GLAVNA STRANA

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

Mislioci su bili u pravu

  Malo je ljudi koji su sposobni da izraze svoje mišljenje koje se razlikuje od predrasuda vremena i društva u kome žive. Većina nije u stanju čak ni da formira svoje mišljenje, već se drže naučenih ponavljanja koja ne moraju uvek biti ispravna. Svi ljudi imaju pravila koji uzrokuju oblike razmišljanja, za koje se često dugo pogrešno mislilo da predstavljaju istinu. Pravila nastaju nametnuta ne-prirodnim putem, pa tako ideje koje se ponavljaju postaju pravila. Kada pravila zažive kroz ustaljene obrasce i kolotečinu, sve one nove ideje koje izgledaju protivrečne mnogi pokušavaju da ignorišu! Zato nametnuta pravila onemogućavaju kreativno razmišljanje. Tako da ona mogu da skrivaju brojna sjajna rešenja koja dugo postoje, ali su izvan kolotečine ustaljenih pravila.
  Odavno postoje primeri kako ljudi sebi pokušavaju da naprave pojednostavljenu sliku sveta, onako kako im to najbolje odgovara. Zatim pokušavaju da taj svet zamene svetom iskustva koji u njima preovladavaju. Ponekad ljudi vide samo ono sto su spremni da vide, tako da ono što je moguće da zamisle, to je za većinu uglavnom deo njihove stvarnosti. No ipak univerzum je bio i uvek može biti bogatiji od svake subjektivne mašte.
  Mnoga znanja nastala su kao rezultat napora ljudi koji su život posvetili u traganju za saznanjima koja će da uobliče ili ispune svrhu njihovog života. Zato postoje mnogi koji su predhodili u vremenu i izgradili staze kojima će za njima ići njihovi sledbenici. Često je prolazilo dosta vremena da bi se veza između jednih i drugih nastavila. Tako da su mnogi od njih s razlogom veličali svoje predhodnike. "Stojeci na ramenima Džinova, možemo videti dalje nego drugi što vide stvari na većim daljinama, ne zbog moćnog prodora našeg pogleda, niti bilo koje fizičke distance, već zbog toga što smo nošeni i uzdignuti njihovom džinovskom veličinom". Tako da svako ko sledi za njima izgleda kao patuljak medju njima, koji sa velikom pažnjom mora da prati i posmatra njihova lica, osobine ličnosti, način na koji je funkcionisao ili funkcioniše njihov um, njihova dostignuća i njihove greške.

  Zbog toga je bio dug put od prvih predstava o svetu u kome su ljudi živeli, pa do onih saznanja koja danas postoje. Istina je često bila ograničena čovekovim sa-znanjem, a ova sa-znanja nisu mogla biti dalja od skučenog prostora u kome je čovek živeo ili još uvek živi. Nešto više od toga čovek je umeo ili pokušavao da objasni samo uz oblike i predstave koje su iz davnih vremena do danas prenete u obliku mitova. A svi mitovi u centar zbivanja stavljaju natprirodno, koje igra glavnu ulogu u objašnjenju načina nastanka univerzuma. Tako da, svaki mit predstavlja apsolutnu istinu u okviru društva u kojem je nastao. A svako ko bi se usudio da sumnja u ova objašnjenja izlagao se opasnosti da bude optužen kao jeretik.
  Predstave u ovom obliku, o višim bićima koja stoje iz prirodnih pojava nisu se mnogo promenile sve do šestog veka pre nove ere, kada se desio određeni porast svesti koja se oslanja na logiku, a među obrazovanim ljudima toga doba. Prvi put su mislioci kao filozofi bili slobodni da napuste opšteprihvaćena mitološka objašnjenja postanka sveta i da razvijaju svoje teorije.

  Prvi filozofi pojavili su se u Joniji, grčkoj provinciji na obalama Male Azije, u najvećem polisu (gradu) na tom području koji se zvao Milet. O njihovoj filozofiji zna se samo iz fragmenata koji su sačuvani u delima kasnijih autora, npr. Platona i Aristotela, ili Diogena.
  U filozofiji miletskih filozofa vide se neke opšte odlike načina mišljenja Grka tog vremena. Grci su verovali da se materija javlja u četiri oblika, kao vatra, vazduh, voda i zemlja. Verovali su da je kosmos uređen i da njime vlada vrhovni zakon, sudbina ili pravda, koja se nalazi čak i iznad bogova. Često se pominjalo da je na početku bio Haos, koji se u kasnijem razvoju pretvorio u Kosmos.
  Prva škola u filozofiji odakle se smatra da ona kao takva počinje je Miletska škola. Oni otkrivaju jednu od osnovnih osobina mišljenja, uopštavanje. Sa jednim opisom oni povezuju i objašnjavaju više stvari ili pojava. Time pokušavaju da ih uporede sa sličnostima koje poseduju. Prepoznati zajedničku crtu više stvari i tu crtu znati uobličiti u opšti iskaz o tim stvarima, predstavlja početak svake nauke. Sa naukom u tom obliku dobija se skup kratkih iskaza o svetu koji se odnose i na slučajeve koji nisu istraživane. Zbog toga je nauka poduhvat koji u sebi ima razlog stalnog otkrivanja, jer se njene teorije i pretpostavke moraju stalno proveravati.

    Prvi među filozofima miletske škole bio je Tales (640-550 g.p.n.e.), jedan od legendarnih sedam mudraca iz 7. veka p.n.e. O njemu postoje legende: Da je prvi posetio Egipat i izmerio visinu Keopsove piramide, da je prvi predvideo pomračenje Sunca, da je iz Egipta u Grčku doneo prva znanja iz geometrije (po čemu se vidi da su u Egipatu još ranije, postojala znanja koja su služila njihovoj kosmogoniji).
  Tales je prvi koji se potrudio da odgovori na zagonetku, koja govori o tome šta čini suštinu prirode. On je kao počelo prirode izdvojio jedan od četiri oblika materije - vodu. Od vode se sve sastoji, ona nikada ne propada nego samo uzima različite oblike, ona je ono što ostaje stalno u svakoj promeni. Još je mit govorio da su stvari i živa bića nastali iz vode, a Talesov razlog da tvrdi isto bio je u tome što je voda neophodna hrana svemu. Tales je video i da voda menja agregatna stanja, tako da se njenim hlađenjem mogao objasniti nastanak Zemlje, a zagrevanjem nastanak vazduha (pare) i vatre.
  Tales je za princip svega uzeo vodu i učio da je svet živ i pun božanstava. Smatra se da je ustanovio godišnja doba i da je godinu podelio na trista šezdeset i pet dana. Moguće da je znanje o dužini godine Tales stekao kod Egipćana. On svakako nije ,ustanovio' godišnja doba, nego način na koji je menjanje nebeskog položaja Sunca kroz godinu povezano sa klimatskim promenama.
  Kad su ga pitali šta je teško, odgovorio je: "Poznavati samoga sebe." A šta je lako? - "Dati drugome savet." A šta je najprijatnije? - "Uspeh." Šta je božansko? - "Ono što nema ni početka ni kraja." Na pitanje šta je najneobičnije što je ikad video odgovorio je: "Tiranin u godinama." Kako čovek najlakše može podneti nesreću? "Kad vidi da su njegovi neprijatelji u gorem položaju". Kako najbolje živeti? "Ako sami ne činimo ono što kod drugih osuđujemo". Na pitanje ko je sretan, odgovorio je: "Onaj ko ima zdravo telo, okretan duh i pristupačnu prirodu".

    Njegov neposredni učenik bio je Anaksimandar (oko 610-547 g.p.n.e.) sin Praksiadov. On je izjavio da je princip i elemenat apeiron (beskonačna, večna i neodređena materija iz koje nastaju sve stvari i u koju se vraćaju). To je ono što je neograničeno, ne definišući ga kao vazduh, vodu ili nešto drugo. Smatrao je da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva. Tim ciklusom rukovodi, kao i u mitu, viša pravda ili zakon koji sve stvari svodi na njihovu meru. Za Anaksimandra se vezuju i tvrđenja da postoji beskonačno mnogo svetova i da su ljudi nastali iz nižih oblika života koji svi potiču iz vode.
  Učio je da Zemlja ima sferni oblik i da zauzima mesto u sredini. Da Mesec sija pozajmljenom svetlošću, da prima svetlost od Sunca; ali da ni Sunce nije manje od Zemlje i da se sastoji od najčistije vatre. Anaksimandar navodi da Zemlja lebdi i kreće se oko središta. Zamišljao je Sunce kao rupu kroz koju se vidi vatreni obruč koji okružuje Zemlju, a ona obilazi oko Zemlje. Mesec i zvezde je smatrao rupama u nebu koje su takođe otkrivale tu skrivenu vatru.
  Anaksimen je bio drug Anaksimandrov, rekao je, kao i on, da je ono što je u osnovi jedno i bezgranično, ali ne i da je neodređeno, već je određeno, govoreći da je to vazduh. Iz njega je, nastalo ono što jeste, što je bilo i što će biti, kao i bogovi i božanske stvari, a ostalo je nastalo iz njegovih proizvoda. Kao počelo Anaksagora postavlja iznad svega um. Zato kaže, da je on jedini od svih bića jednostavan, nepomešan i čist. Istom početku on pripisuje spoznavanje i kretanje, govoreći da je um pokrenuo sve.

  Ksenofan iz Kolofona je verovao da je Zemlja ispušta zapaljive gasove koji se akumuliraju noću, sve dok ne dostignu kritičnu masu, upale se i tako stvaraju Sunce. Noć bi po tome pala, kada bi gasovi potpuno izgoreli, ostavljajući za sobom varnice koje su nazvane zvezdama. Mesec je objašnjavao na sličan način, kako su to gasovi koju su se formirali i sagorevali u ciklusu od dvadeset osam dana(?). Ljudi još uvek smatraju da se energija (toplota) sa Sunca dobija sagorevanjem gasova, ali da li je to zaista tako o tome bi trebalo razmisliti nakon pročitanih tekstova koje navodi ANALOGIJA! Ono što dobijamo od Sunca je zračenje, ali to ne mora da znači da ovo zračanje nastaje procesima u kojima se oslobaća toplota (sagorevanjem ili atomskim reakcijama u kojima se oslobađa toplota)!

  Anaksimander kao ni Ksenofan nisu bili ni blizu istine, ali je važnije to da je tada nastao glavni pomak ka spoznaji stvarnog sveta putem misaonog zaključivanja. Istinu je ipak najbolje potvrditi činjenicama, ali njih je u to vreme teško bilo pronaći instrumentima ili nekim oblikom merenja. Zato je važnije to što su oni razvijali teorije koje objasnjavaju prirodne pojave bez uvođenja natprirodnih sila ili božanstava. Njihove teorije o Suncu i zvezdama se svojstveno razlikuju od mita u kome je Sunce vatrena kočija koju nebom vozi bog Helios. To ipak ne znači da je talas novih filozofa poricao postojanje bogova, nego su oni odbijali da veruju da je njihovo mešanje odgovorno za prirodne pojave. Ova dva filozofa su bili prvi mislioci i kosmolozi, zato što su se interesovali za naučno objašnjenje fizičkog sveta oko sebe i njegovog porekla.
  Kosmologija potiče od starogrčke reči (kosmeo) sto znaci “urediti” ili “ organizovati”, tako da predstavlja nadu da se univerzum može razumeti, pa je zato i vredan analitičkog proučavanja. Ovi filozofi se ne mogu nazvati naučnicima u modernom smislu te reči. Ipak oni su sigurno doprineli rađanju naučne i kritičke misli. Baš kao i ideje moderne nauke, ideje grčkih filozofa mogle su biti kritikovane i upoređivane, poboljšavane ili odbacivane. Između filozofa ispitivale su se različite teorije, koje su dovodile u pitanje način razmišljanja onih koji iza njih stoje, da bi na kraju, opstale one ideje koje su bile najubedljivije. Nasuprot njima, mnogi mislioci iz drugih kultura nisu se usudili da dovode u pitanje sopstvene mitologije. Svaka od tih mitologija bila je objekat vere unutar društva u kojima je nastala. Tako da su dela grčkih filozofa bila začetak nauke, iako su i njihove ideje nastale iz istih osnova kao kod okolnih naroda od kojih su često nešto i preuzimali da bi to logički analizirali.

  Pitagora iz Samosa učvrstio je osnove racionalnog pokreta iz perioda oko 540 godine p.n.e. Baveći se filozofijom on je razvio strast za matematiku i pokazao kako se brojevi i formule mogu upotrebiti pri definisanju naučnih teorija. Svaka prava naučna teorija mora izneti predviđanja u vezi sa kosmosom koja se mogu analizirati ili meriti. Ako rezultat eksperimenta i analize odgovara teorijskom predviđanju to postaje razlog da se teorija prihvati, a zatim ugradi u naučni okvir.
  Pitagorini učenici su se nadovezali na njegovu filozofiju i poboljšali metode upotrebe brojeva. Tada je nauka postala prefinjenija i sa time sposobna za dostignuća kao što su merenja realnih veličina prečnika Sunca, Meseca i Zemlje, kao i rastojanja među njima. Ova merenja su označila prekretnicu u istoriji astronomije, sa čime predstavljaju prve razumne korake na putu ka razumevanju čitavog univerzuma.

Prva merenja dimenzija i međusobne udaljenosti nebeskih tela.

  Da bi se u opšte izračunala nebeska rastojanja ili veličine nebeskih tela, neophodno je bilo ustanoviti da li je Zemlja sfera, a to su Grčki filozofi i uradili? Ako su još u to davno vreme zaključili da je Zemlja sfernog oblika, zar nije logično, posle tolikog vremena zapitati se; Kakav je prostor u kome se Zemlja kao sfera nalazi?! Zar i ovaj prostor ne bi trebalo da bude sfernog oblika?
  No kako je nastala ideja da je Zemlja zakrivljena? Ako brodovi postepeno nestaju iza horizonta sve dok se sam vrh jarbola ne izgubi, ta pojava imala je smisla samo ako je površina vode zakrivljena. Zato i Zemlja mora biti zakrivljena, što znači da je verovatno sfernog oblika. Ovakav stav bio je potvrđen i posmatranjem pomračenja Meseca, na kome se videlo da nastaje senka kružnog oblika. To je dokazivalo da je sfera prirodni oblik postojanja nebeskih tela, među kojima se nalazi i Zemlja.
  Ali ideja o Zemlji kao sferi iznela je pitanje, šta zaustavlja ljude sa druge strane planete da ne padnu? Predlog kao odgovor na ovu zagonetku bio je ideja o statičnoj Zemlji koja je centar svemira, tako da je sve na njenoj površini privučeno ka samom centru.

  Merenje veličine Zemlje prvi put je izveo Erastoten, rođen 276. godine p.n.e u Kireni (današnja Libija). Dok je radio u biblioteci, čuo je za bunar koji se nalazio u gradu Sijeni u južnom Egiptu u blizini današnjeg Asuana. Tačno u podne 21. juna svake godine, na dan letnje dugodnevnice, Sunce je sijalo u bunar i osvetljavalo ga sve do dna. Erastoten je shvatio da se tog dana Sunce nalazi direktno iznad bunara, što se nikada nije dešavalo u Aleksandriji koja se nalazila nekoliko stotina kilometara severno od Sijene. Danas se zna da mesto Sijena leži blizu severnog povratnika, najsevernije paralele iznad koje se Sunce direktno može naći.
  Svestan da je zaobljenost Zemljine površine razlog zbog kojeg se Sunce ne može nalaziti diretno iznad Sijene i Aleksandrije u isto vreme, Erastoten je zamislio da bi ovo mogao iskoristiti za merenje obima Zemlje.
  Tačno 21. juna u podne, u momentu kada sunčevi zraci dopiru do dna bunara u Sijeni, Erastoten je zabio štap vertikalno u zemlju u Aleksandriji i izmerio ugao koji zaklapaju zraci i štap. Najbitnije je što je taj ugao jednak uglu koji zaklapaju dve zamišljene radijalne linije povučene iz Aleksandrije i iz Sijene ka centru Zemlje. On je izmerio da taj ugao iznosi 7.2 stepena. Na osnovu računa dobio je da je obim Zemlje 39 250 km sto je 2 % manje od stvarne vrednosti. Greška koju je napravio je bila posledica nesavršenosti merenja ugla i činjenice da Aleksandrija nije smeštena tačno severno kao sto je on pretpostavio. No, to nije toliko bitno koliko je bitno njegova ideja i način sa kojim je uspeo da izračuna obim Zemlje. Pokazalo se tada da jedan inteligentan čovek i jedan štap, mogu biti sasvim dovoljni da se izmeri obim Zemlje. To znači da ako se spoje intelekt i aparatura za merenje, skoro sve izgleda dostižno.
  Za Erastotena je tada bilo moguće da izračuna veličine Meseca i Sunca, kao i njihove udaljenosti od Zemlje. Osnovu za to su postavili raniji mislioci, ali su njihova izračunavanja bila nedovršena zbog nepoznavanja veličine Zemlje. Posmatrajuci veličinu Zemljine senke kojom prekriva Mesečevu površinu za vreme pomračenja Meseca, njemu je bilo moguće da zaključi kako je prečnik Meseca iznosio oko četvrtinu Zemljinog prečnika.

  Zahvaljujuci hipotezi Anaksagore iz Klazomene i ispravnog razmišljanja Aristarha iz Samosa, za Erastotena je postalo moguće da izračuna veličinu Sunca i njegovo rastojanje od Zemlje. Anaksagora je bio revolucionarni mislilac iz petog veka p.n.e. čiji je smisao života bio pručavanje Sunca, Meseca i Neba. On je verovao da je Sunce ogroman usijani kamen a ne božanstvo. Slično tome verovao je da zvezde ne mogu da je greju zato što su one, usijano udaljeno kamenje daleko od Zemlje. (Da li je onda još uvek održivo mišljenje da je Sunce usijano nebesko telo, jer se pogled na to tek nešto malo promenio?!)
  Nasuprot tome, Mesec je hladan kamen koji emituje svetlost, a njegov sjaj nije ništa do reflektovana Sunčeva svetlost. Uprkos tolerantnoj intelektualnoj atmosferi u Atini gde je Anaksagora ziveo, bilo je i dalje veoma opasno tvrditi da su Sunce i Mesec kamenje, a ne božanstva. I to toliko da su ljubomorni protivnici optuživali Anaksagoru za jeretika i organizovali kampanju čiji rezultat je bio njegovo prognanstvo u Lampsak, u Maloj Aziji. Atinjani su imali slabost za ukrašavanjem svog grada kamenim idolima božanstava. Biskup Džon Vilkins primetio je ironiju ovog slučaja za, čoveka koji je bogove pretvarao u kamenje, a bio je kažnjen od ljudi koji su pretvarali kamenje u bogove.
  U trećem veku p.n.e Aristarh se nadovezao na ideju Anaksagore. Ako je Mesečev sjaj bila reflektovana Sunčeva svetlost (koja je zračenje, a ne toplota), tvrdio je on, da se polumesec mora pojaviti kada Sunce, Mesec i Zemlja formiraju pravougli trougao.
  Aristarh je izmerio ugao između zamišljenih linija koje su spajale Zemlju sa Suncem i Mesecom, a onda iskoristio trigonometriju da izračuna odnos izmedju rastojanja Zemlja – Mesec i Zemlja – Sunce. Taj ugao iznosio je 87 stepeni, što je značilo da je Sunce približno dvedeset puta dalje od Meseca. U stvari preciznija vrednost ugla je 89.85 stepeni, a Sunce je čak 400 puta dalje od Meseca tako da je Aristarh imao problema da ovaj ugao tačno odredi. No tačnost je ovde manje važna, jer ono što je bitno jeste metoda koja je pravilna za određivanje i to predstavlja uspeh. Dok će tek dosta kasnije bolja sredstva za merenje i osmatranje primaći buduće generacije naučnika tačnijoj vrednosti kao odgovoru na ovo pitanje.
  Otkrića Erastotena, Aristarha i Anaksagore ilustruju napredak naučne misli u staroj Grčkoj, jer su njihovi rezultati bili oslonjeni na logiku, matematiku, iskustva i merenja.
  “Nauka se gradi od činjenica kao što se kuća gradi od cigala. Ali običan skup činjenica predstavlja nauku onoliko koliko hrpa cigala čini kuću”. - Anri Poenkare

Predhodna  Početak stranice  Sledeća