GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja


5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA

 

Ako se sagledava stvarna osnova koju zvezde imaju, a to je njihov veliki energetski potencijal, onda je jasno da tako veliki energetski potencijal može da nastane i da se razvije samo iz velike količine energije! Energija jeste bila osnova za stvaranje ili oblikovanje materije, zato ne može materija da bude osnova za stvaranje energije! A onda kada se materija koristi za dobijanje energije nastaje dosta otpada i štetnih efekata.
  Ne može iz onog što je manje (materije), po prostiranju u prostoru, količini, veličini itd., da nastane ono veće, kao što je energija. Ono veće (energiju), u osnovi je lakše podeliti (grupisati), u manje delove i od njih dobiti određeni manji oblik materije. Normalno je da će tada materija koja je grupisana u manjem prostoru imati veću masu, ali i energiju, koja čini suštinsku osnovu materije.

Postojanje među zvezdane materije uočava se kod onih zvezda koje već odavno postoje? Ali u osnovi, to nije dovoljan razlog zbog kojeg mora da se veruje da su i same zvezde nastale od iste materije.
  Ova materija može donekle da nastaje od zvezda, kroz njihove procese, koji su praćeni sa određenim zračenjem, ili nekim drugim razlaganjem postojeće materije, ali se uvek može sumnjati da je od te među zvezdane materije, mogla da nastane bilo koja zvezda ili Sunce.

Osnovnu građu atoma čine elementarne čestice, a mnoge od njih jesu nosioci energije, tako da osnovni oblik materije jeste onaj oblik koji se u prirodi često ili ne baš često nalazi, a koji jeste stabilan!
  Jedino u tom obliku elementarne čestice (ili energija) koje su okupljene na jednom mestu i u malom prostoru, uobličavaju se u materiju (atome), koja samo kao takva, vremenski znatno duže može da postoji i opstane u prirodi.

POČETAK GRADNJE MATERIJE NIJE BIO NA ZVEZDAMA

  Kao najmanji gradivni delovi materije smatraju se (treba da budu) atomi? Najmanje složeni (najprostiji) atomi jesu vodonik i helijum. Njihova zastupljenost u kosmičkom prostoru smatra se da je velika. Ovaj zaljučak nije dobijen na osnovu merenja, već je dobijen i nametnut na osnovu teorijskih potreba, odnosno pretpostavki koje u teorijama treba da budu zadovoljene? No da li ovi atomi mogu da izgrađuju svu ostalu materiju?
  Postoji li valjani razlog, zašto ovi prosti elementi ne bi mogli da budu osnova za gradnju složenije materije? Zaista, zašto ovi elementi ne bi mogli da učestvuju u gradnju složenije materije, ako je to već uveliko zastupljeno mišljenje?
  To je pitanje koje kada se analizira osnova bilo kojeg početka, produbljuje sumnju u većinu, a možda i sve teorije, o početku i nastanku zvezda i materije. Po ustaljenom opisu, upravo zvezde jesu jedina mesta i osnova iz koje mora da nastaje materija. No ako se sagledava stvarna osnova koju zvezde imaju, a to je njihov veliki energetski potencijal, onda je jasno da tako veliki energetski potencijal može da nastane i da se razvije samo iz velike količine energije! Energija jeste bila osnova za stvaranje ili oblikovanje materije, ali zato ne može materija da bude osnova za stvaranje energije! A onda kada se materija koristi za dobijanje energije nastaje dosta otpada i štetnih efekata. Ne može iz manjeg (materija) po količini, veličini, zastupljenosti u prostoru, itd., da nastane ono veće (energija). Ono veće (energiju), u osnovi je lakše podeliti (grupisati), u manje delove i od njih dobiti određeni manji oblik materije. Normalno je da će tada materija koja je grupisana u manjem prostoru imati veću masu, ali i energiju, koja čini njenu izvornu osnovu.
  U suštini kada se sagleda svaki opis za nastanak bilo koje zvezde, a sa njom i planeta oko nje, teorija to opisuje kao početak (nastanak svih nebeskih tela), iz oblaka (nebule) gasova i prašine (što se skupa naziva međuzvezdana materija). Smatra se da je međuzvezdana prašina sastavljena od čestica prečnika od oko (stotog dela milimetra (fm)) 10-15 m i mase oko 10-16 kg. Na njima se vrši apsorpcija, rasejanje i polarizacija svetlosti zvezda. Ovi efekti su osnovni izvori podataka o međuzvezdanoj materiji. No samo postojanje međuzvezdane materije uočava se kod onih zvezda koje već odavno postoje? A to nije dovoljan razlog zbog kojeg mora da se veruje da su i same zvezde nastale od iste materije. Ova materija može donekle da nastaje od zvezda, kroz njihove procese, koji su praćeni sa određenim zračenjem, ili nekim drugim razlaganjem postojeće materije, ali se uvek može sumnjati da je od te međuzvezdane materije, mogla da nastane bilo koja zvezda ili Sunce. Realnih dokaza za to praktično i nema, jer niko nije video, niti može biti svedok takvih procesa u kojima će od oblaka prašine i gasova da nastane zvezda ili bilo koji drugi oblik materije. Svaki opis koji to 'potvrđuje', samo je plod delovanja ljudske mašte, koji može biti uobličen u obliku hipoteza. Dok su realne činjenice nešto sasvim drugo i o njima ne može da se mašta. Činjenice mogu biti samo onakve kakve jesu, svidelo se to nekome ili ne. Ipak i sa njima nastaje problem, onda kada su one tako izmenjene (ili izvrenute), pa kao takve prilagođene potrebama mašte, a u suštini ne zadovoljavaju osnovu ispravne logike.
  Sama prašina iz ove materije dosta je neravnomerno raspoređena, što opet ne daje mogućnost njenog grupisanja, odnosno nastanka nekog masivog objekta. Veliki deo te materije čini međuzvezdani gas, a on se sastoji uglavnom od vodonika, koji zajedno sa helijumom sačinjava oko 99% njegove mase. Ali otkriveno je prisustvo i drugih molekula, npr. azota, vode, itd. Većina ovog gasa smatra se da je mračna i hladna, sa temperaturom između 5 i 30 K. Ako je većina gasa mračne i hladna, kako je bilo moguće da se njegovo prisustvo registruje? U blizini zvezda mogu da postoje mnogo veći objekti, poput planeta i njhovih satelita, a koji uglavnom ne mogu da se vide, ali se veruje da postoje. Ovo verovanje jeste logično, jer ako Sunce ima svoje planete, a one satelite, onda mora da ih imaju i druge zvezde. Ova tela su drugačije veličine, pa i u nekom drugačijem rasporedu oko svoje zvezde. Takođe postojanje gasova i prašine između zvezda, mora biti prirodna posledica postojanja samih zvezda i tela oko njih, pa je zato i logično, da od tih tela ova međuzvezdana materija i nastaje. Ipak verovanje da od ove materije mogu da nastaju zvezde, daleko je od realne stvarnosti i sa dosta opravdanih razloga, u to može da postoji velika sumnja. Opet može da se pomene ono što je napred navedeno, a to je da; nije logično da može iz manjeg (međuzvezdana materija) po količini, veličini, zastupljenosti u prostoru, itd., da nastane ono veće (zvezde i planete oko njih). Zapravo to bi bio veoma dugotrajan i dosta zahtevan proces, koji uz postojeću količinu međuzvezdane materije, mora da zadovolji i velike potrebe za energijom, koja bi morala da učestvuje u izgradnji i nastajanju zvezda, odnosno materije.
  Sa ovom idejom i stavom o nastanku zvezda i materije iz velikog oblaka gasova i prašine, teorija u startu jeste nedorečena, a kao takva jeste i protivrečna, pa zato i neodrživa? Ako je postojao oblak gasova koji su po logici najjednosntavniji, kao vodonik i helijum, odakle onda u tom oblaku prašina? Postojanje prašine u tom oblaku, automatski podrazumeva da u istom oblaku postoje i teži elementi od vodonika i helijuma, koji zapravo tek treba da nastanu u nekim budućim procesima. Ipak ovi elementi mora da se nalaze u oblaku prašine. Ako ovi elementi u obliku prašine jesu postojali, niko se nije ni trudio da objasni, kako su oni nastali? Zar ovo nije paradoks? Postoji veliki oblak prostih gasova, a istovremeno u tom oblaku postoji i dosta prašine, za koju se podrazumeva da se sastoji od težih elemenata, ali se ne opisuje način na koji i kako su oni nastali? Da se neko potrudio da to objasni, verovatno bi otkrio protivrečnost u postojećem opisu, gde bi se lako uvidelo da u oblaku jednostavnih gasova, ne bi mogla istovremeno da postoji i prašina, za koju se logično podrazumeva da u njoj postoje i teži elementi? Ovakav primer za protivrečnost, treba da znači kako slična teorija ne bi mogla da opstane, da se sagladavaju realne činjenice. Ali preko njih se često olako prelazi, uprkos davnom vremenu nastanka ove ideje i brojnim činjenicama koje su tek kasnije bile poznate ili otkrivene. Postojanje vodonika i helijuma nije dovoljan i zadovoljavajući uslov, da od njih nastane prašina koja može da sadrži i druge teže elemente. To znači da, ako u oblaku nije postojala prašina, sačinjena od težih elemenata, onda nije bilo uslova da nastane gravitacija, a bez nje ni rotacija?
  Pošto je poznato da su vodonik i helijum veoma laki elementi, osnovno bi trebalo objasniti, koja sila je uspela njih da sabije u jedno središte u kojem će se formirati Sunce, a sa njime i druge planete? Kakva i koja sila je uticala na to da nastane središte oko kojeg će da započne i postoji rotacija? Gravitacija može da postoji samo tamo gde postoje tela koja imaju određenu količinu materije, a sa time i masu. To znači da tada, u velikom oblaku prostih gasova, gravitacija ne bi ni postojala, jer nije bilo nijednog masivnog tela, oko čega bi mogla da nastane i započne se bilo koja rotacija? Takođe rotacija sama od sebe ne bi mogla da nastane, zato što nije postojao uzrok (masa) koji bi mogao jednostavne i lake elemente da usmeri tako da oko bilo čega rotiraju, osim oko svoje ose. Šta je onda bio uzrok koji je u velikom oblaku najjednostavnijih gasova (ili elemenata), uspeo da započne rotaciju, u nekom delu za koje se do tada nije moglo smatrati da je njihovo središte? Bez mase nema gravitacije, a bez gravitacije nema rotacije! Dakle po nedorečenoj teoriji, koja ne opisuje detalje, već uopšteno sagledava celinu, zbog čega raste sumnja o neodrživoj teoriji, trebalo je verovati da, u velikom oblaku prostih gasova, bez uslova koje omogućavaju gravitacija i rotacija, nastaje središte u kojem će se formirati Sunce, a od njega i ostala nebeska tela.
  No tu nije kraj opisa koji teško može da nađe potvrdu u poznatim činjenicama, za koje se mora naznačiti da su kasnije dobijene u odnosu na vreme nastanka teorija ili hipoteza. Sa novim dokazima i činjenicama koje iz njih proizilaze, opisano stanje može samo da izgrađuje sve veću sumnju u nepostojeću istinu. Zapravo onda kada je došlo do formiranja središta, oko kojeg bi mogla da postoji rotacija, ista ova rotacija trebala je da opstane i postoji u samo jednoj ravni. Do sada ne postoji objašnjenje o tome kako je oblak (ili nebula), koji bi se prostirao u svim pravcima oko svog središta (trodimenzionalno kao na slici), mogao da formira planete i druga tela koja se po opisu nalaze u jednoj ravni (dvodimenzionalno)? Ovo objašnjenje neće moći ni da postoji, sve dok se planete i druga nebeska tela opisuju po ustaljenom šablonu, tako da je njihovo kretanje smešteno u jednoj ravni.
  Tek onda kada se videlo da su sve planete jedinstvene po svome kretanju, ne samo po brzini kretanja, već i po načinu rotacije, kao i po usmerenosti ose rotacije, počele su konstrukcije novih teorija, ali tako da se kaleme na postojeću, iako se vidi da kao takva, ona nije davala zadovoljavajuća objašnjenja, jer je bilo dosta nedoslednosti i nedorečenosti. Mada se broj teorija uvećavao, one nisu davale celovito objašnenje za neki početak ili nastanak oblika materije koji već odavno postoji, nego su samo opisivale delove celine kao fragmente iz kojih se gradi neka celina. A tek onda kada se posmatra celina, vidi se da su sve postojeće teorije neprecizne, nepotpune, nedorečene, nedovoljne i protivrečne. Ipak od njih se ne odustaje, jer teško može da se menja ustaljeni obrazac mišljenja, koji se dugo gradio u postojeći oblik. Odustati od ustaljenih teorija, bio bi veliki preokret, a njega mnogi nisu voljni da učine, usled intelektualne lenjosti kojoj su se prepustili u udobonosti koju su na taj račun stekli.
  Očigledno je da teorije o bilo kojem početku, sa kojima se opisuju tek poneki delovi celine, uvek jesu protivrečne, kada pokušava da se sagleda celina. A kada postoje mnoge teorije koje su nedorečene, a mnogo više protivrečne, to znači da uvek postoji velika sumnja u to, da li je ijedna od njih validna? Ovakve teorije ne mogu da ostanu na snazi, kao veran opis onoga što treba da objasne i da kao takve opstanu kao koriste. Na ovaj način, postojeće teorije, ne samo da su beskorisne, nego su čak i štetne, jer usmeravaju sve dalje od istine, umesto da idu ka tom cilju.

  Postojeće iskustvo, opisano samo kroz analogiju, ukazuje da su kretanja koja postoje u strukturi atoma jednaka ili slična onim kretanjima koja bi trebalo da postoje u svim zvezdanim sistemima. Ako su ova kretanja slična, onda je i nastanak tih kretanja trebao da se dogodi na sličan način?
  To bi se lako dalo nametnuti kao zaključak, da ne postoji jedna velika razlika. Ova razlika ogleda se u tome da, trenutno ne postoji opšte prihvaćen stav koji opisuje kretanje planeta oko matične zvezde, nalik na kretanje elektrona oko jezgra atoma. To znači da ne postoji opis kretanja u kojem se podrazumeva Analogija. Ako ne postoji takav opis kretanja koji podrazumeva analogiju u kretanju, onda nije moguće da se isti opis koristi kao dokaz za potvrdu stava da; zbog toga što postoje slična kretanja između sistema različitih dimenzija, može se smatrati da su onda svi ti sistemi nastali na isti način. Možda oni i jesu nastali na sličan način, ali nikako se ne može prihvatiti postojeći opis, koji se temelji na različitim kretanjima čestica u atomu i nebeskih tela oko zvezda! Opšte poznati opis kretanja je protivrečan i nedosledan onome što se opisuje kroz analogiju. Ako je isti opis protivrečan, onda nije moguće zaključke koji su nastali na osnovu takvih opisa prihvatiti za ono što se opisuje kroz analogiju. Kada su dve ideje protivrečne, onda nije moguće prihvatiti da se one dopunjuju u nečem što izgleda zajedničko. To onda ne može biti i nije istinska nauka, mada su dosta i često postojali oni pojedinci ili grupe, koji se trude da nametnu protivrečne ideje ili teorije kao prihvatljive. Sigurno je da se moraju odbaciti obe ideje ako su protivrečne ili se može održati samo jedna i to ona koja ima bolji opis, a činjenice je potvrđuju. Dakle, ako analogija opisuje da kretanje u atomu, nalikuje kretanju oko zvezda, pa sa time potvrđuje da je njihov nastanak mogao da se dogodi na jednak ili sličan način, to ne znači da su opšte poznate i postojeće teorije o početku i nastanku materije prihvatljive, a još manje ispravne! Istina je da u prostoru postoji materija u ogromnim količinama i u različitim oblicima (slike ispod), ali je još više od značaja spoznaja, da materija nije sve, niti jedino što postoji u prostoru. Ako materija nije sve što postoji i ako je mnogo veći deo prostora ispunjen raznim oblicima energije, koja je rasuta svuda u postojećem prostoru, da li onda moguće da se cela konstrukcija opisa o bio kojem početku, izgrađuje samo na materijalnoj osnovi?

     

  Rezultat potrage za početkom nikada nije bio i ne može biti konačan, sve dok postoji deo vremena za koje se mora znati da je predhodio događaju koji je posle njega usledio. Ovakav stav vraća na početak predhodnog teksta, gde se kod rođenja samo jednog čoveka ne može tačno definisati njegov početak. Zapravo, moguće je definisati bilo koji ili čiji početak, ali samo na osnovu jasne predstave o tome, šta je ono što se stvarno želi sa-znati.

  Koliko su sve šira i veća otkrića u nauci dala donekle odgovor na sve detaljnije i usko određene oblasti, za opisivanje delova onoga što se događa u prirodi, toliko se spoznaja svih događaja i celokupne stvarnosti, u svetu u kojem postoji čovek, gubi sve dalje i nestaje u širini puta kojim se krenulo u potrazi za otkrivanjem i spoznajom onoga što se desilo ili je postojalo na samom početku. Ovakav put postaje nejasan i zato sa razlogom nastaje sumnja u to, da li postoji barem neki deo, za koji se može smatrati da jeste naučna istina?
  Postoji gomila teorija koje su jedna drugoj protivrečne, pa kao takve ne mogu biti validne za bilo kakav realan opis naučne istine. Kada jedna teorija protivreči drugoj, to znači da nijedna nije validna, niti dovoljno dobra da zadovolji traženi odgovor! Zbog toga se razvija sumnja koja mora potpuno da ih odbacuje. Sumnja ne može da se razvije u pitanje koje traži konkretan odgovor, sve dok postoji untelektualna lenjost, onih koji su u svojoj lenjosti našli zadovoljenje sa postojećim teorijama. Zato nastaje i razvija se naučna dogma koja postepeno biva nametnuta, iako sadrži protivrečne opise i ne daje traženi odgovor.
  Duhovna potreba svakog čoveka koji se nije olenjio u ustaljenoj dosadi, jeste intelektualna radoznalost koja traži zadovoljenje u potrazi za istinom. Svaku istinu moguće je naći i spoznati samo na osnovu činjenica i dokaza koji iz njih proističu. Ako ipak postoji pomenuta sumnja, a kaže se i smatra, da se naučna istina gradi na činjenicama, onda je potrebno preispitati date činjenice i poznate dokaze kako bi se zaista saznala istina. Crv sumnje nikada neće prestati da izjeda jabuku spoznaje, sve dok postoji duhovna potreba da se zadovolji glad intelektualne radoznalosti!

  Trenutno jedina validna i prihvatljiva teorija o apsolutnom ili bilo kojem početku, jeste teorija uobličena kroz ideju velikog praska (Big Beng). Teorija velikog praska jeste pokušaj da se billo koji početak odredi po nekom nejasno definisanom vremenu kada je navodno sve počelo? Čudno, ali pre toga nije postojalo ništa i nije bilo ničega? Materija, vreme i prostor nisu postojali. Još čudnije je to što se na energiju ne misli, niti se ista pominje, kao da dotada ili nikada pre ona nije ni postojala? Zaista, ako svi ovi nabrojani elementi nisu postojali, kako su onda oni nastali? Iz nedefinisano i bezobličnog ništa? Ako takvo ništa ili ničega nije bilo pre, kako je nešto moglo da nastane posle? Ako nešto (ili ništa) nije postojalo ranije, onda nešto nije moglo da nastane ni posle. Svačijem rođenju predhodi deo vremena koji se može smatrati kao priprema za nečiji početak, ali izvesno je da i sam početak jeste postojao i bio pre rođenja. Ako pre velikog praska ništa nije postojalo, onda iz njega ništa nije moglo ni da nastane!
  Zapravo sva priča iz teorija o velikom početku, zasnovana je materijalnoj osnovi. Materija je osnova iz koje sve proishodi? Upravo iz toga, trebalo bi da sledi da je svako mišljenje, pa i ovo, proisteklo iz materije a ne iz duha, odnosno energije koju pokreće i usmerava duh onoga ko je sposoban da misli. Ovde bi na grub način energija trebalo da bude pandan za bilo šta što je vezano sa duhom, zapravo za ono što se ne vidi, a zna se da postoji. Svi oni koji su prvobitno pokušavali da objasne bilo koji početak sagledavajući samo ono što su mogli da vide, morali su to da urade sa materijalnom osnovom. I ma koliko god se trudili da proniknu u suštinu ili bit materije, zapravo u osnovu koja ne može da se vidi, oni se nikako nisu mogli udaljiti od onoga što njihova čula opažaju. Iz tog razloga, tokom vremena nastaje sve veća gomila pretpostavki, a sa njima i teorija, koje bilo koji početak stavljaju u materijalnu ravan, jer većina ljudi svet oko sebe vidi samo kao materijalan. Tek dugo vremena nakon prvih opisa ili objašnjenja materije, usledilo je otkrivanje i shvatanje da postoji i energija. Ipak, to otkriće njoj nije davalo onu vrednost koju bi trebalo da ima, u odnosu na njenu zastupljenost u prostoru. Gotovo nikako se nije moglo promeniti ono što je odavno postalo ustaljeno, a to je shvatanje da, materija jeste osnova iz koje sve potiče, pa tako i sama energija.
  Iako se teorija velikog praska začela početkom 20-tog veka na osnovu posmatranja dobijenih analizom kretanja svetlosti, odnosno posmatranjem tokova energije, ipak se zaključak ove teorije svodi na materijalne temelje? Zaista, čudno je kako nauka može biti zaslepljena ličnim željama i vođena subjektivnim ubeđenjima, tako da prelazi preko realnih činjenica objektivnom analizom onoga što se stvarno događa. Posmatranjem i analizom svetlosti koja ima energetski potencijal i koja jeste nastala tokom energetskih procesa, dobijena je ili bolje reći nametnuta je predstava, iz koje sledi opis u kome se svetlost smatra kao sastavni i neodvojivi deo materije?
  Poznato je da svi EM talasi prenose energiju kroz prostor? Elektromagnetni talasi prenose oblik energije koji se opštim imenom naziva zračenje. Primeri ove energije su svetlosni talasi, radio-talasi, mikrotalasi i X-zraci (rentgen). Dakle svetlost je oblik energije koji se opštim imenom naziva zračenje, a to zračenje je prenosilac energije od njegovog izvora pa sve dalje u prostor dokle je moguće da to zračenje dopire, što zavisi od izvora zračenja odnosno energije koju taj izvor poseduje. Zračenje se prostire kroz prostor, za koji se smatra da je vakum, zato što izgleda da nema nikakve materije, ali to ne znači da vakum koji obično podrazumeva da u njemu nema vazduha, mora biti apsolutno prazan prostor. Sigurno je da u celokupnom prostoru mora da ima i postoje ogromne količina energije od koje zavisi ustrojstvo i opstanak materije u obliku koji je do sada poznat.
  Smatra se da svi elektromagnetni talasi, uključujući i svetlost, putuju kroz vakum brzinom od oko 300 000 kilometara u sekundi, iako ova brzina nikada nije merena u vakumu, jer za to nisu postojali uslovi. Opet se ponavlja da; nauka može biti zaslepljena ličnim željama i vođena subjektivnim ubeđenjima, pa prelazi preko realnih činjenica objektivnom analizom onoga što se stvarno događa. Iako se eksperiment u kojem je prvi put određena brzina svetlosti na datu vrednost merila u uslovima nepostojanja vakuma, između planina u Kaliforniji, ipak se definiše da je postojeća brzina svetlosti jednaka za sva zračenja, čak i u vakumu. To bi trebalo da znači da je energija u prostoru jednako zastupljena u svim delovima svemira? Ima li uopšte logike u takvoj predstavi? Teško bi se moglo reći da je ima, a navesti primer za to je dosta lako. Iz ranije pomenutog razloga da se sva zračenja u svemiru, a među njima i svetlost, prostiru jednakom brzinom kroz prostor, to bi značilo da je prostor u svim delovima svemira približno isti ili jednak? Poznato je da to nije istina, zato što u svim delovima svemira postoje različito grupisani ili razbacani veći ili manji delovi materije. Ako je svaki od tih delova materije toliko različit da su njihove mase i dimenzije ogromnih razlika, kako se onda na osnovu toga, može tvrditi da je energija koja se kreće (nalazi) oko njih i održava njihovo ustrojstvo svuda jednaka (ili ista)? To apsolutno nije moguće! Veća količina materije podrazumeva da se u njenoj blizini nalazi i veća količina energije. Energija koju Sunce zrači do orbite Merkura, nije jednaka onoj količini energije koja postoji u blizini Plutona. Energija koju poseduje i zrači u prostor, neka masivna zvezda koja je mnogo puta veća od Sunca, sigurno je više puta jača ne samo po energetskoj snazi, nego i po brzini prostiranja! U suštini to znači da; veća brzina prostiranja energije (svetlosti) velikih zvezda, utiče na to da je snaga te energije znatno veća. Takođe iz toga sledi da; rastojanje koje pređe energija (svetlost) neke daleko veće zvezde jeste daleko veće od rastojanja koje može da pređe svetlost mnogo manje zvezde! Ova razlika mora da nastane, ne samo zbog različitog i većeg energetskog potencijala koju imaju masivne zvezde, zbog čega je veća i energija svetlosti koje one poseduju, nego i zbog različite brzine sa kojom se ove energije ili svetlosti prostiru u prostoru! Iz toga se jasno vidi da masivnija tela (zvezde, puslari i sl.) poseduju i okupljaju znatno više energije u prostoru neposredno u svojoj blizini. Zbog toga je količina energije u blizini masivnih tela daleko veća od količine energije gde njih nema. A najmanja količina energije koja postoji u prostoru, nalazi se tamo gde je najmanje količina materije. U tome se lako vidi kako postoji uzročno posledična povezanost materije i energije, gde energija jeste uzrok od kojeg zavisi posledica za postojanje i strukturu celokupne materije. Ako je energija uzrok od kojeg zavisi opstanak i ustrojenost materije, onda jeste logično zaključiti da energije jeste i uzrok koji je bio potreban da bio nastalo uobličavanje materije i postojao bilo kakav njen početak. Kako je došlo do tog uobličavanja materije uz pomoć energije, teško je sa-znati i opisati, sve dok postoje ustaljene, ali pogrešne predstave o bilo kojem početku, zasnovane na uzroku koji za osnovu ima i sagledava samo materijalno!
  Realno sagledano izgleda da je teško moguće odvojiti materiju i energiju iz jedne celine ako se to ne želi ili ako za to ne postoji potreba. Ali ako postoje uslovi koji treba da ukazuju na jednu stranu celine, a oni se zenemaruju i podređuju unapred zacrtanim i projektovanim ciljevima, onda je teško doći do istinske spoznaje realnog stanja stvarnosti koja postoji u prirodi. U uslovima kada na osnovu posmatranja kretanja ili širenja (prostiranja) svetlosti, odnosno energije, teško da je moguće postaviti teoriju koja energetske tokove podređuje materijalnom opisu u kojem sve postaje materija iz koje se jedino sve ostalo može izgraditi, razviti ili početi. Veliki prasak zapravo jeste iluzija da je neki početak proistekao iz velike gustine i mase materije, a iz koje se neki trenutak kasnije razvijaju ili izgrađuju, prostor, vreme, energija i sve ostalo, što pre toga nije postojalo?
  Sa tom materijalnom osnovom, početak uvek mora i da ima neku vremensku odrednicu, tako da iz tog razloga i vreme postaje materijalna kategorija. Jer ako bilo koji opis o tome kako je nastala materija ima vremensku odrednicu, a mora da je ima, onda je samo vreme na grub način utkano u materijalnu kategoriju.
  Iluzija velikog praska zanemaruje veliku i veoma važnu činjenicu, a to je da je celokupan prostor u kojem postoje i materije i energija, daleko više ili mnogo, mnogo više jeste ispunjen energijom. U suštini, energija jeste osnova od koje zavisi izgrađenost i ustrojenost celokupne materije. Ako stvari tako stoje kako postoje, onda je logično zapitati se; Nije li energija najbitnija osnova iz koje se sve ostalo razvijalo i nastajalo da bi ikad moglo postojati? Ako je nekada postojao veliki prasak ili nešto nalik tome, onda je isti morao da nastane iz velike koncetracije energije, a ne materije. Zapravo, velika (veća) koncetracija energije stvara i daje materiju, koja može biti različitih osobina, što zavisi od koncetracije energije unutar same materije! Primer za to je jednostavan: Uranijum je najteži prirodni element, a to znači da se u njemu nalazi najveća koncetracija energije u materiji. Zato onda i jeste logično da se iz njega dobija velika količina energije u nuklearnim reakcijama, od kojih su neke pod kontolom, a neke i nisu. U osnovi pitanje je, koje od pomenih reakcija zaista i jesu pod kontrolom ljudi? U poslednje vreme, sve je više nastalih problema koji ukazuju na to da postojeći kontolisani nuklearni procesi, baš i nisu pod stvarnom kontrolom. Ovde problem i nastaje upravo iz tog razloga što se ne poznaje i ne priznaje stvarno stanje u prirodi, gde postoji stalna ravnoteža u prometu materije i energije. Pri tome stalno treba imati na umu činjenicu da je energija ta koja održava ustrojstvo materije. A kada se materija na neprirodan ili grub način transformiše iz osnovnog oblika (uranijum jeste osnovni oblik, a ne materija koja nastane njegovim razbijanjem), u neki drugi oblik, nastaje gomila nuspojava koje uzrokuju zagađenje i ostavljaju dugotrajne posledice. Iako građa uranijuma jeste dosta složena, zapravo i to treba da je osnovni oblik, a ne ona materija koja nastane razbijanjem njegovih atoma, pri čemu nastaju nestabilni elementi. Osnovnu građu atoma čine elementarne čestice, a mnoge od njih jesu nosioci energije, tako da osnovni oblik materije jeste onaj oblik koji se u prirodi često ili ne baš često nalazi, a koji jeste stabilan! Jedino u tom obliku elementarne čestice (ili energija) koje su okupljene na jednom mestu i u malom prostoru, uobličavaju se u materiju (atome), koja samo kao takva, vremenski znatno duže može da postoji i opstane u prirodi. A kada se smatra da je materija (uranijum) nastala složenim procesima gradnje materije, pa se zato koriste grubi procesi za njegovo razlaganje, onda nastaje veliki problem. Osnova ovog problema jeste da se materija, u ovom slučaju uranijum, grubo razlaže i razbija u neku osnovnu (ili jednostavniju) materiju iz koje se smatra da je predhodno nastala, a tada mora da se i oslobodi određena energija. Ipak pri tome nastaju nuklearni otpad i štetno zračenje, koji u prirodnim procesima ne postoje uopše, ili ne u tolikoj meri. Materija u ovom obliku i na ovaj način, ni u najgorem slučaju ne bi trebalo da se koristi za dobijanje većih količina energije. Zapravo, da bi se dobila što veća količina energije, potrebna je sve veća količina materije. A u slučaju kada se jedan oblik materije grubo transformiše u drugi oblik, pri čemu se grubo krše stalni i postojeći prirodni procesi, koji uglavnom zavise od energije, a koji u suštini nisu dovoljno poznati ili su tek delimično poznati, nastaju velike količine štetne materije ili otpada, koji zagađuje životnu sredinu utoliko više, ukoliko se više materije koristi.
  Dakle, suština ovog problema jeste u tome što nije poznata stvarna i prava priroda nastajanja materije (uranijuma) iz energije ili posredovanjem energije. Zapravo nikada nije ni postojala kao predmet razmišljanja mogućnost da je materija mogla da nastane delovanjem ili uz posredovanje energije. Jedino se smatralo i još uvek se smatra, da složena materija nastaje iz proste materije, a da energija nastaje usled njihovih međusobnih procesa ili onih koji se odvijaju unutar same materije. Za takve procese bili su potrebni generatori materije, pa se zato zvezde posmatraju kao osnova za početak i nastajanje materije. No ni to nije dovoljno da se objasni nastajanje mnogih elemenata koji su teži i složeniji od gvožđa, a i njega na većini zvezda može da ima samo u tragovima. Zato se često može naći opis razlaganja uranijuma na manje složene atome, ali skoro nikako nije moguće da se nađe detaljan opis o tome kako je uranijum nastao? Opstaje samo ustaljeni opis da; sve je nastalo iz materije njenim usložnjavnjem, a energija se jedino javlja i oslobađa upravo kroz te procese? Ipak, suštinski posmatrano izgleda da se od početka, dešavalo i još uvek se događa nešto obratno, odnosno da materija nastaje iz energije ili barem delovanjem i pod uticajem energije. Ako to obratno i suprotno zaista postoji, a poznate činjenice ukazuju da postoji, onda je jasno zašto postoje negativne posledice korištenja nuklearne energije.
  Nepoznavanje i nepriznavanje nastajanja i uobličavanja materije iz energije, jeste veliki problem u poznavanju procesa dobijanja celokupne postojeće energije iz materije, odnosno njenog maksimuma, bez bilo kojih štetnih ostataka ili posledica po ljude i životnu sredinu. Nepoznavanje istinske prirode nuklearnih, a pre svega energetskih procesa, koji su doveli do nastajanja materije, uzrokuje nepoznavanje maksimalnog iskorištavanja energije iz materije. A da bi se energija maksimalno izkoristila iz materije, ni u kom slučaju ne bi trebalo koristiti materiju na takav način da se grubo narušava njena osnovna građa i struktura ili prirodni procesi u kojima je ta struktura nastala. Materija se može i mora koristiti samo kao posrednik ili sredstvo, da se iz jednog oblika energije dobije drugi oblik energije, pogodan za upotrebu i korištenje, koji se po dosadašnjim saznanjima jedino uz pomoć materije mogu dobiti i oblikovati.
  Sve dok postoji i nametnuto je da se na veoma grub način koristi materija za dobijanje energije, to samo vodi ka problemu koji se ogleda u nedostaku dovoljne količine energije i još većem zagađenju životne sredine. Usled toga nastaje drastično smanjivanje i uslova za život, iako se zapravo ovaj način dobijanja energije koristi zarad poboljšanja pomenutih uslova za život.

Početak stranice

Nazad   Početak   Sledeća