GLAVNA STRANA

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

2009. GODINA ASTRONOMIJE
Ili KOSMIČKA ERA

  2009. godina je proglašena za godinu astronomije, ali postoji još nešto što je značajno za ovu godinu koja je mimođena u svetu koji svakako ima veze sa onim čime se bavi astronomija. Ovaj događaj je imao nekoliko svojih repriza, po značaju svakako se može meriti sa onim događajem po kojem se 2009 godina uvrstila u godinu astronomije. Zapravo otriće teleskopa i njegovo usmeravanje u noćno nebo jeste preteča i uvod za ono što će se dogoditi tri ipo veka kasnije.
  To jeste jednako značajno u svetu astronomije, ili je po nečemu ispred tog otkrića, odnosno primene teleskopa za ono što je uradio Galilej? On je u stvari poboljšao (usavršio) konstrukciju ovog instrumenta i kao takvog ga iskoristio to za ono što ranije inače nisu radili. Ako se sagledava određeni redosled ili istorijski tok događaja onda postoji ono što je predhodilo Galileju i njegovoj primeni teleskopa u astronomiji kada je on prvi put video Jupiterove satelite koji su kasnije dobili ime Jo, Evropa, Ganimed i Kalisto. To što je tada otkrio postalo je značajno za ideje i ono što su pre njega tvrdili Kopernik i oni koji su se posle njega oslanjali na logiku zdravog razuma. Isto tako ono što je on tada izneo na svetlost dana uticalo je da svetlost saznanja o izgledu stvarnog sveta još više izgrađuje do savršenijeg oblika koji će vremenom dobiti oblike savremenog sveta astronomije. I ma koliko god da je ova nauka u toku proteklih vekova napredovala, jasno je to nisu konačni oblici, niti je izgled sveta koji je do sada poznat moguće definisati kao konačan!
  Usled svega što je Galileo uradio, odnosno otkrio u godini kada je koristio svoj poboljšani teleskop, ovaj datum izgleda toliko značajan da je u svetu astronomije četiri veka nakon toga vremena, 2009 godina proglašena za godinu astronomije. Budući da je ovaj događaj predhodio mnogo čemu što je kasnije otkriveno u astronomiji, onda su neki od mnogih takođe značajnih datuma koji su sledili postali jedna bleda senka koja može da izbije na površinu tek onda kada se neko seti još nekog od tih značajnih događaja.
  Ne mogu se nabrojati svi značajniji događaji koji su postojali u astronomiji a da se po nekom kriterijumu ne preskoči nešto što je predhodilo tome. Tako da se po jednoj osnovi može smatrati da su značajnija bila otkrića planeta, satelita ili drugih nebeskih tela. Dok sa druge strane možda je daleko značajnije to što su određena otkrića imala tehničke karakteristike (kao i sam teleskop), pa po tome nisu usko vezana za astronomiju, ali su ona svakako u mnogome uticali na njeno usavršavanje. I upravo u tom tehničko tehnološkom usavršavanju jeste osnova za pomen nečeg što je takođe od značaja.

  Uvek se možemo vraćati u neku prošlost i istoriju kada želimo sagledati tehnološki razvoj. Kao primer mogu biti navedeni oni nacrti i skice za leteću mašinu koje je izradio Da Vinči, ali su postojali i mnogi pre njega. Tehnička rešenja su se usavršavala i postala deo svakodnevne primene. Za mnoga od njih koja su svoju primenu našla u svakodnevnom životu prvi momenti u njihovoj izradi bili su namenjeni u vojne ili ratne svrhe. (Internet koji je danas najrasprostranjeniji u svetu jeste jedan od primera za to, jer njegova prva primena bila je za potrebe američke vojske u obliku za koji sada postoji naziv intranet.)
  Navedeni primer za leteće mašine nije slučajan, jer se upravo na njima zasniva svako dosadašnje ali i buduće otkrivanje kosmičkog prostora. No da bi se otišlo u kosmički prostor za to se ne mogu koristiti letilice koje su nalik na one koje prebacuju putnike ili teret između velikih ili manjih gradova. Za takve poduhvate moguće je koristiti jedino letilice na raketni pogon. A inače se kao prvi koji je osmislio, ali ne i ostvario u praksi, ovu vrstu pogona pominje Ciolkovski. A prvi oblici proizvedenih raketa kakve su još uvek poznate, korištene pre svega u vojne svrhe. Tek kasnije je došlo vreme kada se kao jedini mogući način sa slanje bilo koje letilice u kosmički prostor uvidelo da je to moguće ostvariti upotrebom raketa, odnosno konstruisanjem i slanjem letilica na raketni pogon.
  Postojali su mnogi više ili manji uspešni pokušaji da se čovek što više udalji od površine Zemlje a što više približi drugim nebeskim telima. Ovakvi pokušaji su se ređali jedan za drugim, najpre sa životinjama, sve do onog trenutka kada se prvi čovek našao u orbiti oko Zemlje na veštakom satelitu napravljenom ljudskom rukom. Taj poduhvat je bio izveden u Rusiji, odnosno u ono vreme u Sovjetskom savezu (SSSR).

  Jurij Gagarin je prvi kosmonaut koji se našao u orbiti oko Zemlje. To je izvedeno u sovjetskom modelu kosmičke letilice Vostok I, dana 12. aprila 1961 godine. Taj dan je slavljen kao praznik u Sovjetskom Savezu ali i u mnogim drugim zemljama. Let je trajao sat i 48 minuta, a to je bio tek prvi let svemiru, odnosno u zemljinoj orbiti.
  Gagarin je zbog problema koj je imao tokom leta, odnosno pri povratku, iskočio padobranom na visini od 7 km i spustio se na zemlju. Po pravilima Međunarodne aeronautičke federacije pilot mora da se spusti sa svojom letelicom, tako da je Sovjetski Savez insistirao da je Gagarin sleteo sa Vostokom i federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka. Tokom leta Gagarin je unapređen u čin majora, a on je poginuo kasnije, pri rutinskom letu u dvosedu sa još jednim pilotom.
  Dvadeset tri dana kasnije, u misiji Fridom 7, Alan Šepard je postao prvi Amerikanac koji je ušao u svemir. Džon Glen u Frendšipu 7 je postao prvi Amerikanac koji je uspešno obleteo Zemlju, kada je napravio tri kruga u orbiti 20. februara 1962 godine.
  Prvi let dva čoveka takođe je bio iz SSSR-a, od 11 do 15. avgusta. Ruskinja Valentina Terješkova je prva žena u svemiru koja se dana 16. juna 1963. godine našla u orbiti na Vostoku 6. Prvi let sa više od jednog člana posade, izveo je sovjetski Vashod 1. To je modifikovana verzija Vostok letilice, poleteo je 12. oktobra 1964, noseći kosmonaute Komarova, Feoktisova i Jegorova. Ovaj let je takođe bio prvi put da posada nije nosila svemirska odela. Aleksej Leonov, 18. marta 1965 godine pomoću Vashoda 2 (SSSR), napravio je prvu šetnju u svemiru. Tada je Leonov jedva uspeo da se vrati u kapsulu, a zbog loših retroraketa, brod se spustio 1600 km od planiranog mesta.

Sletanje čoveka na Mesec

  I dok su sovjetski kosmonauti bili prvi koji su krenuli u kosmički prostor, u isto vreme su i sovjetske sonde stigle do Meseca pre američkih letelica. No ipak Američki kosmonauti su bili prvi ljudi koji su se spustili na površinu Meseca. Da bi se do tog cilja stiglo bilo je više neuspelih Apolo misija koje su predhodile uspešnom okončanju ovog poduhvata. Tako da samo dve godine pre Apola 11 uzleteo je Apolo 1, prvi iz ove misije. A to je bila i prva katastrofa . U kapsuli je prilikom lansiranja 27. januara 1967. izbila vatra i tri kosmonauta su potpuno izgorela. Poginuli su tada Virdžil Grisom, Edvard Vajt i Rodžer Čafi. Grisom je inače prvi čovek koji je lansiran u svemir u kapsuli Merkjurija. Ova tragedija očigledno nije pokolebala one koji su zamislili misiju Apolo i odlazak na Mesec.
  Apolo 4 i Apolo 6 su bili lansirani u orbitu Zemlje bez ljudske posade, da bi oktobra 1968. Apolo 7 poneo tri kosmonauta u Zemljinu orbitu. Bili su to Volter Šira, Don Ajsl i Volter Kaningam. Oni su imali zadatak, pored testiranja kapsule i rakete nosača Saturn V, da u direktnom TV prenosu iz svemira popularišu ovu misiju. Već decembra 1968. Apolo 8 prvi stiže do Meseca, ali samo u njegovu orbitu. Kosmonauti su bili Džejms Lovel, Frenk Borman i Vilijam Anders. Apolo 8 je, kako se navodi, prvi snimao površinu Zemljinog satelita izbliza i locirao mesto gde će se spustiti Apolo 11. Bio je to put bez lunarnog modula.


Izlazak Zemlje viđen (snimljen) iz blizine Meseca - Apolo 8

  Apolo 9 je bio samo u Zemljinoj orbiti i tada je prvi put ponet LEM (Lunarni modul). On je u Zemljinoj orbiti raspakovan, okrenut za 180 stepeni i spojen sa kapsulom Apola. Bio je to složen manevar i kosmonauti su prešli iz kapsule u LEM. Sledeći let Apolo 10 bio je maja 1969. gde je zadatak bio da se to isto obavi u Mesečevoj orbiti, ali bez spuštanja na Mesec. Nakon dve godine od katastrofe Apola 1 krenuo je na Mesec Apolo 11 i u njemu Armstrong, Oldrin i Kolins.

Apolo 11 prvi stiže tamo

  Amerikanac Nil Armstrong je prva osoba koja je kročila na površinu Meseca 21. jula 1969, nakon što je letilica sletela prethodnog dana. Armstrong, vođa misije Apolo 11, imao je podršku pilota komandnog modula Majkla Kolinsa i pilota lunarnog modula Edvina "Baza" Oldrina. Ovaj događaj pratilo je mnogo više ljudi, no što je to gledalo. TV prijemnika u to vreme nije bilo mnogo, tako da se smatra da je ovaj trenutak gledalo oko 600 miliona ljudi širom sveta. No mnogo je više bilo i onih koji su o tom događaju slušali i čitali putem drugih oblika informisanja. Mnogi komentatori su označili sletanje na Mesec kao jedan od ključnih trenutaka dvadesetog veka, a Armstrongove reči nakon što je zakoračio po površini Meseca postale su geslo ili misao koja se ne ograničava samo na uspeh jednog čoveka ili nacije nego se odnose na sve ljude u svetu:
  "Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo." Snimak ovih reči koji se čuje posle toliko vremena, jeste dokaz koji svedoči o tehničkim mogućnostima toga vremena. A iz ovakve izjave jasno se, sada nakon toliko vremena, vidi da je ona bila mnogo ranije pripremljena kako bi se jedan ovakav uspeh pripisao opštem interesu, a da se pri tome taj uspeh ne ograniči na uski krug ljudi.
  Uostalom da nije mnogo toga ranije bilo pripremljeno ne bi ceo ondašnji svet, a koji je imao za to mogućnosti, 16. jula 1969. godine pratio lansiranje rakete Saturn V, koja je kapsulu Apola 11 ponela u Zemljinu orbitu. Toga dana je glavni događaj bilo ono što se prenosilo iz kontrole leta u Hjustonu. Iako tada boja na ekranima svih TV prijemnika nije bilo, ipak svako ko je pratio taj događaj bio je fasciniran onim što je pratio. Ushićenje je dostiglo vrhunac pet dana kasnije kada je takođe iz istog centra, celom svetu prenesena slika prvih koraka čoveka koji su napravljeni na Mesečevom tlu.


Otisak stopa na Mesecu

  Ko god je imao televizor u to vreme ovaj direktan TV prenos nije propustio. Bili su to trenuci kada su svi narodi sveta bili jedinstveni u osećenju da pripadaju ljudskoj vrsti koja je tada napravila veliki poduhvat i uspela da dostigne na jedan novi svet, koji je do tada, skoro svakog dana ili noći, bio posmatran hiljadama godina. Možda je to tako izgledalo u tim trenucima i zbog načina na koji su mnogi komentatori koji su prenosili taj događaj tumačili ono što im je ranije već bilo rečeno. Ipak jasno je da nije sve bilo tako idealno kako je to tada bilo prikazano ili tumačeno. Treba se samo setiti vremena i perioda kada je to urađeno, pa se onda po tome uočava jasna slika onoga što se zaista u to vreme događalo.
  Iako je sve ono što je učinjeno za dostizanje površine Meseca prikazivano kao uspeh celog čovečanstva ipak tada je to učinjeno u jednoj velikoj trci koja se najpre merila u naoružanju, pa zatim i u tehničkim dostignućima sa kojima su se dve vodeće nacije u svetu bezpoštedno takmičile.

  Svemirska trka je bio naziv za veliko nadmetanje između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. To izgleda kao da je trajalo od 1957. do 1975. godine, ili je to bilo vreme kada ovo nadmetanje bilo najvišeg naboja, ali jasno da je ono imalo mnogo duži uvod koji se možda još uvek nije ni završio. Ovo nadmetanje obuhvata jednako napore obe zemlje i njihovih pristalica, da istraže svemir, šalju veštačke satelite u Zemljinu orbitu, da pošalju ljude u svemir i na Mesec. Iako osnovi ove trke leže u počecima razvoja raketne tehnologije i zategnutim međunarodnim odnosima nakon Drugog svetskog rata, realna svemirska trka počela je nakon sovjetskog lansiranja satelita Sputnjik I, 4. oktobra 1957. godine. Naziv svemirska trka dobijen je po analogiji sa trkom u naoružavanju koja je tada postojala između SAD-a i SSSR-a, a koja još uvek ne prestaje. Svemirska trka je bila važan deo kulturnog i tehnološkog rivalstva između Sovjetskog Saveza i SAD tokom Hladnog rata. Svemirska tehnologija je postala posebno važna arena u ovom sukobu, pre svega zbog vojne primene korištenih tehnologija, kao i zbog koristi koja se ogledala u dominaciji nad ostalim delom sveta. Tokom tih godina SSSR je uspeo da lansira prvi veštački satelit, da prvi pošalje živo biće u svemir, prvog čoveka u svemir i da izvrši prvu šetnju kosmonauta u otvorenom svemiru. A Sjedinjene Države uspele su prve da pošalju ljude na Mesec.

  Dan kada se to desilo opisivan je, u to vreme, kao značajan datum u istoriji čovečanstva. Zategnutost u odnosima dve sile na neko vreme je skrenula pažnju na ono što je trebalo da bude iznad njihovog svakodnevnog rivalstva. No to rivalstvo ne jenjava ni nakon ukidanja blokovske podeljenosti, a sa novim međudržavnim odnosima koji nastaju nakon toga, u svetu sve više raste napetost između vodećih sila. Sada se, na žalost, njihova dominacija ne zasniva na nastavljanju kosmičke ere ili kosmičkih istraživanja, a ako se to i čini, jasno se vidi da je glavni razlog tome pre svega takmičenje u vojnoj opremljenosti, što svakako ne može da vodi u napredak već u stagnaciju. Velika sredstva se koriste, troše i rasipaju za vojne potrebe, dok je za to vreme sve manje radnih mesta koja mogu da obezbede toliku količinu sredstava. U takvim uslovima svakako ne može biti govora o nekom većem napretku, a ako ga i ima, on je sveden na fragmente koji se na kašičicu daju u opštu korist većine ljudi. No ovo nije analiza geopolitičkih odnosa koji su vladali ili vladaju u svetu, već je osnova podsećanje na dostignuća koja su važna u astronomiji.

Kosmička era

  Pošto je 2009 godina proglašena za godinu astronomije sve je bilo u znaku onog vremena kada je Galilej usmerio svoj teleskop u noćno nebo i posmatrao Jupiter i njegove satelite. Svuda gde je bilo šta napisano ili na drugi način govoreno o ovom događaju nije bilo odstupanja od nekih ustaljenih obrazaca po kojima su se tumačila bilo koja otkrića ili dostignuća u astronomiji. No da li je jedan takav događaj kao što je spuštanje na površinu nama najbližeg nebeskog tela i šetnja na njegovoj površini jednako važan događaj, ili možda i značajniji!?
  Ljudi su hiljadama godina posmatrali noćno nebo i divili se čudesima koja na njemu mogu da prate. Organizovali su tumačenja nastanka i oblika mnogih grupa zvezda koje se ne pomeraju kao i onih koje lutalju (planeta). Kada su sve to tako dugo činili, a da pri tome nijednom nisu opipali neko od tih posmatranih objekata, onda je svakako od najvećeg značaja trebao da bude onaj trenutak kada su ljudi (čovek) bili u stanju da stanu na jedno od njih, da zagrebu po njegovoj površini i da konačno, možda malobrojni, opipaju površinu jednog tako dugo posmatranog nebeskog tela.
  Po svemu onome što su tada (za one koji su bili rođeni) prikazali, taj događaj desio se 20 ili 21. jula 1969. godine. Čak se to ponovilo i u nekoliko narednih Apolo misija. Ipak jedan tako značajan događaj i datum, ne samo da nije praćen, nego on nije bio skoro ni pominjan u godini koja se naziva godinom astronomije! Pa šta bi onda moglo biti od većeg značaja, „za čoveka i čovečanstvo“, nego li prvi koraci na drugom nebeskom telu? U slučaju da se to ne pominje, ne ostaje nam ništa drugo nego da se kroz naučnu fantastiku upustimo u priču o osvajanju novih svetova sa kojih ćemo dopremati sirovine ili napraviti kolonije kako bi rasteretili Zemlju i rešili neke probleme koji na njoj postoje?! Ako bi uopšte bilo moguće da se na taj način reše neki od problema, jer u osnovi oni nisu nastali na nekom drugom nebeskom telu nego na Zemlji, a to znači da je izvorni problem u čoveku (ljudima), pa tu i treba sve probleme rešavati.
  I kada se već pominje neki problem onda svakako jedan od prvih, a koji se odnosi na ono što je napred navedeno, to je da se ne pominje ono što je trebalo da napravi prekretnicu u svim dotadašnjim čovekovim dostignućima! Zar se je želja za dostizanjem novih svetova ugasila i pre nego što joj se dozvolilo da se rasplamsa? Ili je sve izgledalo nalik na dečju igračku, koju onda kada je dete dobije, ili ubrzo nakon što je dobije, kod njega prestaje interesovanje za nju?

  Pre skoro 50 godina smatra se da je počela kosmička era čovečanstva. Za to se uzima u obzir onaj dan, 12. april 1961. godine, kada se u kosmos vinuo prvi kosmonaut Jurij Gagarin. Lansiran sa kosmičkog uzletišta Bajkonur-a u kosmičkom brodu 'Vastok', Gagarin je obleteo Zemlju za 108 minuta. Taj dan je postao nacionalni praznik - Dan kosmonautike - koji se obeležava brojnim manifestacijama u celom svetu. A u proteklih 50-tak godina u kosmosu je boravilo više od 430 ljudi iz nekoliko zemalja sveta.
  No ipak iako je ovaj datum značajan u ljudskoj istoriji, kao prvi iskorak čoveka u svemir, ništa manje za tim ne zaostaje ni onaj dan kada je ostvaren prvi kontakt čoveka sa drugim nebeskim telom. Možda bi ova dva navedena datuma moglo da nadmaši jedino kontakt sa drugim oblikom inteligencije, ali to se još uvek nije desilo, a s obzirom na sadašnje stanje čovekove inteligencije, bliski susret treće vrste se još dugo neće ni desiti! No mimo toga da li bi tako nešto moglo da se dogodi, ostaje u sećanju ono što je u nekom vremenu bilo veoma zastupljeno i prikazivano je kako se desilo, da bi posle dužeg vremena to postalo tako daleko da se malo ko podseća na taj datum ili uopšte na tu godinu.
  Prvi kontakt čoveka sa drugim nebeskim telom koje ga je hiljade godina pratilo iz dana u dan, a mnogo više iz noći u noć, desio se ravno pre četiri decenije. U vreme kada se to desilo ovaj događaj je bio tako značajan da je taj datum nazvan najznačajniji dan dvadesetog veka, pa se (po nekima - po drugi put) smatra za početak Kosmičke ere. Ovaj izraz trebalo je da označava novo doba u kojem će čovek sa svojim tehnološkim dostignućima biti u stanju da sa ljudskom posadom osvaja kosmički prostor. No kada je prvobitna euforija prošla, ostalo je samo ime koje ni na koji način ne svedoči da je Kosmička era nastavljena. Mnogo je tehničkih dostignuća usavršeno od toga vremena, mnogo je više mogućnosti nastalo i mnogo je više ljudi na svaki način trebalo da bude upućeno u veće ili manje tehničke probleme koji su tada postojali, a koji su sa svakim narednim slanjem ljudi u svemir, trebali da se otklone, ali nijedno od svega toga nije poboljšalo uslove pod kojima će čovek moći da na lakši način dosegne do drugih nama bližih ili daljih svetova. Umesto nastavljanja kosmičke ere postoji jedino nastavljanje militantne (ratne) ere. Stalno je prisutno povećavanje vojnih budžeta, a od toga čovečanstvo nikako ne može imati koristi, jer to ga svakim danom sve više udaljava od mira koji se tako često pominje. Možda je to jedan od razloga što se četiri decenije nakon prvih koraka čoveka po drugom nebeskom telu, njihov pomen ostavlja po strani da bude bleda senka koju niko ne primećuje u tmurnim danima koji se valjaju na svetskoj pozornici. Drugi razlog se može svaliti na ekonomsku krizu, pa je možda nedostatak novca uzrok nemogućnosti za produženje kosmičke ere. A razloga može biti mnogo više od navedenih, ali to svakako ne menja postojeće stanje i odnos prema onome što je prikazano da se desilo. Osnovno je ono što može dopreti do svačije pameti, a to je da upravo podsećanje na ono što je značajno u prošlosti, možda može dati elana za nastavak i poboljašavanje onoga što je ne baš tako davno bilo i ostvareno. A ako se na to zaboravi i postane senka u sivilu zaborava onda će i svaka nada za nepredak i boljitak čovečanstva biti isto što i naša sećanja. Postaće bleda senka u sivilu zaborava!

Početak stranice