GLAVNA STRANA

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

Prva istina

I ozbiljna razmišljanja o Sunčevom sistemu

  Naši preci proučavali su nebo do detalja, da bi predvideli promene klimatskih prilika, određivali vreme ili pravac kretanja. Posmatrali su Sunce kako svaki dan prolazi nebom, a noću, kao po njegovom tragu, sledila je procesija zvezda. Tlo na kome su stajali bilo je čvrsto tako da je za njih bilo prirodno da predpostave da su se nebeska tela kretala u odnosu na Zemlju a ne obrnuto. Iz tog razloga stari astronomi su razvili pogled na svet u kojem je Zemlja bila statična lopta u centru, sa kosmosom koji je kružio oko nje.
  Filolaj iz Krotona, učenik Pitagorine škole iz 5. veka p.n.e., prvi je rekao da Zemlja kruži oko Sunca a ne obrnuto. U sledećem veku, Heraklid iz Ponta nadovezao se na Filolajeve ideje, (Heraklit je verovao da se Merkur i Venera okreću oko Sunca, a ne oko Zemlje). A na kraju ovu teoriju prihvatio je i popravio Aristarh. Ako je Aristarh doprineo tome da se izmeri rastojanje do Sunca, to je bilo malo dostignuće u poređenju sa njegovim potpuno ispravnim pogledom na univerzum. On je pokušao da ukloni onu instinktivnu (i pogrešnu) sliku sveta, u kojoj je Zemlja bila centar svega.
  Aristarhova manje očigledna (i ispravna) slika sadržala je Zemlju koja kruži oko dominantnijeg Sunca.

  Aristarh je takođe bio u pravu, tvrdeći da se Zemlja obrće oko svoje ose svaka 24 sata. To objašnjava zašto se svakoga dana gledamo u Sunce, a noću smo okrenuti od njega u gledamo u mrak. On je bio veoma cenjen filozof, a njegove astronomske ideje veoma poznate. Njegova ideja o Suncu kao centru univerzuma dokumentovana je od strane Arhimeda koji je napisao: ”Njegova hipoteza je da su zvezde i Sunce nepokretni te da se Zemlja okreće oko Sunca po kružnoj putanji.” Pa ipak, filozofi su odbacili potpuno ovu dosta tačnu viziju Sunčevog sistema, a ideja o Suncu kao centru sveta nije se pojavila sledećih 1500 godina.

  Problem zbog kojeg je heliocentrični model (Zemlja se kreće oko Sunca) bio odbačen, jeste taj što je izgledao suprotan opažanjem ljudi koji se nisu posvetili dubljoj analizi onoga što se događa oko njih. Izgledalo je toliko očigledno da Sunce obilazi oko statične Zemlje a ne obrnuto. No dobri mislioci koji preispitiju svoju i tuđu logiku ne bi trebalo da budu zavedeni onim što se naziva “Zdravim Razumom”. Ponekad on ima veoma malo zajedničkog sa istinom koja leži u osnovi objektivne stvarnosti, a to je ona koja se može potvrditi činjenicama. Može se reći da je problem toga vremena bilo to što se mnogo malo ljudi bavilo ispitivanjem činjenica jer nije bilo načina da se one kao stvarne prikupe i analiziraju.
  Albert Ajnštajn je zdrav razum smatrao; “Skupom predrasuda koje se stiču do 18 godine”. I zaista jedini mogući način da se dođe do nekog otkrića jeste, da se ne robuje nasleđenom ili naučenom, što se obično u čoveka usadi do vremena za koje se smatra da je to određeni nivo zrelosti.
  Grci su očekivali da, ako se Zemlja kreće, trebalo bi osećati stalni vetar koji duva svuda oko nas, zbog čega bi ljudi bili oboreni, pošto tlo ispod njihovih nogu juri. Kako se takav stalni vetar ne oseća, a tlo ne izmiče pod nogama, Grci su zaključili da Zemlja mora biti stacionarna. Naravno Zemlja se kreće, a razlog zbog kojeg se ne oseća ta brzina je taj što se sve na Zemlji kreće zajedno sa njom, uključujući i ljude, atmosferu i tlo. Grci to tada nisu razumeli. Međutim u odnosu na njih, danas se kretanje Zemlje i ostalih planeta analizira na sličan način, zato što se govori o kretanju planeta, ali ne i o kretanju celog sunčevog sistema! Kada bi se posvetila pažnja ne samo kretanju planeta u okviru sunčevog sistema, nego i celog sistema u kosmičkom prostoru, sasvim je sigurno da bi dobili sasvim drugačiji izgled za Putanje planeta.
  Drugi problem je bio u tome što se model Zemlje koja se kreće nije uklapa sa pojmom gravitacije, onakve kakvu su je videli stari Grci. Njihovo shvatanje bilo je da se sve kreće ka centru univerzuma, a kako je Zemlja već bila u centru, znači ona se nije kretala. Ova teorija je bila logična i objašnjavala je da jabuke padaju sa drveta nadole prema centru Zemlje, jer su privučene centrom sveta. Ako bi Sunce bilo u centru sveta, zašto bi predmeti padali na Zemlju? Jabuke bi se tada kretale ka Suncu kao i sve sa Zemljine površine.
  Treći razlog zbog kojeg su filozofi odbacili Aristarhov model sa Suncem u centru bio je prividni nedostatak promene pozicija zvezda. Ako bi Zemlja prelazila ogromna rastojanja na putu oko Sunca, onda bi ljudi mogli da vide univerzum sa različitih pozicija u toku godine. Promenjeni uglovi posmatranja značili bi da ono što se vidi, mora stalno da se menja. To znači da se zvezde kreću relativno jedna u odnosu na drugu, što je poznato pod imenom “zvezdana paralaksa”. Rastojanje od Zemlje do Sunca iznosi približno 150 miliona kilometara, tako da bi se Zemlja našla 300 miliona kilometara daleko od svoje početne pozicije posle šest meseci. Naravno da ovoliko treba da iznosi razlika u rastojanju gde Sunce rotira oko Zemlje, ali to se u stvarnosti ne događa pa ni ovaj iznos nije realan! Ovo se navodi kao primer za objašnjenje određenih shvatanja koja su nekada postojala. Ipak dok se ovi brojevi pominju, ne misli se o tome da je sa promenom položaja Sunca promenjen i položaj planeta! A to mora da znači kako nijedna od njihovih putanja ne može da se ponovi na istom mestu u prostoru, za svaku sledeću rotaciju!
  Za grke nije bilo moguće da detektuju bilo kakvu međusobnu promenu poziciju zvezda preko godine uprkos ogromnoj promeni perspektive kada se to gleda sa Zemlje koja obilazi oko Sunca. Znači da su dokazi i u ovom slučaju ukazivali da se Zemlja ne kreće i da je u centru univerzuma. U to vreme, dokazi protiv Aristarhovog heliocentričnog modela bili su mnogobrojni, pa je razumljivo što su svi njegovi prijatelji filozofi zadržali model sa Zemljom u centru. Taj hjihov model imao je smisla, zato što je bio baziran na racionalnom mišljenju iz toga vremena. Tada su oni bili zadovoljni svojom slikom kosmosa i svojim mestom koje smatraju da imaju u njemu.
  Ipak postojao je jedan veliki problem. Možda su Sunce, Mesec i zvezde zajedno obilazili oko Zemlje, ali postojalo je pet nebeskih tela koja su lutala nebom na prilično nepredvidiv način. Ponekad neka od njih bi zastala na kratko da bi, čineći potpuni zaokret, privremeno nastavila kretanje u suprotnom smeru, (to je “retrogradno kretanje”). Ova nebeska tela, pobunjenici i lutalice, bile su pet ostalih poznatih planeta: Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. A reč planeta potiče od grčke reči “planetes” što znači lutalica. U stvarnosti planete obilaze oko Sunca potpuno pravilno(?), ali se one vide sa platforme koja se kreće, znači sa Zemlje, zbog čega njihovo kretanje izgleda neobično. Koliko se planete naizgled kreću "pravilno", to je sve teže uklopiti sa sve većim brojem novih nebeskih tela koja se stalno otkrivaju. Njihove brojne razlike je sve teže ugurati u dvodimenzionalni prikaz (jer se sve planeta prikazuju u jednoj ravni), koji je subjektivan iz tog razloga što se sva merenja upoređuju u odnosu na Zemlju. Tako da je to još uvek nalik na geocentrični model! Njega treba korigovati u odnosu na Sunce, jer ono treba da bude središte sistema gde bi se analizirali položaji i kretanje planeta u odnosu na to središte!

  Iz perspektive starog modela po kojem je Zemlja u centru univerzuma, putanja Marsa bila je zagonetka. Izgledalo je kao da Mars na svom putu oko Zemlje pravi petlje na najčudniji način (prikazano na slici).
  Saturn i Jupiter su ispoljavali slično retrogradno kretanje, koje su Grci takodje objašnjavali putanjama sa petljama.
  Ove zapetljane orbite planeta bile su veoma problematične za stare Grke, jer se smatralo da su sve orbite kružne, i to prema Platonu i njegovom učeniku Aristotelu. Oni su tvrdili da je krug zbog svoje jednostavnosti, lepote i nemanja kraja ni početka, savršen oblik, a pošto su nebesa savršena, onda bi se i nebeska tela morala kretati po kružnim putanjama.
  Jedan broj astronoma i matematičara razmatrao je ovaj problem, pa su u sledećih nekoliko vekova, razvili veoma lukav model, odnosno način da opišu ove putanje sa petljama pomoću kombinacije krugova, a to je bilo u skladu sa Platonovim i Aristotelovim proglašenjem kruga savršenim. Ovo rešenje se uglavnom vezuje za ime astronoma Ptolomeja, koji je živeo u Aleksandriji u drugom veku -p.n.e.

  Ptolomejeva „Sintaksa” („Velika rasprava”), bolje je poznata pod naslovom arapskog prevoda „Almagest” (napisan oko 145. godine), veličanstvena je knjiga koja sadrži ogroman broj astronomskih posmatranja, kataloga i proračuna. U njoj se nalazi izlaganje klasičnog modela uređenja svemira sa Zemljom u središtu, Suncem, Mesecom i planetama koje se oko Zemlje okreću. Međutim, ovo najveće astronomsko delo antike se tumači na različite načine. Danas neki i dalje smatraju da je, uprkos neospornim nedostacima, Ptolomej u „Almagestu” sačuvao grčku astronomiju od zaborava. Drugi, smatraju da postoji dovoljno dokaza da je Ptolomej svesno sahranio istinsku astronomiju antičkog sveta. Knjiga pod naslovom „Zločini Klaudija Ptolomeja” (1977. g.), zaključuje: „‘Almagest’ je učinio astronomiji više štete nego ijedna druga knjiga ikada napisana i za nauku bi bilo bolje da nikada nije ni napisan. Stoga Ptolomej nije najveći astronom antičkog sveta, već najuspešniji prevarant u istoriji nauke”.
  No ono što se danas smatra da je bilo uzrok mnogo štete, vekovima se smatralo za istinu. Jedino što na osnovu toga može da bude korisno jeste da postojeći opis i kretanje nebeskih tela u prostoru uvek treba preispitivati. Njih treba složiti i prikazati na osnovu činjenica, a ne da se vekovima drži do onih predstava koje stvaraju sumnju i nedoumice zbog nemogućnosti da se uklope u ustaljene šablone! Sagledavanje načina na koji je opisan ovaj sistem upućuje na to da je bilo mnogo podešavanja koja treba da se uklope sa činjenicama. Međutim stvarnost zahteva da se činjenice prikažu i uklope na jednostavan način bez onih podešavanja kojima ljudi kad žele nešto da objasne, često subjektivno pribegavaju, oslanjajući se na autoritete, bez da to logički provere!
  Slavljenje „Almagesta” vekovima i njegovo citiranje kao krunski dokaz u bezbrojnim raspravama sve do Galileja, Keplera i Njutna, pokazuje nesrećnu težnju ljudi (naučnika) da teret dokazivanja prebacuju na autoritete, umesto da se sami udubljuju u detalje dokaza i da ulože napor u posmatranje i eksperimentisanje u prirodi. Savremena nauka nastala je upravo kad su se najpre astronomija (kroz „Kopernikovu revoluciju”), a potom i druge nauke oslobodile stega Aristotelovog i Ptolomejevog dogmatskog mišljenja.

  Ptolomejev pogled na svet polazio je od široko rasprostranjene ideje da je Zemlja u centru svemira i da je statična. On objašnjava orbite Sunca i Meseca kao određene kružne putanje. Tada, da bi objasnio retrogradno kretanje, on razvija teoriju krugova unutar krugova. Da bi se opisala periodična putanja sa retrogradnim kretanjem, kao što je to putanja Marsa, Ptolomej predlaže krug (poznat pod imenom deferent) sa jednim štapom zakačenim na samu kružnicu deferenta, ali tako da može da rotira. Planeta bi se u ovakvom modelu nalazila na kraju rotirajućeg štapa. Ako glavni deferent ostaje fiksiran, a štap rotira oko tačke na kružnici tada planeta opisuje kružnu putanju malog prečnika (epicikl). Ako bi, nasuprot tome, glavni krug, deferent, rotirao a štap ostao fiksan, tada bi planeta opisivala kružnu putanju većeg radijusa. I na kraju ako bi štap rotirao oko svoje tačke kontakta sa diferentom i u isto vreme sam diferent rotirao (centar kruga epicikla rotirao), tada bi putanja planeta bila složena od kretanja po dve kružne putanje što proizvodi retrogradne petlje kao na slici(c).
  Ovaj opis sa krugovima i rotirajućim štapovima prenosi centralnu ideju Ptolomejevog modela, ali je on u stvari, bio mnogo komplikovaniji! Kao prvo, Ptolomej je mislio o svom modelu u trodimenzionalnom prostoru(?) i konstruisao ga uz pomoć kristalnih sfera. Isto tako, da bi objasnio retrogradno kretanje različitih planeta, Ptolomej je morao fino da podesi poluprečnike diferenta i epicikla za različite planete i da odredi brzinu kojom je svaka od njih rotirala. Radi veće preciznosti on je uveo jos dva promenljiva elementa. Takozvani “ekscentritet” definisao je tačku sa strane Zemlje, koja je imala ulogu nešto pomerenog centra diferenta, dok je “ekvant” definisao tačku u blizini Zemlje, sa uticajem na promenljivu brzinu kretanja planeta. Teško je i zamisliti ovo komplikovano objašnjenje planetarnih orbita, ali u osnovi, ono se sastojalo od krugova na krugovima unutar još krugova.
  Ptolomejev geocentrični model sveta je osmišljen da bi objasnio i potvrdio verovanje da se sve okreće oko Zemlje, kao i da sva nebeska tela slede kružne putanje. Kao rezultat ovoga nastao je užasno kompleksan model prepun epicikla, dodavanih na deferent na različitim tačkama koje su uzete za centre rotacije (ekvant, ekscentritet). Ali i pored toga što je suštinski pogrešan, Ptolomejev sistem zadovoljava jednu od osnovnih uslova naučnog modela, a to je da, u poređenju sa prethodnim sistemima, uspešno i naizgled tačno predviđa položaj i kretanje svake planete(?). (Na osnovu ovoga moguće je da se mnoge predstave i prikazi koje danas imamo za kretanje i izgled mnogih putanja naizgled tačno prikazuju? Ali to ne mora da je istina, zato što je mnogo toga podešeno da to tako izgleda, iako se ne uklapa sa činjenicama!)
  Čak ni Aristarhov model sveta sa Suncem u centru, koji je u usnovi bio ispravan, nije mogao da predvidi kretanje planeta a da prividno ima takvu preciznost. Zato ne iznenađuje to što je Ptolomejev model opstao, dok Aristrahov nije.
  Svet je morao da sačeka mnogo vekova kada će se pojaviti astronom koji ima hrabrosti da drugačije postavi stvari u univerzumu, kao i da ozbiljno posumnja u kosmologiju starih grka. Čovek koji je ponovo oživeo Aristarhov heliocentrični model univerzuma bio je kršten sa imenom Mikolaj Kopernik, ali je poznat po svom latinizovanom imenu Nicholas Copernicus (Nikola Kopernik).

Predhodna  Početak stranice  Sledeća