GLAVNA STRANA

  Dimenzije prostora

  Vreme

  Dimenzija više

  Brzina

  Prostor

  Vreme i brzina

  Povezanost vremena i brzine

  Putanje planeta

  Prikazivanje dimenzija prostora

  Pet dimenzija

  Kordinatni sistem



cita

cita

cita

cita

cita

Granice čovekovog shvatanja prostora nisu konačne! To nas navodi na misao da ni postojeće četiri dimenzije nisu konačne!

 PROSTOR I NJEGOVE DIMENZIJE 

  Od kada je čovek nastao, razvijala se njegova potreba da shvati prostor u kome se nalazi. Sa time je počela da se razvija njegova svest, a tada je počeo i razvoj njegovog shvatanja prostora u kome postoji. Svest se razvijala i napredovala od prvobitnog oblika shvatanja samo onog prostora u kome je čovek mogao da se kreće, lovi i živi, tako da je tokom vremena rastao i razvijao se prostor u kome se nalazi. Pre svega taj razvoj se dešavao u svesti samog čoveka. Samim tim, prostor je postao odraz svesti čoveka o njegovom postojanju. Po tome svako može da shvati da je prostor, kako god da ga opisujemo, uvek bio samo ljudska tvorevina. Ne onaj stvarni prostor, koji je odavno bio takav kakav jeste, još mnogo vremena pre nego je čovek počeo da ga shvata, nego njegov način opisivanja. Nakon onog skučenog prostora u prvobitnom shvatanju čoveka, vremenom je isti počeo da dobija oblike koji ga opisuju. Ti oblici su postale njegove dimenzije. Dimenzije su se razvijele (uvećavale) kako se uvećavalo saznanje o samom prostoru. Saznanje se sve više širilo, da bi danas moglo ili bar pokušava da opiše prostor daleko u svemiru. Daleko od njegovog početka ili nastanka. Daleko do njegovog kraja, koji niko još uvek nije mogao da nasluti.
  Može se reći da je prvi oblik opisivanja prostora sa nekim dimenzijama, bio ravan prostor. Pre toga nekih dimenzija nije moglo ni da bude. Tačka i prava linija predhodili su opisu koji je počeo da dobija dimenzije. Ravan prostor oduvek je imao samo dve dimenzije. To su dužina i širina. Takav opis mogao je nastati i ranije, ali je počeo da se pominje u doba stare grčke, o čemu govori i njegov naziv "Euklidski prostor".

  Sledilo je dosta vremena dok se prostor nije proširio sa dve na tri dimenzije. Prostor je dobio i visinu. Tako da je nastao prostor u kome postoji kretanje levo-desno, napred-nazad, gore-dole. Shvatanje prostora sa tri dimenzije možda se kasnije razvija u oblik koji ga tako opisuje, ali svet je i pre toga bio trodimenzionalan. Niko nije video drvo, kuću ili bilo koji predmet samo u dve dimenzije, već je samo na taj način čovek to mogao da prikaže. Ipak i ako se govori o tri dimenzije bez kojih se više ništa ne može realno opisivati, još uvek postoji takav opis prostora u kojem se nije odustalo od dve dimenzije sa kojima se prikazuje kretanja tela! To je ono što je korigovano i opisano kroz analogiju. U tome delu teksta se opisuje kretanje sa tri dimenzije koje su realne. O njima ne samo da se govori, već se svako kretanje opisuje kao stvarno. Ono jedino može i biti potpuno opisano, samo sa osnovne tri dimenzije!

  Ipak do sada opis sa tri dimenzije nije dat celovito niti za stalno, tako da se dosta toga u onome što postoji uvek može korigovati i dopuniti. Zapravo je nastala potreba da se uz izgradnju svesti o prostoru koji se proširio mnogo dalje u svemiru, nadogradi i proširi sam opis takvog prostora. Na početku dvadesetog veka saznanje o prostoru je prešlo okvire našeg planetarnog sistema, čime su se tri dotad korištene dimenzije pokazale kao nedovoljne. Ajnštajnov opis prostora uvodi nas u svet novih dimenzija, kojima možemo ili moramo, da opišemo prostor koji se mogao shvatiti. Prostor dobija još jednu dimenziju koja je i pre toga postojala kao mera i fizička veličina. To je vreme. Vreme se sjedinjuje sa prostorom u ono što se naziva prostornovremenski kontinium. Prostor postaje četvorodimenzionalan.
 Za matematičko prikazivanje tog i takvog prostora koriste se koordinate, a to su x, y, z i t. Prve tri koordinate treba da stoje pod pravim uglom jedna u odnosu na ostale dve.

  Nažalost to se često ne prikazuje kako treba, pa zbog toga dolazi do pogrešnog opisivanja samog prostora! Na svakoj slici je prikazan jedan od mogućih položaja tačke A. No njen položaj može biti na različitim mestima u prostoru. A kada se razmišlja o prostoru onda to nikako ne može biti samo tačka. Kada sagledavamo bilo koji položaj u prostoru, onda to može biti jedino neko telo koje se posmatra kao tačka. Otuda postoji i velika greška u matematičkom prikazivanju dimenzija i položaja nekog tela kao tačke, a na osnovu tih dimenzija. Greška je u tome što se tačka uvek posmatra kao nepomična, dok svako telo uvek postoji u kretanju! To naročito dolazi do izražaja upravo onda kada se u prostor dodaje i vreme kao dimenzija prostora. Zapravo, onda kada znamo da postoji vreme koje ima svoj tok, nemoguće je taj protok vremena odvojiti od kretanja svake tačke koja uvek može da prikazuje neko telo!

  Dakle kada je vreme postalo dimenzija prostora ono sa sobom treba da nosi, a može se reći i da jeste unelo sasvim drugi pogled na prostor i materijalnu stvarnost. Ipak geometrijski prikaz novog prostora nije se mnogo izmenio u odnosu na onaj sa tri dimenzije. Telo se još uvek posmatra kao tačka čiji položaj se određuje nešto malo izmenjenom matematikom. Sa unošenjem vremena kao dimenzije, trebalo je da se prostor sagleda mnogo šire, u odnosu na ono sagledavanje koje trenutno postoji kroz matematički prikaz! To treba da sledi upravo iz istog razloga zbog kojeg je vreme postalo dimenzija prostora, baš onda kada je sagledano mnogo šire u kosmičkom prostoru.

  Sa tri dimenzije prostor se prikazuje kordinatama, dok sa četiri dimenzije samo vreme (t) se ne prikazuje u tom koordinatnom sistemu sa nekim uglom (dimenzijom) koji je stalan, niti je stvaran. Stvaran u onom smislu da nalikuje na prve tri dimenzije. No vreme je ipak postalo deo tog sistema, u kome se prikazuje kao još jedna dimenzija.

  Određivanje položaja nekog tela, na slikama tačke A, određuje se pomoću obrasca u kojem se računaju tri, odnosno četiri dimenzije. Ono što je na slici uočljivo jeste da za određivanje položaja neke tačke (tela) u prostoru, potrebno je mnogo više i složenije izračunavanje od navedenog.
  Tokom vremena vidimo da, kako se čovekovo shvatanje prostora menjalo, u tolikoj meri su se proširivale granice njegovih shvatanja. Da li je broj dimenzija koje sada postoje konačan? Sigurno je da granice čovekovog shvatanja prostora nisu konačne! To nas navodi na misao da ni postojeće četiri dimenzije nisu konačne! Koliko vremena treba da prođe da bi se dobio opis prostora koji nije samo sa četiri dimenzije? Izgleda da to vreme nije daleko.
  Ako ranije shvatimo dešavanja u prostoru i sa novim shvatanjem to opišemo, veće su naše mogućnosti za dalji i bolji razvoj znanja, a sa time i nauke. Istovremeno veće su i mogućnosti da se krećemo u bolje shvaćenom i opisanom prostoru. Ne samo onog shvatanja, koje se odnosi na svest o postojanju, nego i tehničkih mogućnosti da osvajamo prostor koji opisujemo. Da sa time krenemo u prostor koji nije samo u okviru našeg planetarnog sistema.
  Nameće se zaključak da prostor nije konačan po broju dimenzija. One se mogu uvećavati sa mogućnostima da čovek uveća svoje shvatanje prostora. Naravno da treba misliti na mogućnost da čovek proširuje prostor, onoliko koliko može da ga shvati. Tada ni sam prostor ne može biti konačan, čak ni u okviru čovekovog mišljenja da prostor ima svoj kraj. Kako taj kraj nije u domenu koji čovek može da shvati i opiše, još je daleko vreme, kada ćemo reći "prostor je konačan". Isto tako može se reći da ni broj dimenzija koje opisuju prostor nije konačan!

Nazad   Početak   Sledeća
Kontakt adresa: vuniko@gmail.com