GLAVNA STRANA

Svetlost

Paradoks

Nosilac informacije

Uticaj na starenje

Merenje brzine

Spektar

Energija

Izvor Svetlosti

Dobijanje energije

Promet materije i energije

Kako je počelo

Gradnja materije

Vodonik

 


ANALOGIJA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja


5 DIMENZIJA
SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA

 

Materija može biti izgrađivana i od elementarnih čestica, tako da ona nije morala uvek ili stalno da se izgrađuje samo od atoma. U suštini, atomi jesu izgrađeni od velikog broja različitih elementarnih čestica, pa je zato logično da i celokupna materija, u samoj osnovi i na samom početku, bude izrađena od ovih čestica. Ovo se naročito odnosi na znatno manju mogućnost nastajanja, postojanja i početka gradnje materije, na onaj način, gde to uglavnom zavisi od vodonika, a potom i od helijuma, kao najprostijih atoma!

Energija jeste osnova od koje zavisi da li može da se izgradi bilo koji oblik materije, a kada ta osnova ne postoji ili ako ona nije postojala na bilo kojem početku, onda nije bilo moguće da nastane bilo koji oblik materije.

U suštini štetna je i opasna ustaljena ideja koja ima za osnovu, da se bilo koji početak posmatra kroz procese koji se odvijaju samo u okviru materije, a energije postaje ili nastaje kao sekundarni produkt takvih procesa.

Planeta kruži po naizgled istoj putanji oko Sunca (ili matične zvezde), ali ova putanja nikada ne može da se ponovi na istom mestu u prostoru, a to znači da nijedna planeta nema mogućnosti, da se vrati na onu tačku odakle je u bilo kojem ranijem vremenu počela da se kreće (Putanje planeta).

KAKO JE POČELO

  - Svako ko želi da zna nešto o sebi i svome bitisanju (postojanju) mora da postavlja pitanje o tome šta je bilo na početku. Takvih je ljudi bilo dosta u toku istorije, ali ma koliko su se mnogi od njih trudili da shvate pravi početak, na osnovu kojeg bi mogli da objasne i svoj sopstveni početak, teško je reći da je bilo ko našao ili dao pravi odgovor. Ako je neko i uspeo u tome, time je mogao samo donekle da zadovolji sebe, ili barem još neke koji su postali njegovi sledbenici, a koji su našli zadovoljenje sa njegovim odgovorom ili su ga dalje nadograđivali. Kako se vremenenom menjalo shvatanje sveta u kojem ljudi žive, menjalo se i shvatanje osnovnog početka iz kojeg je sve proisteklo. Iz toga sledi da; Ako se kroz razna doba menjalo shvatanje samog početka u potrazi za pravim odgovorom ili objašnjenjem, onda su dati odgovori u prošlim vremenima bili pogrešni. Kao takve, njih ne bi bilo moguće zadržati i koristiti njihovu osnovu za nadogradnju nekakve sledeće i buduće predstave o početku svega i onoga što jeste sadržano u svemu.
  Da li se na osnovu nečega što je predhodno postojalo kao dati odgovor, danas dobilo objašnjenje o tome kako je sve počelo? Niko ko se ozbiljno zamisli, ne bi mogao da ima potvrdan odgovor na to pitanje. Zato je potraga za odgovorom i dalje na snazi, sve do onog doba ili trena u vremenu, dok svakome ne bude jasna i poznata jednostavna istina o prirodi stvarnosti, iz koje se može graditi realan opis svakog, a u suštini samo jednog početka. -

  Svako ko se rodio na ovom svetu zna da je njegov život počeo sa rođenjem. Ali ako se malo više zamisli nad sopstvenim početkom, postaje svestan da je ipak postojalo nekoliko meseci pre rođenja, kada se desilo začeće, koji su označili njegov stvarni početak. No ni to nije konačno odredište sa kojim se može odrediti bilo čiji početak. Jasno je da pre tog događaja u vremenu, postoji razdoblje koje se može smatrati pripremom za nečiji početak. Neko se za ovu pripremu ozbiljnije posvetio, a neko i nije, ali od odabira rodilja uvek zavisi kakvo će (po kvalitetu) biti njihovo potomstvo i kad će se (vremenski) roditi, odnosno kad će početi njihov život.

početak Venčanje, začeće, rođenje? Šta je bilo početak?

  Uporedo sa događajima koji se dešavaju u ljudskim životima, postoje događaji koji se dešavaju u mnogo širem prostoru, čije granice ne mogu realno ni da se definišu, za razliku od onog u kojem ljudi mogu da se sretnu. Odrediti početak bilo kojeg od tih (mnogobrojnih) događaja, u takvom prostoru, ne može biti baš lako i slično je kao, odrediti tačan početak bilo čijeg života kod ljudi. Zapravo, još teže se može odrediti početak nekog događaja u širem prostoru, u kojem postoji daleko više dešavanja, nego li što sličnih događaja postoji u životu ljudi. A kada se događaji u životu ljudi vremenski posmatraju i uporede sa događajima u svemiru, lako se uviđa da oni jesu samo jedna iskra u ogromnom i beskonačnom prostoru. Uprkos tome, svaka iskra označava novi početak, a svaki početak je iskra za sledeći početak. Događaji budući uvek imaju uzrok u prošlosti, a pravilna spoznaja prošlosti može dati pravilno shvatanje početka. Sa time se stiče mogućnost potpunijeg i ispravnijeg sagledavanja sveta u kojem ljudi odavno postoje. Tako da na kraju, rezultat celovitog sagledavanja jeste bio nečiji ili neki početak. (Eto šta je bilo na kraju; neki (nečiji) novi početak.)
  Naravno, ovo ne može da liči na kružni tok koji se stalno ponavlja, a koji se često koristi kao neko pravilo na koje mnogi žele da se pozivaju. Iako izgleda kao da na nekom kraju uvek sledi novi početak, ovaj početak nikada nije na istom mestu gde je bio onaj predhodni početak. To apsolutno nije moguće! U to ne može postojati ni najmanja sumnja, ako i kada se sagledaju sve promene koje se događaju u širem prostoru, čak i za najmanji deo (ili delić) vremena. Uzrok mora da postoji i vremenski predhodi, pre nego što se dogodi posledica, a posledica ne može biti bez svoga uzroka, ali zato sledi kasnije po vremenu. Tako da; uvek postoji jedan linijski sled događaja, koji nekada, po sličnosti mogu da se preslikavaju, ali nikad, ovi događaji, ne mogu biti potpuno isti. Zato može da postoji skoro pravilan linijski tok, tako da se vidi ono što je očigledno, a to je da; događaji prošli utiču na događaje buduće, ali se nikada prošli događaji ne mogu ponoviti na isti način. Ako se na sličan način posmaraju događaji u širem prostoru, da li je moguće za mnoge ili neke od njih tvrditi da su oni često ponavljali na potpuno isti način? Zapravo, po ustaljenom opisu, svi događaji koji uzrokuju početak postojanja nekog oblika materije, uvek su se ponavljali na isti način, pa su kao takvi uvek bili isti obrazac za svaki početak, (kao što je formiranje galaksija, zvezda i planeta oko njih, kao i drugih nebeskih tela)?
  No kao što deca različitih roditelja ne mogu biti ista, ne samo po vremenu rođenja (ili nastanka), već ni po svom fizičkom izgledu, tako ni materija nije mogla na isti način i stalno jednako da se formira ili nastaje. Formiranje zvezda, planeta ili galaksija nije moralo da se dogodi na isti način, zato što nijedna od tih zvezda, planeta ili galaksija nije jednakih veličina i oblika (dimenzija), sa onima koje su njima bliže ili drugima koje su od njih dosta udaljene. Svaki od tih sistema, ima svoj obrazac ponašanja, kao što su način kretanja, brzina, veličina itd., a to znači da njihovo nastajanje nije moglo, niti je moralo biti na isti i jednak način! Sličnost u njihovom nastajanju, po analogiji, jeste mogla da postoji, ali ne toliko da se njihovo nastajanje desilo na potpuno isti i jednak način. Svako nastajanje ili početak, nikada nije moglo da se ponovi na isti način, jer u slučaju da se to nekada desilo, u celom svemiru postojao bi veliki broj objekata, koji su identični blizanci jedni sa drugima. No kao što može da se vidi na osnovu osmatranja nebeskih tela (ili objekata) i slika koje su tom prilikom dobijane, nigde u celom posmatranom prostoru ne postoje jednaki, pa čak ni slični objekti ili oblici materije. Očigledno je da; nastajanje (početak), svih nebeskih tela i objekata koji postoje u svemiru, nije mogao da se dogodi na isti način, a to znači da nije ni postojala mogućnost, da je osnovna materija od koje su nastali postojeći objekti, morala da bude uvek ista, ili stalno identična po svome obliku ili sastavu.
  Osnovom za građu svake materije ne smatraju se različiti atomi, već jedni isti atomi (vodonika), koji kao takvi stvaraju svu materiju? Da li je to zaista i bilo moguće? Za atome se dugo mislilo da su 'nedeljivi' (zato im je i dat takav naziv atom - nedeljiv). Ipak i sami atomi izgrađeni su od različitih čestica. Broj ovih čestica jeste veći kada materiju grade složeniji atomi. Sve čestice koje grade složeniju materiju ne mogu biti potpuno iste, niti jednake, a na to ukazuje i veliki broj elementarnih čestica, koje se stalno otkrivaju. Da ove čestice nikako ne mogu biti iste niti jednake, osim njihovog velikog broja, na to ukazuje i materija koja se sastoji od istih atoma. Da su sve čestice kod atoma određenog elementa iste, onda bi atomi jednog elementa, morali da grade materiju istih osobina. Međutim, ako se njihove gradivne čestice, čak i za malo razlikuju, onda njihovi atomi mogu da grade materiju koja se dosta razlikuje. U prirodi postoji veliki broj primera, gde se vidi da atomi jednog elementa mogu da grade materiju čije su osobine toliko različite, kao da tu materiju grade sasvim drugi ili drugačiji atomi (npr. grafit i dijamant). Veliki broj gradivnih čestica kod složenijih (kao i manje složenih) atoma, ukazuje na mogućnost velikog broja kombinacija koje ove čestice mogu da naprave. To onda upućuje na sledeće, a to je da; materija može biti izgrađivana i od elementarnih čestica, tako da ona nije morala uvek ili stalno da se izgrađuje samo od atoma. U suštini, atomi jesu izgrađeni od velikog broja različitih elementarnih čestica, pa je zato logično da i celokupna materija, u samoj osnovi i na samom početku, bude izrađena od ovih čestica. Ovo se naročito odnosi na znatno manju mogućnost nastajanja, postojanja i početka gradnje materije, na onaj način, gde to uglavnom zavisi od vodonika, a potom i od helijuma, kao najprostijih atoma! Nastanak materije i njeno izgrađivanje od elementarnih čestica, uglavnom se oslanja na energiju kao njen osnovni izvor, zato što su neke od ovih čestica nosioci energije (a možda je to i većina od njih). Sasvim je sigurno da je energije oduvek bilo dosta, još uvek je ima u izobilju i uvek će je biti, tako da nikada ne bi trebalo da postoji problem nedostatka (nedovoljnog postojanja) energije. Sa ovakvim shvatanjem, mora da se menja postojeći opis, jer u ovom slučaju, svaki proces gradnje materije jeste znatno brži, a sa time i kraći, zato što ne bi bilo potrebe za dosta zahtevnim i složenim procesima postepene gradnje materije. Energija kao osnova za izgradnju materije mnogo lakše i jednostavnije može da objasni nastanak složenijh elemenata, postojanjem velikog broja elementarnih čestica koje su učestvovale u gradnji svih elemenata. U suštini, to jeste velika razlika u odnosu na ustaljene opise, pri čemu se jedva ili nedefinisano, objašnjava kako su nastali mnogi složeniji elementi.
  početak početak Opis nastanka celokupne materije uvek se vraća na jedan isti početak. Zapravo iako postoje mnogobrojni različiti oblici maglina, zvezda, planeta i drugih objekata, za sve njih se smatra ili se opisuje da nastaju na isti ili sličan način? U osnovi postoji da oblak gasova i prašine formira masu, u čijem središtu treba kasnije da nastane zvezda, odnosno njena predhodnica zvana proto zvezda (prikaz na slici). Kada se obrati pažnja na izgled proto zvezde vidi se njen oblik koji najviše nalikuje na disk. Kasnije iz tog oblika diska treba da nastane zvezda, kao što je Sunce, koje je skoro pravilna lopta, gde je razlika između obima ekvatora i obima preko polova samo 10 km.? Naravno da se u takvom opisu prelazi preko više važnih činjenica. Jedna je, da bi postojala međuzvezdana materija, potrebno je da postoje zvezde, pa je tek onda moguće da između njih postoji oblak gasova i prašine (međuzv. materija)? Zato i postoje dve česte hioteze o nastajanju zvezda;
  - Jedna je da su Sunce i planete nastali od istog međuzvezdanog materijala, odnosno gasova i prašine;
  - Druga se dopunjuje sa opisom da su Sunce i planete nastale od međuzvezdanog materijala ili od zvezdanog materijala. A to znači, njihov nastanak je bio od međuzvezdanog materijala koji je prethodno bio u sastavu neke zvezde, što je napred navedeno kao uslov za njihovo nastajanje?
  U suštini jedno liči na drugo, samo što se prave 'krivine' da se ne traži i nađe detaljniji i pravi odgovor. Zatim sledeća činjenica jeste oblik pravilne lopte koju Sunce ima, pa bi nalik na njega i druge zvezde trebalo da su slične. Ako je kao protozvezda Sunce imalo oblik diska, kako je onda ono moglo da postane savršena lopta? Čak i da su od jednog manjeg dela diska nastale planete, Sunce nikada ne bi moglo da dobije tako pravilan oblik. Velika masa Sunca, od 99,86 % celog sistema, koja se grupiše na jednom mestu nikada ne bi mogla da izgubi oblik diska, osim u slučaju kada bi se odvojio neki mali deo te mase i od njega nastala lopta. Ipak ova zvezda koja je najbliža, dosta je masivna i nije tako mala, a kako je od diska dobila pravilan oblik, to se niko i ne trudi da objasni, jer bi morale da se menjaju ustaljenje teorije. Zapravo ovako pravilan oblik lopte pobija svaki ustaljeni opis o gradnji i nastanku materije na zvezdama, ili iz njihovih zamišljenih diskolikih preteča kao što su proto zvezde. To je logičan zaključak, pre svega zato što bi teško mogli da nastanu skoro pravilni oblici lopte, iz velikih diskolikih oblika koji su navodno ranije postojali. Ovaj oblik takođe ukazuje na to se planete i druga tela oko Sunca kreću u svim pravcima i smerovima (trodimenzionalno), a ne samo u jednoj ravni (dvodimenzionalno). Tako da po tome, planete nalikuju na elektrone koji se kreću oko jezgra atoma, kako to i opisuje Analogija. Samo u realnom 3D prostoru može postojati Sunce kao lopta i slične planete koje se ne kreću samo u jednoj ravni, već se one nalaze svuda oko ove lopte. No takvo kretanje, u isto vreme ukazuje da nastanak Sunca (zvezda) i uopšte početak gradnje sve poznate materije u celom sistemu, nije mogao da bude na način kojim se opisuje kroz ustaljene teorije ili hipoteze! Svaki dalji pokušaj analize onoga što je opisano sa njima, uvek ima dosta propusta, nedorečenosti i daje privid da se nešto opisuje, iako je to često protivrečno i u suprotnosti sa nekim delom koji je ranije naveden u nekom davnom opisu. Nažalost iako su nastali davno, oni se još uvek koriste, mada je dobijeno mnogo novih činjenica koji dokazuju da su takvi opisi trebali odavno da se menjaju.
  Pretpostavlja se da kada se skupi dovoljno mase, u središtu nekadašnjih gasova i prašine nastaju termički procesi, ili procesi sagorevanja. Dakle sagorevanje počinje u uslovima kada se temperatura u okolnom prostoru kreće negde oko nekoliko desetina stepeni K (kelvina), ili znatno manje? Može ova temperatura da bude i mnogo veća. No to ipak ne objašnjava način na koji se od te niske temperatura dostiže temperatura od nekoliko hiljada stepeni (5778 K ili 5505 °C), za koju se smatra da je površinska temperatura na Suncu. Bitno je da su to uslovi potrebni za termičke procese u kojima će od vodonika i helijuma da nastaju teži elementi. Da bi se prebrodio ovaj veliki jaz za tamperaturu, osmišlja se opis za složeni i dugotrajni proces, koji će uz ogromno izgubljeno vreme, navodno da stvore uslove da nastanu povoljan pritisak i temperatura, kako bi tek onda moglo nešto da nastane i to u onom najprostijem obliku (kao što su vodonik i helijum)? Tako nastaju i započinju složeni procesi, koji treba da vode formiraju prvih atoma, a od njih će kasnije možda da nastanu malo složeniji elementi, ali ne i svi, a najmanje mogu da nastanu oni najsloženiji. Koliko bi to bilo uzaludno gubljenje energije i vremena, da je zaista postojalo nešto nalik i slično tome. Poznato je da u prirodi uvek opstaje i postoji ono što je najprostije i jednostavno za održavanje i stalnu primenu. Energija je uvek bila prisutna u ogromnom prostoru, tako da nije bilo potrebe za složenim i dugotrajnim procesima njenog nastajanja iz materije, odnosno iz vodonika i helijuma. Opis nastanka i gradnje materije mimo energije, koja je ionako već uveliko bila zastupljena, morala je nametnuti ne samo složene i dugotrajne procese, već i njihovo stalno ponavljenje po principu nalik na neko ustaljeno kruženje materije? Tako se stvara privid da postoji određeno kružno kretanje, koje može često da se ponavlja i to u različitim periodima vremena. Ali u samoj osnovi, ovo jeste samo privid, koji nema održive dokaze u dešavanjima, kada se ona realno sagledavaju.

  Dakle, ne postoji ništa što bi bilo nalik na kružno kretanje ili jednako (isto) ponavljanje događaja! Vremensko razdoblje može da povezuje događaje, ali ne može, na isti način, da utiče direktno na njih. Neki raniji događaji mogu donekle i da se ponove, ali vreme (razdoblje) u kojem se to dešava uzrokuje da postoje veće ili manje razlike. Nastale razlike ukazuju da postoji linijski tok od prošlog ka budućem, u kojem prošlost utiče na sadašnjost i budućnost, ali se prošlost nikada jednako i dosledno ne ponavlja. Ovo se stalno događa u materijalnom svetu, ali treba imati kvalitetnu ideju sa kojom to može da se vidi; Planeta kruži po naizgled istoj putanji oko Sunca (ili matične zvezde), ali ova putanja nikada ne može da se ponovi na istom mestu u prostoru, a to znači da nijedna planeta nema mogućnosti, da se vrati na onu tačku odakle je u bilo kojem ranijem vremenu počela da se kreće (vidi - Putanje planeta)! Kada se posmatraju događaji u različita vremenska razdoblja vidi se da nema nijedan koji može biti isti kao neki predhodni – raniji događaj.
  Sagledavajući svaki događaj zasebno ili sve događaje zajedno, na način koji je napred naveden, može li se uopšte pomisliti da je od vremena nastanka materijalnog sveta, postojao bilo koji događaj ili dešavanje koje se moglo ponoviti na isti ili barem sličan način? Tako nešto, prosto je nemoguće tvrditi, usled velikih i mnogobrojnih razlika koje postoje u materijalnom svetu. Ove mnogobrojne razlike su stalno prisutne i postoje svuda, bilo da se posmatraju najmanji delovi materije, kao elementarne čestice, koje ulaze u sklop atoma ili se posmatraju velika svemirska prostranstva u kojima postoji ogroman broj različitih zvezda, oko kojih se u stalnom kretanju nalazi veliki broj različitih nebeskih tela. Iako postoji toliko veliki, zapravo ogroman, broj različitih oblika materije, sagledano od najmanjeg do najvećeg, ipak se smatra da je svaki od tih oblika materije nastao na isti način? Izraz, na isti način, podrazumeva da je svaki deo materije, od najmanjeg do najvećeg, nastao usložnjavanjem od jednostavnih elemenata do onih najsloženijih. Možda se od jednostavnih atoma mogu dobiti neki složeniji i to najčešće kao izotopi, koji skoro nikada nisu stabilan elemenat? AIi ipak za svaki proces nastajanja složenije materije, uvek je potrebna određena količina energije. To znači da je za izgrađivanje složenije materije uvek bila potrebna energija za razlaganje one prostije koja je postojala (ili ako je postojala), pa je tek onda mogla da nastane ona energija oslobođena u procesima izgradnje složenije materije. No da li ova energije može da se dobije u dovoljnoj količini, od onih procesa u kojima će od jednostavnih elemenata da nastaju drugi složeniji? Da li je to zaista bilo moguće?
  Obično se kroz postojeće i ustaljene opise, daje prikaz da je prilikom nukleosinteze iz jednostavnih elemenata nastajala i oslobađala se energija? A energija potrebna za razlaganje postojećih elemenata se ne pominje, jer ona kao da se podrazumeva, ali zato ostaje kao stalno nedorečeno, odakle je ona proistekla? Da li je ona energija nastala kroz tek započeti proces gradnje materije, bila dovoljna da se nastavi proces dalje izgradnje materije do mnogih znatno složenijih elemenata? Naime, smatra se, da na zvezdama koje su veličine Sunca, nije moguće da nastanu teži elementi od gvožđa. A i ono što može da nastane u sličnim procesima, po količini, izgleda kao da je veoma malo zastupljeno. To je predstavljeno i vidi se u datoj tabeli.

  Elementi za koje se smatra da čine sastav Sunca, poređeni su po količini u kojoj su zastupljeni:

  Vodonik H   (1) 73,46 %
  Helijum He (2) 24,58 %
  Kiseonik O   (8) 0,77 %
  Ugljenik C   (6) 0,29 %
  GvožđeFe (26) 0,16 %
  Neon Ne (10) 0,12 %
  Azot N   (7) 0,09 %
  Silicijum Si (14) 0,07 %
  Magnezijum Mg (12) 0,05 %
  Sumpor S   (16) 0,04 %

  Ako nuklearne reakcije na Suncu, nisu u stanju da stvore dovoljno energije, koja je potrebna da iz prostih elemenata (vodonik i helijum), nastanu teži elementi (teži od gvožđa), kako su onda nastali teški elemeniti (kao uranijum), koji postoje na Zemlji ili drugim planetama? Po postojećem opisu koji se koristi, trebalo bi da je Zemja nekada bila zvezda veća od Sunca, jer jedino tada i u uslovima znatno većeg pritiska i temperature, (a to znači, i uz još mnogo više energije, koja je trebala da se oslobodi ili dovede u sistem), postojala bi mogućnost da se u njenoj strukturi formiraju teži elementi, sve do uranijuma. Da li su svi ovi elementi mogli da nastanu procesom hlađenja materije, koja se odvojila od većeg dela one mase od koje je nastalo Sunce? Svaki proces hlađenja, jeste suprotan proces od onoga što je trebalo da se događa na Suncu. U uslovima hlađenja materija menja svoj oblik, ali ona tada nikako ne može da se izgrađuje, već može samo da se razgrađuje. Jednostavan primer za to je sledeći; voda u zemaljskim uslovima može da se menja od gasovitog, kroz tečno, do čvrstog stanja na niskim temperaturama, ali ova voda nikad ne postaje nešto drugo, odnosno ne postaje neki drugi oblik materije! Sličan opis može da se primeni i na sve elemente, koji u uslovima snižavanja temperature, mogu da menjaju svoje agregatno stanje, ali ovi elementi nikada neće postati neki drugi element, ako se ne obezbedi dovoljno energije za procese u kojima se to može događati! U uslovima smanjivanja temperature, odnosno hlađenja, smanjuje se i energija, tako da se tada umanjuje mogućnost izgradnje bilo čega, što je mogla da nastane ranije, a uz postojanje i posredovanje energije, odnosno toplotnih procesa. Apsolutna nula (0°K (-273,15°C)) jeste temperatura za koju se do sada - teoretski (?) smatralo da u tim uslovima ne postoji nikakvo kretanje, čak ni u atomima, gde se smatra da nema molekularne aktivnosti, jer tada u sistemima nema toplotne energije. Zbog toga je logično da u uslovima kada se temperatura zbog bilo kojeg razloga, približava (donekle) ovoj vrednosti, onda je sve manja mogućnost da nešto nastane i počne da postoji. To znači da, u svim uslovima hlađenja, nikako nije bilo moguće da se od postojećih elemenata lakših od gvožđa, kasnije izgrade i nastanu mnogo teži elementi! Osnovni razlog, zašto to nije bilo moguće da se dogodi, jeste da tada nije postojalo, niti je mogla da se oslobodi dovoljna količina energije, koja bi omogućila da se postojeći procesi odvijaju u smeru nastanka složenijih elemenata! Iz navedenog sledi zaključak da; Energija jeste osnova od koje zavisi da li može da se izgradi bilo koji oblik materije, a kada ta osnova ne postoji ili ako ona nije postojala na bilo kojem početku, onda nije bilo moguće da nastane bilo koji oblik materije.
  Iako se lako uočava značaj koji energija ima u stvaranju i oblikovanju materije, ipak energija nikada nije uzimana u obzir kada se opisuje bilo koji početak u stvaranju i oblikovanju materije? Ovaj previd postoji upravo zato, što ljudi od najranijeg vremena nisu znali za postupak dobijanja energije bez korišćenja materije. Počev od toplote dobijane sagorevanjem drveta, materija je uvek bila osnova iz koje se dobijala energija, čak i tamo gde je bilo dosta sunčano, jer se sunčeva energija nije mogla koristiti za spremanje hrane. U uslovima kada nisu bile potrebne veće količine energije, nije se ni razmišljalo o mogućnosti da se ona dobije na drugi način, osim grubim sagorevanjem ili razlaganjem materije. Budući da su se tokom vremena, procesi razlaganja materije sve više koristili za dobijanje energije, sa time se i ideja o izgradnji materije, sve više posmatra kroz procese slaganja (usložnjavanja) materije. Ova ustaljena ideja, u osnovi se ništa nije promenila ni do današnjih dana, kada su potrebe za energijom daleko veće i kada se zna da energije, postoji daleko više u bližem ili širem prostoru praktično svuda oko nas. Takva ideja se nikada ne može ni promeniti, sve dok se materija koristi za dobijanje energije, iako se uočava da su takvi procesi, sve više opasni po život i štetni za životnu sredinu. U suštini štetna je i opasna ustaljena ideja koja ima za osnovu, da se bilo koji početak posmatra kroz procese koji se odvijaju samo u okviru materije, a energije postaje ili nastaje kao sekundarni produkt takvih procesa. Time se grubo prelazi preko dosta jasne činjenice da, energija ne zavisi od materije, u onolikoj meri koliko materija zavisi od energije. Narušavanje osnovne strukture materije, kroz grube procese njenog razlaganja, dovoljno ukazuje na grube (nejasne i neprecizne), predstave o nastanku i građi same materije. Ovde pojam, 'osnovna struktura materije' podrazumeva materiju u svakom onom obliku koji već postoji u prirodi, a koji jeste stabilan, (što znači svi stabilni elementi sve do uranijuma). Ovi stabilni alementi čine (ili grade) 'osnovnu strukturu materije' zato što jesu stabilni, inače u drugom slučaju, to ne bi mogli da čine. To znači da pojam osnovna struktura nije ona ustaljena osnova materije, za koju se po teoriji smatra da je iz nje sve nastalo, kao što su najjednostavniji elementi vodonik i helijum.

  Sa opravdanim razlogom može se smatrati da početak gradnje i nastanka materije nije mogao da bude samo od najednostavnijeg atoma vodonika. Ako se zna da postoje još mnogo manji delovi materije nego što su to atomi vodonika, onda je mnogo lakše bilo i sasvim opravdano se može smatrati da se materija izgradila i da je nastala od ovih mnogo manjih delova. Smatrati da je početak nastanka materije započeo sa nastajanjem prvih atoma vodonika nije nimalo realan. Isto kao što se, u stvarnoj osnovi kroz detaljnije sagledavanje, ne bi moglo reći da je početak nečijeg života bio sa rođenjem. Zbog toga sledi, da sami početak uvek zavisi od načina na koji se sagledavaju određeni dokazi koji postoje i stoje na raspolaganju. U svakoj detaljnijoj analizi, u osnovi, izgleda kao da se ništa ne menja, osim vremena (nastanka, početka, trajanja). Ali to je nekada veoma bitan činilac koji se mora i treba znati kako bi se na osnovu toga gradila i odredila ispravna slika o svakom nastanku i početku. Oslanjati se na davno objašnjenje, koje je nastalo još od Demokrita, da se materija mora izgrađivati samo od atoma, moglo je postojati sve do onog doba dok se nije spoznalo da je postoje još mnogo manjih delova materije od samih atoma. Otada se slika nastanka materije i sami početak njene gradnje trebao dosta promeniti. Ipak to se još uvek nije desilo, tako da je verovatno da su postojeći opisi daleko od istine, kao što je daleko od istine smatrati i reći da je svaki čovek nastao i počeo da živi onda kada se rodio!?

 

Početak stranice

Nazad   Početni naslov   Sledeća