne mogu da uklope sa već dugo vremena uhodanim sistemom, a koji je tako podešen da izgleda kao da opisuje realnu stvarnost.

  I Kopernikov model je imao iste probleme koji su doveli do napuštanja Aristarhovog heliocentričnog modela. U stvari, jedina osobina Aristarhovog sistema koja ga je činila očigledno boljom od geocentričnog modela bila je njegova jednostavnost. Kopernikov model je koristio kružne orbite za svaku planetu, dok je Ptolomejev model bio nezamisliovo kompleksan sa fino podešenim epiciklima, deferentima, ekvantima i ekscentricitetima za svaku planetu posebno.
  Na sreću po Kopernika, jednostavnost je osobina koja se u nauci ceni. Na to ukazivao Vilijam od Okama, engleski franjevački teolog iz četrnaestog veka, koji je postao poznat u svoje vreme po tome što je tvrdio da ckve ne bi trebalo da poseduju imovinu i bogatstvo. On se zalagao za svoje gledište sa takvim žarom da je izbačen sa Oksfordskog univerziteta. Zato je morao da se preseli u Avinjon, na jugu Francuske, odakle je optuživao papu Jovana XII za jeres, pa je bio eskomuniciran. Okam je ostao poznat po svojoj misli, poznatoj pod imenom “Okamova oštrica” koja tvrdi da; Kada postoje dve ekvivalentne teorije ili objašnjenja, a ako su sve ostale osobine jednake, jednostavnija teorija ima veću verovatvnoću da bude tačna. Okam to ovako objašnjava; ”Složenost ne bi trebalo da postoji bez potrebe”.
  Prema Okamovoj oštrici, Kopernikova teorija bila je bolja od Ptolomejevog modela, ali je odlučujući faktor jedino kada su dve teorije podjednako uspešne. A u šesnaestom veku Ptolomejev model je bio očigledno jači u nekoliko pogleda; najvažniji je bio taj što je tačnije predviđao položaje planeta. Zbog toga je jednostavnost heliocentričnog modela smatrana nebitnom.
  Tada je za mnoge ljude, heliocentrični model sveta bio isuviše radikalan čak i da se zamisli i to u tolikoj meri da je Koperniov rad mogao biti razlog za novo značenje jedne stare reči. Reč “Revolucionaran” se odnosi na ideju koja potpuno suprotna nekom ustaljenom shvatanju. Smatra se da je potekla iz naslova Kopernikove knjige “De revolutionibus”. Osim što je bio revolucionaran, heliocentrični model univerzuma izgledao je potpuno nemoguć. Sve u svemu, ideja o heliocentričnom modelu bila je ispred svog vremena, isuviše revolucionarna, neverovatna i naizgled neprecizna da bi dobila neku širu podršku.
  Model je utonuo u neku vrstu sna i čekao nekoga ko će ga oživeti, proučiti, poboljšati i pronaći osnovu koja će dokazati ostatku sveta da je Kopernikov model univerzuma istinita slika realnosti.

Predhodna  Početak stranice  Sledeća