GLAVNA STRANA

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

Nastavljanje revolucije

  Rođen u Danskoj plemićkoj porodici 1546. godine, Tiho Brahe će postati poznat među astronomima nakon 1588. godine kada objavljuje knjigu “O novim fenomenima u nebeskom svetu" (De mundi oetherei recentioribus phoenomenis), u kojem je tvrdio da sve planete kruže oko Sunca, ali da Sunce obilazi oko Zemlje.
  Tvrdio je da je Sunce centar oko koga se kreću planete, ali je bio i kontraverzan da je smatrao Zemlju centrom sveta. Nije želeo da pomera Zemlju, jer je njena predpostavljena centralnost bila jedini način da se objasni zašto objekti padaju prema centru Zemlje.
  Pre nego što je Tiho mogao nastaviti do sledećeg nivoa astronomskih osmatranja i razvijanja teorije, njegov naučni rad doživeo je ozbiljan udarac. Njegov mentor, kralj Frederik umro je iste godine kada je Brahe objavio svoj rad, a novi kralj, Kristijan IV, nije više hteo da finansira njegovu opservatoriju, niti da toleriše njegov način života. Tiho Brahe nije imao drugog izbora nego da napusti Dansku sa svojom porodicom i pomoćnicima, kao i prtljagom sastavljenim od velikog broja astronomskih uređaja. Na sreću, njegovi instrumenti bili su dizajnirani tako da se mogu transportovati, jer kako je i sam mudro zaključio: ”Astronom mora biti kosmopolit, jer ne može očekivati od vladara neznalica da poštuju njegove usluge”.
  Tiho Brahe je otišao u Prag, gde ga je car Rudolf II postavio za imperijalnog matematičara i dozvolio mu da ustanovi novu opservatoriju. Ovaj događaj je bio vrlo pozitivan, jer se u pragu Brahe udružio sa novim pomoćnikom, Johanesom Keplerom, koji je došao u grad nekoliko meseci posle njega. Kepler je kao luteran bio primoran da napusti svoj dom u Gracu kada mu je okoreli katolik nadbiskup Ferdinand pretio egzekucijom, u skladu sa svojom dekleracijom da bi radije od zemlje napravio pustinju nego vladao nad jereticima.
  Zbog toga se Kepler zaputio u Prag 1. januara 1600. godine. Početak novog veka bio je o početak nove saradnje, koja će dovesti do ponovnog otkrića univerzuma. Tiho i Kepler zajedno su činili odličan tim. Mada je Kepler patio od miopije i video višestruko još od detinjstva, on će na kraju videti dalje i od samog Brahea. Bilo je to partnerstvo formirano u poslednjim momentima.
  Zbog pijanstva, nekoliko meseci posle Keplerovog dolaska, Tiho je bio na samrtničkoj postelji. Tada je ponavljao: “Samo da moj život ne bude uzaludan”. Nije bilo razloga za strah jer se Kepler postarao da Brahove detaljne opservacije urode plodom. U stvari, verovatno je i bilo potrebno da Brahe umre kako bi njegov rad pokazao rezultate, jer dok je bio ziv, pažjivo je čuvao sve svoje zabeleške i nikada ni sa kim nije delio svoje opservacije, maštajući da sam objavi veliko delo.
  On svakako nije nikada mislio o uključivanju Keplera u ravnopravno partnerstvo, jer Tiho je ipak bio danski aristokrata, dok je Kepler poticao iz nižih slojeva. Međutim, sagledavanje dubljeg značaja njegovih opservacija, bio je van njegovog dometa i zahtevalo je umeće veštog matematičara kakav je bio Kepler.
  Kepler je rođen u siromašnoj porodici koja se borila da preživi nedaće uzrokovane ratom, kao i religiozna trovanja, od oca samovoljnog kriminalca i majke koja je bila optužena kao veštica i prognana. Ne bez razloga on je postao nesiguran i hipohondričan, sa veoma malo samopouzdanja. Jedino mu je njegova strast za astronomijom donosila olakšanje. Sa dvadeset pet godina on je napisao: ”Mysterium cosmographicum”, prvu knjigu koja je branila Kopernikovu “De revolutionibus”. Posle toga, ubeđen u ispravnost heliocentričnog modela, on se posvetio pronalaženju problema koji ga je činio nepreciznim. Najveća greška bila je u predviđanju tačne putanje Marsa, a to je bio problem koji je mučio i Kopernikovog asistenta Retikusa.
  Kepler je smatrao da će pristupom Braheovim opservacijama, moći da reši problem Marsa i da izbaci nepreciznost iz heliocentričnog modela u roku od osam dana. Međutim, trebalo mu je osam godina da to uradi. Keplerovo finalno rešenje bilo je rezultat veoma teških i napornih izračunavanja koja su iznosila devet stotina strana. Kepler je napravio najveći napredak, odbacujući jedno od antičkih verovanja da se sve planete kreću po kružnim putanjama ili putanjama koje su kombinacije krugova. Čak je i Kopernik ostao veran ovoj kružnoj dogmi, dok je Kepler uočio da je ovo bila jedna od Kopernikovih pogrešnih predpostavki. U stvari, Kepler je tvrdio da je njegov prethodnik pogrešno predpostavljao sledeće tri stvari:
  - Planete se kreću po savršeno kružnim putanjama.
  - Planete se kreću konstantnom brzinom.
  - Sunce se nalazi u centru ovih orbita.

  Kopernik je bio u pravu tvrdeći da planete kruže oko Sunca, a ne oko Zemlje, njegovo verovanje u prethodne tri pogrešne predpostavke pokvarilo mu je šansu da ikada predvidi kretanje Marsa kao i drugih planeta, sa velikim stepenom tačnosti. Međutim, Kepler će uspeti tamo gde Kopernik nije uspeo. On je odbacio ove pretpostavke, verujući da se istina pojavljuje samo kada se ideologija, predrasude i dogma sklone na stranu. No moguće je da dogma postoji sve do sadašnjeg vremena ako se uporno drži do uspostavljenog modela iako postoji mnogo nepravilnosti koje se na uklapaju sa time! Otvorivši oči i razum, Kepler je uzeo proračune koje je zabeležio Brahe za osnovu i izgradio sopstveni model na njegovim podacima. Postepeno, jedan neutralni model univerzuma je počeo da se pojavljuje. Keplerove nove jednačine za orbite planeta poklapale su se sa posmatranjima, tako da je Solarni sistem najzad dobio svoju približnu formu. Kepler je skrenuo pažnju na Kopernikove greške i pokazao:
  - Da se planete kreću po elipsama, a ne po savršenim kružnim putanjama.
  - Da se planete kreću promenljivom brzinom.
  - Da se Sunce ne nalazi baš u centru ovih orbita.

  Keplerovo drugo i treće zapažanje proističu iz prvog koje tvrdi da su planetarne orbite elipse. Eliptične putanje koje planete slede su takve da se Sunce nalazi u jednoj od žiža, a ne u centru planetarne orbite. Iz toga sledi da će u nekim trenucima planeta biti bliža Suncu nego u drugim, kao da planeta “pada” prema Suncu. To što je približno će prouzrokovati da planeta ubrza i obrnuto, planeta će da uspori kada je udaljenija od Sunca. Kepler je pokazao da jedna zamišljena linija koja spaja planetu i Sunce (kako planeta sledi svoju eliptičnu putanju oko Sunca, ubrzavajući se i usporavajući uz put), oblikuje jednake površine u jednakim intervalima(?).

  Geometrija elipse, proučavana je od antičkih vremena, ali niko ranije nije pomislio da su planetarne orbite eliptične(?)! Jedan od razloga je, ustaljeno verovanje u neprikosnovenu savršenost kruga, što je zatvaralo sve druge mogućnosti za astronome. Međutim, drugi razlog je bio to što je većina planetarnih orbita samo “malo” eliptična, tako da one, osim ako se detaljno ne prouče, izgledaju kružne. Na primer, dužina male ose podeljena je dužinom velike ose.(?) Ovaj odnos je 1 za krug, a u slučaju Zemlje, on je, 0.99986. Mars, planeta koja je Retikusu zadavala glavobolju, problematična je, jer njena orbita je više spljoštena. A odnos dveju osa još uvek je blizu 1, to jest 0.99566. Ukratko, orbita Marsa je samo malo eliptična, tako da je zavaravala astronome čineci se krugom, ali je ipak bila dovoljno eliptična da izazove prave probleme bilo kome ko je pokušavao da modelira ovu putanju pomoću krugova.(?)
  Keplerove elipse obezbedile su kompletno i precizno vidjenje našeg Sunčevog sistema.(?) Naravno to se odnosi na posmatranje u kome je ovaj sistem nepromenjiv. No kako se ceo sistem nalazi u kretanju, to znači da za njega moraju postojati drugačiji opisi putanja od onih na koje su se mnogi navikli da ih prikazuju! Jednostavno u dinamičnom sistemu ne mogu postojati jednake i stalne Putanje planeta! Keplerovi zaključci bili su trijumf nauke i naučnog metoda za vreme u kome su nastali, kao rezultat kombinovanja posmatranja, teorije i matematičkih proračunavanja. On je prvi put objavio svoje otkriće 1609. godine u jednom ogromnom radu pod naslovom “Astronomia nova”, koji je detaljno prikazivao osmogodišnje pažljivo istraživanje, uključujuci i mnogobrojne radove sa proračunima koji nikuda nisu vodili.
  Keplerov model Solarnog sistema bio je jednostavan, elegantan i bez sumnje, tačan u predviđanju putanja kretanja planeta, pa ipak skoro niko nije verovao da je prikazao realnost. Najveći broj astronoma, filozofa i crkvenih poglavara prihvatali su ovaj model kao dobar za proračune, ali su ostajali pri svome da je Zemlja u centru univerzuma. Njihova naklonjenost geocentričnom modelu bila je bazirana najvećim delom na Keplerovom propustu da razreši neke od problema. Isto tako, Keplerovo oslanjanje na elipse, što je bilo u surpotnosti sa doktrinom o krugovima, smatrano je neadekvatnim. Holandski sveštenik i “astronom”, David Farbicus, rekao je u svom pismu Kepleru: “Usvajajući elipse, vi napuštate kružno kretanje, kao i uniformnost ovog kretanja, što mi se sve više čini apsurdnim ako dublje o tome razmišljam. Ako biste samo mogli da sačuvate savršeno kružno kretanje, a zadovoljite vašu eliptičnu orbitu malim epiciklom, bilo bi mnogo bolje”. Ali, elipsa se ne može napraviti od krugova i epicikla, pa je i kompromis bio nemoguć!
  Razočaran slabim prijemom na koji je naišla “Astronomia nova”, Kepler je krenuo dalje i počeo da primenjuje svoja umeća u drugim oblastima. Uvek je bio radoznao i zainteresovan za svet oko sebe, a ovako je opravdao svoje neumorno naučno istraživanje: “Obično se ne pitamo čemu služi pevanje ptica, jer pevanje pticama pričinjava zadovoljstvo, stvorene su da pevaju. Slično tome, ne bi se trebalo pitati zašto se čovek muči da razume tajne neba. Raznovrstnost prirodnih fenomena je tako velika, a na nebu je toliko skriveno bogatstvo, pa baš zbog toga da ljudski razum nikad ne može da ostane bez svežeg izazova.”
  Osim istraživanja eliptičnih planetarnih orbita, Kepler se bavio i drugim oblastima sa varirajućim kvalitetima. Napisao je “Somnium”, naučno - fantastičnu knjigu u kojoj je opisao kako tim avanturista putuje na Mesec. A nekoliko godina posle “Astronomia Nova”, napisao je jedno od svojih najoriginalnijih naučnih radova; ”O šestougaonoj pahuljici” u kojem je razmatrao simetriju pahuljica i izašao u javnost sa atomističkim pogledom na svet. U martu 1610. godine, Kepler je čuo vesti o uređaju konstruisanom za posmatranje nebeskih objekata. Prvi put je čuo o teleskopu koji je Galileo koristio za istraživanje neba i otkrivanje potpuno novih osobina noćnog neba. Zahvaljujući ovom novom otkriću, Galileo će otkriti dokaz koji će pokazati da su teorije Aristraha, Kopernika i Keplera ispravne.

Galileo Galilej

  Rođen 15. februara 1564 godine, Galileo Galilej je često nazivan ocem nauke. Njegovo pravo na takvu titulu zasnovano je na neizrecivo impresivnom sadržaju njegovog stvaralaštva. On nije bio prvi koji je razvio naučnu teoriju, niti je bio prvi koji je izveo eksperiment, čak ni prvi koji je posmatrao prirodu, pa ni prvi koji je pokazao moć nekog otkrića, ali je verovatno bio prvi koji je uspevao u svemu ovome: jer bio je brilijantan teoreticar, odlican eksperimentator, detaljan i umesan pronalazač.
  Kao student, posmatrao je luster sa zapaljenim svećama kako se njiše i merio oscilacije pomoću svog pulsa. Kada bi došao kući, prebacio bi se sa posmatračkog na eksperimentalni deo i igrao se klatnom različitih dužina i težina. Tada bi iskoristio svoje eksperimentalne podatke da razvije teoriju koja objašnjava da; period oscilovanja je nezavisan od ugla oscilovanja kao i od težine tega i zavisi samo od dužine klatna. Nakon istraživačkog dela posla, Galileo je otpočeo pronalazački deo. Radio je na razvoju jednostavnog klatna sa ravnomernim oscilovanjem koje je služilo kao instrument za merenje vremena.
  Taj instrument se kasnije koristio u medicini za merenje pulsa. Dakle, potpuno je preokrenuo stvari, na početku je merio oscilacije pulsom, a kasnije puls oscilacijama.
  Njegova velika radoznalost i intelekt u mnogome su mu doprineli kao naučniku i pronalazaču. Ali, njegova radoznalost bila je povezana sa elementom otpora. Nije gajio poštovanje prema autoritetu, kao što nije prihvatao da je nešto istinito samo zato što su učitelji, teolozi ili stari Grci tvrdili da jeste. Na primer, Aristotel je koristio filozofiju da pokaže kako teži objekti padaju brže od lakših, ali je Galileo izveo eksperiment kojim je dokazao da Aristotel nije bio u pravu. Bio je dovoljno hrabar da kaže da je Aristotel, do tada najpriznatiji intelekt u istoriji, pisao suprotno od istine. Kada je Kepler prvi put čuo da je Galileo upotrebio teleskop da istražuje nebo, on je verovatno pomislio da ga je on i izmislio. A mnogi ljudi i danas to misle. U stvari teleskop je konstruisao Hans Lipershej, holandski optičar u oktobru 1608. godine. Nekoliko meseci kasnije kada je Galileo čuo da je neki holandski optičar napravio uveličavajuće staklo, odmah se bacio na posao da napravi svoj teleskop. Galileov najveći doprinos bio je to što je transformisao Hansov rudimentalni dizajn u zaista izvanredan instrument.
  Prvi instrumenti imali su uvećanje 10X dok je Galilejev, zbog boljeg razumevanja optike, imao uvećanje 60X. Kada je usmerio teleskop u pravcu noćnog neba, mogao je da vidi dalje, jasnije i dublje u prostor nego što je to iko mogao pre njega(?). Kada je Her Vaker ispričao Kepleru o Galilejevom teleskopu, on je odmah prepoznao njegov potencijal. Galilej je prvo proučavao Mesec, gde je video da je on pun velikih izbočina, dubokih ambisa i da je talasaste površine. To je bilo u direktnoj suprotnosti sa Ptolomejevim mišljenjem da su nebeska tela besprekorne sfere. Na nesavršenost nebeskih tela Galilej je još više ukazao kada je usmerio teleskop ka Suncu i primetio fleke i mrlje, naime Sunčeve pege, za koje se danas zna da su hladniji delovi Sunčeve površine koji mogu biti do 100 000 km u prečniku(?).
  Tokom januara 1610. godine, Galileo je napravio još jedno značajno otkriće kada je primetio četiri zvezde u neposrednoj blizini Jupitera. Uskoro je postalo očigledno da ovi objekti nisu zvezde, jer su se kretali oko Jupitera, a to je značilo da su ovo Jupiterovi meseci. Nikada do tada niko nije video neki drugi mesec osim zemljinog(?). Ptolomej je tvrdio da je Zemlja centar sveta, a ovde je ležao nepobitni dokaz da ne kruži sve oko Zemlje. Galileo, koji se dopisivao sa Keplerom, potpuno je poznavao poslednju Keplerovu verziju Kopernikovog modela i shvatio je da je njegovo otkriće Jupiterovih meseca obezbedilo važnu podršku heliocentričnom modelu univerzuma. Nije nimalo sumnjao da su Kopernik i Kepler bili u pravu, ali je ipak nastavio da traži nove dokaze u korist ovog modela u nadi da će preobratiti vladajuće mišljenje koje se još držalo geocentričnog modela. Jedini način da se prekine mrtva trka između ova dva modela bio je da se pronađe jasna predstava, koja bi napravila razliku među njima. Ako bi se takva predstava mogla testirati, ona bi potvrdila jedan model, a odbacila drugi. Prava nauka razvija teorije koje se mogu proveriti, a kroz to proveravanje nauka može i mora da napreduje.
  Kopernikov model je napravio jednu takvu predstavu koja je čekala proveru, onda kada za to budu na raspolaganju instrumenti kojima bi se mogla obaviti odgovarajuća osmatranja.

  ,De revolutionibus', je tvrdio da bi Merkur i Venera morali prolaziti kroz različite faze po sličnoj analogiji sa Mesečevim menama, a tačan redosled ovih faza bi zavisio od toga da li Zemlja obilazi oko Sunca ili obrnuto. U 15. veku niko nije mogao da proveri redosled ovih faza, jer su teleskopi bili nemoćni, ali je Kopernik bio ubeđen da je samo pitanje vremena kada će neko to dokazati.
  U jesen 1610. godine Galileo je postao prvi koji je ikada video i nacrtao Venerine faze, (na slici je prikaz za 2004 god.). Venera pokazuje faze isto kao i Mesec. Kad je najbliža Zemlji onda je nevidljiva za oko, isto kao i kad se Mesec nalazi između Sunca i Zemlje. Tokom kretanja po orbiti prelazi iz mlađaka u srp, pa nastupa prva četvrt, a nakon te pozicije nastupa uštap. Venera je tada najudaljenija od Zemlje i u punom sjaju. Nakon uštapa Venera se počne polako približavati i povećavati te opet menjati oblik. Posmatrajući Venerine faze Galileo je dokazao da je Sunce središte sistema, a ne Zemlja. Kako je Kepler i očekivao, njegovi proračuni su se savršeno uklopili u predviđanja koja slede iz heliocentričnog modela, te je tako obezbedio još dokaza za Kopernikovu revoluciju.

  Međutim, bilo je astronoma koji su držali svoj princip i nisu hteli da se odreknu doktrine o statičnoj Zemlji oko koje se sve okreće. Frančesko Sizi, astronom, koji kada je čuo za Galilejeva otkrića, napisao je: “Meseci su nevidljivi golim okom i zato nemaju uticaja na Zemlju, pa su beskorisni i zapravo ne postoje”! Filozof Dulio Libri zauzeo je sličan nelogičan stav, pa čak i odbio da pogleda kroz teleskop zbog principa.
  Katolička crkva takođe nije želela da napusti svoju doktrinu Zemlje u centru sveta, čak i onda kada su jezuitski matematičari potvrdili superiornost heliocentričnog modela. Potom su teolozi prihvatili da je heliocentrični model mogao odlično da predvidi putanje kretanja planeta, ali su u isto vreme odbijali da prihvate da je to ispravna slika stvarnosti. Drugim rečima, Vatikan je video heliocentrični model sveta, kao precizan i koristan, ali koji po njihovoj dogmi, ne odgovara realnosti.

  No pristalice Kopernikove teorije su nastavile da tvrde da je heliocentrični model dobar u predviđanju realnosti baš zato što Sunce jeste u centru univerzuma. Ovo je izazvalo oštru reakciju crkve. U februaru 1616. godine, skup savetnika pri inkviziciji formalno je objavio da je mišljenje o Suncu kao centru univerzuma, jeres. Kao rezultat ovog edikta, Kopernikova knjiga, ,De revolutionibus', zabranjena je u martu iste godine, 63 godine nakon što je objavljena. Galileo nije mogao da prihvati osudu sopstevnih naučnih pogleda. Mada je bio vaspitan kao katolik bio je dovoljno racionalan, pa je tako mogao da pomiri ova dva sistema verovanja. Došao je do zaključka da su naučnici pozvaniji da komentarišu materijalni svet, dok su teolozi dobri za prosuđivanje o duhovnom, kao i o tome kako bi čovek trebao da živi u materijalnom svetu u moralnom smislu.
  Dok je crkva kritikovala heliocentrični pogled na svet, pronalazeći slabosti u tom modelu, argumetnima ili nedostatku podataka, tada su Galileo i njegove kolege morali da slušaju, ali je kritika crkve bila često ideološke prirode. Galilej je odlučio da ignoriše nastojanje kardinala i godinu za godinom je pokušao da se bori za novu viziju univerzuma. Najzad 1623. godine video je priliku da sruši oficijelno mišljenje kada je njegov prijatelj kardinal Mafeo Barberini, izabran za papu kao Urban VIII. U toku jednog prijema kod pape, Galileo je pomenuo pisanje svoje knjige u kojoj će opisati dva modela koja su u suprotnosti. Mislio je da je dobio papin blagoslov i posvetio se pisanju knjige. No, usled rata koji je tada trajao, religijske i političke prilike su se menjale i papa je bio spreman da sruši i Galileja i njegove dokaze.
  U vreme kada je knjiga objavljena, rat je već trajao 14 godina i katolička crkva se osećala sve ugroženijom od rastuće opasnosti. Posto je papa bio najveći čuvar katoličke vere, on je odlučio da napravi pažljiv zaokret i da osudi ,bogohulna' pisanja svih naučnika jeretika, koji su se usudili da dovedu u pitanje tradicionalni geocetrnični pogled na svet.
  U svojoj knjizi Galileo je kroz dva različita lika u dijalogu tumačio različite modele. Salviati je zastupao heliocentrični model koji Galileo zastupa, a Simplicijo je zastupao geocentrični model. U jednom odlomku te knjige, Galileo je napisao: ”Simplicio, bog je kreirao univerzum ne vodeći računa o zakonima fizike". To je pre svega bila izjava pape Urbana VIII koju je Galilej preneo na lik Simplicia, pa se papa verovatno osetio osramoćen sarkastičnim odgovorom Simpliciju: “O sigurno, Bog je mogao učiniti da ptice lete imajući kosti od suvoga zlata, vene ispunjene živom, meso teže od olova i majušna krila. Ali nije, a to bi trebalo da znači nešto. Bogom sve objašnjavaš samo da bi prikrio sopstveno neznanje".
  Ubrzo nakon objavljivanja knjige, Inkvizicija je optužila Galileja da je počinio jeres i naredila da se pojavi pred njom. Kad se Galileo pobunio rekavši da je isuviše bolestan za putovanje, Inkvizicija je zapretila da će ga uhapsiti i okovanog odvući u Rim, posle čega je Galileo pristao da krene na put. Suđenje je počelo aprila 1633. godine, a optužba za jeres bazirana je na konfliktu između Galilejevih pogleda na svet i dela Biblije u kojem se kaže, da je Bog izgradio Zemlju na čvrstoj osnovi tako da se nikada ne pomeri. Mnogi članovi inkvizicije slagali su se sa mišljenjem koje je imao cardinal Belarmine: ”Tvrditi da se Zemlja okreće oko Sunca pogrešno je isto kao kada bismo tvrdili da Hrista nije rodila devica”. Kada je proglašen krivim, Galileo nije poslat na egzekuciju niti su ga bacilli u tamnicu, već je osuđen na kućni pritvor na neodređeno vreme, a njegova knjiga dodata je listi zabranjenih knjiga. Suđenje Galileju i kazna koja je usledila spadaju u jednu od mračnijih epizoda u istoriji nauke, gde se vidi da iracionalno odbacuje logiku. Na kraju suđenja Galileo je bio primoran da se povuče, i da negira istinitost svojih dokaza. Ipak, istinu određuje realnost, a ne inkvizicija i crkva, jer bez obzira na čemu se zasniva ono što ona tvrdi, univerzum se pokorava svojim stalnim zakonima reda, gde se Zemlja zaista okreće oko Sunca!

Predhodna  Početak stranice  Sledeća