GLAVNA STRANA

Kosmička era

Godina astronomije
MISLIOCI
Prva istina
Revolucija
Nastavljanje


ANALOGIJA

5 DIMENZIJA

SVETLOST

ESEJI

MISLI

PRIČE

NOVELA

POEZIJA


5 dimenzija

2009 - Godina astronomije

  Međunarodni astronomski savez (IAU) i organizacija UNESCO proglasili su 2009. godinu međunarodnom godinom astronomije. To je učinjeno povodom 400. godina od prvog astronomskog posmatranja uz pomoć teleskopa, koje je izveo Galileo Galilej.
  Ipak to ni približno nije bilo vreme od kada je čovek počeo da se bavi astronomijom, odnosno posmatranjem nebeskih pojava, a najviše zvezda u toku vedrih noći. Zapisi o posmatranjima neba i zvezda postoje kod raznih naroda, a ona nas vraćaju unazad hiljade godina. Od svih naroda drevnoga sveta izgleda da su najveći uspeh u tome imali Hajdeji, pa se od njihovog osmatranja i merenja do danas održala osnova na kojoj se meri vreme. Iako se mnogo toga otada promenilo u saznanjima, ipak se njihova podela vremena sa brojem 60 održala kao osnova za merenje vremena. Zapravo sat (čas) je izdeljen na 60 x 60 sekundi, koji su umetnuti u cikluse od dva puta po 12 sati (dan i noć), što je učinilo dan od 24 sati.
  U to vreme je osmatranje neba i ono što se događa na nebu bilo tumačeno kroz volju bogova, tako da je astronomiju tih vremena pratila i određena kosmogonija u koju su bila umešana mnoga božanstva. Tako su i brojevi 60 i 12 za Haldeje toga vremena bili smatrani svetim brojem, koji su vezani za tadašnju kosmogoniju. Pošto tada nije postojalo ništa mimo volje bogova, tako je i ono što se osmatra na nebu tumačeno da ima uticaja na čoveka pojedinačno, ali i celo društvo i državu. Zato je astronomija toga vremena u stvari više bila astrologija. Nju su tumačili ,učeni' ljudi (sveštenici) na taj način da je to često bilo više u njihovu korist, nego li što su stvarno mogli nešto da predvide sa osmatranjima za koja se smatra da su bila ograničena samo na ono što ljudsko oko može da vidi. Da li je bilo nekih instrumenata koji su korišteni u to vreme, o tome se malo zna? No ako su u to vreme napravljene građevine za koje mnogi koji ih istražuju ne znaju kako je to učinjeno, onda je moguće da su tada postojali i instrumenti za koje danas čovek ne zna, ili ne želi da zna.
  Iz toga bi moglo da sledi pitanje; Da li je Galilej zaista bio prvi koji je namenski usmerio određeni instrument u nebo da bi osmatrao ne zamo zvezde, nego i pojave koje se događaju na njemu!?

  Nekada su do ispravnih zaključaka ljudi dolazili sledeći logiku ili bar neka znanja koja imaju udela u toj logici. Tako je Pitagora smatrao da je Zemlja okrugla, iako se ne zna da je imao neki instrument na osnovu kojih bi uradio merenje da to potvrdi. Možda je na to uticalo njegovo obrazovanje u Egiptu, ali o tom periodu se malo zna. Ipak on je smatrao i tako naučavao, da je Zemlja okrugla zato što lopta i sfera imaju idealan oblik, pa prema tome i Zemlja jedino takva može biti. Dakle on je tvrdio ono što će posle više od 20 vekova nakon njega ponovo da se otkrije! Da li je onda i Galilej uradio nešto što je rađeno i korišteno mnogo vekova pre njega? Možda je to urađeno na drugim mestima u odnosu na ona koja se smatraju da su kolavka nauke! Kinezi su koristili barut mnogo vremena pre nego što su ga Evropljani ,otrkrili' i upotrebili sa drugom namenom u odnosu na njih.

  Ideja Pitagore verovatno je imala uticaja na one koji su posle njega dali svoja zapažanja u kojima nisu pogrešili. Tako su posle njega došli oni koji su tvrdili da je Sunce središte oko kojeg se Zemlja kreće. Često se kao nosilac te ideje navodi Aristarh sa Samosa, no bilo je i drugih. Eratosten je živio u trećem veku pre Hrista i bio je Arhimedov prijatelj. Obojica su voleli raditi sa brojevima i obojica su znali, čak i u tim vremenima, da je Zemlja okrugla. Eratosten je pokušao naći koliki je obim Zemlje i u svojim proračunima nije mnogo pogrešio, iako je više sledio logiku nego li što je mogao da ima precizne instrumente.
  Ipak ideja o tome da se Zemlja kreće oko Sunca nije zaživela vekovima, jer su se nametnuli drugi nosioci autoriteta. Za najveće nosioce autoriteta toga vremena smatraju se Sokrat, Platon i Aristotel. Tada je Aristotel u svojim delima prešao preko ideja svojih predhodnika i nametnuo geocentričnu ideju. Tako oblikovanu ideju kasnije je obimnije obradio Ptolomej, koju je crkva kroz nametnutu dogmu dugo držala kao osnovu pogrešne astronomije. Dugo nije bilo onih koji su tražili potvrdu u činjenicama, već su morali da se povinuju doslednom držanju neproverenih ideja, koje su kao takve nametnute i postale dogma. Tek 14 vekova posle Ptolomeja, Kopernik se vraća idejama Aristarha i postavlja novu teoriju o sistemu sveta kakav on zaista i jeste.

  Tada nastaje početak za ono što se smatra intelektualnom revolucijom. Nastaje oslobađanje od sholastike, Aristotela i verske dogme, a počinje novo doba u kojem će velikog udela imati i to što je Galileo Galilej usmerio svoj teleskop prema nebu obasutom zvezdama!

Imena Galilejevih satelita

  Internacionalna Godina Astronomije, nosi slogan „Svemir: na vama je da ga otkrijete“. No i bez ovog slogana bilo je mnogo onih koji su to odavno činili, pre svega zbog sebe i svojih interesovanja.
  Sigurno da je i Galilej zbog svog interesovanja usmerio novi instrument koji je tada počeo da se koristi, prema najvećoj planeti sunčevog sistema, Jupiteru.

  Jupiter, možda upravo iz tog razloga što je najveća planeta u Sunčevom sistemu, ima i najveći broj satelita. Dok Merkur i Venera nemaju ni jednog, Zemlja ima jedan satelit – Mesec, Mars ima dva, Saturn 60, Uran 27, Neptun 13, Pluton 3 (?), a Jupiter ih ima čak 63! Od njih, četiri su uporedive veličine sa Zemljinim mesecom; ostali su za red veličine manji. Ali ovi veliki Jupiterovi meseci se ne izdavajaju samo po svojoj veličini.

  Na listi Jupiterovih satelita iz 2006 godine, godina pronalaska ova četiri satelita je označena crvenim slovima. To su bili prvi Jupiterovi meseci, koje je otkrio Galilej (Galileo Galilei) još davne 1610. godine. U to vreme je još uvek bila opšte prihvaćena geocentrična hipoteza (slika levo). Prema njoj je, shodno učenju Aristotela u 4. veku pre naše ere i grčkog astronoma Ptolomeja u 2. veku, oko nepokretne Zemlje nebeska mašinerija danonoćno okretala Sunce, Mesec, pet planeta, i sve ostale zvezde, nošene kristalnim nebeskim sferama. Galilejevo otkriće, koje je pokazalo da sateliti mogu da kruže i oko drugih nebeskih tela, sem Zemlje, u suprotnosti su sa stavom o privilegovanom položaju Zemlje. To je bio jedan od prvih argumenata u korist Kopernikove heliocentrične teorije.

  No kako je do ovog otkrića uopšte došlo? Galilejevu pažnju je još 1609. godine, privukao novi holandski pronalazak durbin, koji je mogao da učini da udaljeni objekti izgledaju bliže nego što jesu. Njih je bilo malo u Italiji, ali u Parizu su se već prodavali u velikom broju. Galilej je odmah shvatio značaj ovakve naprave, iako je u prvobitnoj verziji instrument, za koji je kasnije grčki matematičar Đovani Demisiani predložio ime teleskop, bio samo nešto više od igračke. Da bi ga poboljšao, Galilej je proračunao idealan oblik i položaj stakala i sam polirao najbitnija sočiva. Usavršavajući optički dizajn svojih teleskopa, dobio je uveličanje za faktor dvadeset, što mu je omogućilo da vidi ono što pre njega ljudsko oko nije bilo u stanju da vidi. Barem se smatra da je bilo tako?

  Počeo je sa Mesecom i konstatovao da je „Mesec, kao i lice same Zemlje, isprekidan tu i tamo lancima planina i dubinama dolina”. Zatim se okrenuo zvezdama i prvi našao(?) da su „planete perfektno okrugle i definitivno ograničene, kao mali Meseci, sferne i cele prekrivene svetlošću! A fiksne zvezde nikad se ne mogu videti ograničene kružnom periferijom, već pre izgledaju kao blesci svetlosti čiji zraci vibriraju oko njih, i stalno trepere”.
  Početkom 1610, sledilo je najneobičnije otkriće: „četiri planete neviđene od postanka sveta(?) do današnjeg dana”, u orbiti oko planete Jupiter. „Beskonačno sam zahvalan Gospodu”, pisao je Galilej posle tih čudesnih noći „da je bio tako milostiv da baš mene učini prvim posmatračem divota koje su bile skrivene u tami svih prethodnih stoleća”.
  On je ubrzo predstavio svoja otkrića u novoj knjizi, pod naslovom Siderius Nuncius, ili Glasnik Zvezda: „Sedmog dana meseca januara 1610. godine, u prvom satu sledeće noći, dok sam posmatrao konstelaciju neba kroz teleskop, planeta Jupiter je ušla u moj vidokrug, i kako sam bio pripremio izvanredno dobar instrument, primetio sam nešto što nikad ranije nisam bio u stanju da zapazim, tri male zvezde, male ali veoma sjajne, u blizini planete, i mada sam verovao da su to fiksne zvezde, nešto me je začudilo, jer su one ležale na (skoro) pravoj liniji, paralelnoj ekliptici, i bile su sjajnije od ostalih zvezda iste veličine... kad sam osmog januara, kao da me je vodilo proviđenje, ponovo osmatrao taj deo neba, našao sam veoma različito stanje stvari, jer su tri male zvezde bile zapadno od Jupitera, i bliže jedna drugoj nego prethodne noći. Stoga sam zaključio da bez svake sumnje na nebu postoje tri zvezde koje se kreću oko Jupitera, kao Venera i Merkur oko Sunca, što je potvrđeno jasno kao dan brojnim daljim posmatranjima. Ta posmatranja su takođe utvrdila da ne postoje tri, već četiri nebeska tela koja kruže oko Jupitera”.

  Kao pronalazač ovih nebeskih tela, Galilej je smatrao da ima pravo da im da imena. Svoju novu knjigu Galilej je posvetio Kozimu II da Mediči, velikom vojvodi od Toskane i svom budućem mentoru. U svojoj posveti, punoj hvalospeva velikom vojvodi, Galilej je satelitima Jupitera dao ime Kosmijanske zvezde.
  Međutim, Kozimo, najstariji od osmoro braće i sestara, preferirao je ime Medičijanske zvezde – po jedna za njega i svakog od njegovo troje braće. Na dvoru Medičijevih, Galilejeva otkrića nisu imala samo astronomsko značenje. Kao što je Galilej istakao u svojoj posveti, Jupiterovi meseci su bili spomenici dinastiji Mediči, trajni spomenici koji su mogli da se vide sa svakog mesta, ako se ima dobar teleskop. Ali postojao je i dublji razlog za oduševljenje Medičijevih Galilejevim otkrićem, razlog jasan samo Florentincima familijarnim sa mitologijom dinastije Mediči, koju je Kozimo I uspostavio sredinom 16. veka. Njihov logo je bio takav da uspostavlja vezu između Kozima (Cosimo) i kosmosa, a Jupiter je bio povezivan sa Kozimom I, osnivačem dinastije i prvim od „Medičijevih bogova”. Stoga, mada je Galilej mogao da posveti novootkrivene planete bilo kom mentoru, Mediči su bili u poziciji da najviše cene, pa i nagrade, mitološko značenje Galilejevog otkrića. Za sve ovo, veliki vojvoda je izrazio svoju zahvalnost imenujući Galileja „glavnim matematičarem univerziteta u Pizi i matematičarem i filozofom velikog vojvode”. Tokom sedamnestog veka sateliti su bili poznati kao Medičijanske zvezde. U svojim beležnicama, ali nikad u štampi, Galilej je svaki od Jupiterovih satelita označavao brojem, I, II, III i IV, polazeći od onog najbližeg Jupiteru.
  Nemački astronom Simon Marius, koji je tvrdio da je opazio Jupiterove satelite pre Galileja, što nije moglo biti potvrđeno jer svoja posmaranja nije odmah objavio, dao je 1614. u svojoj knjizi Mundus Iovialis (Jupiterov svet) nekoliko (neuspelih) pokušaja da daje imena Jupiterovim mesecima.
  Najzad, dao je predlog baziran na jednoj sugestiji Johana Keplera: „Jupiter je mnogo optuživan zbog svojih nezakonitih ljubavi. Tri devojke se posebno spominju kao predmet njegovog tajnog, ali uspešnog udvaranja; To su Jo (Io) ćerka reke Inahus (Inachus), Likaonova (Lycaon) ćerka Kalisto (Callisto) i Agenorova (Agenor) ćerka Evropa (Europe). Tu je i Ganimed (Ganymede), lepi sin kralja Troja (Tros), koga je Jupiter, uzevši obličje orla, na svojim leđima odneo na nebo, kako pesnik u predanju kaže. Stoga mislim da neću pogrešiti ako prvi Mesec nazovem Jo, drugi Evropa, treći, zbog njegove veličanstvene svetlosti, Ganimed, a četvrti Kalisto.”

     

  Galilejev brojčani način označavanja se zadržao par vekova. Tek polovinom osamnestog veka su nazivi Galilejevih meseca: Jo, Evropa, Ganimed i Kalisto zvanično usvojeni. Postalo je jasno da nazivi brojevima mogu da unesu veliku zabunu, jer su dodatno novi meseci pronađeni. Sada je uobičajeno da imena satelita većih planeta budu iz grčke mitologije. Danas bolje poznajemo Galilejeve mesece zahvaljujući jednom drugom Galileju. Američka svemirska sonda „Galileo” je ispitivala Jupiterov sistem od 1995. do 2003. Najveći pronalazak je bio Ganimedov magnetizam, kao i postojanje okeana tečne vode ispod ledene kore Evrope.
  Postojanje megnetizma na bilo kom većem (ali i manjem) telu Sunčevog sistema ne može biti neobično, jer u celom sistemu mora postojati razmena energije (koja nastaje iz materije). Problem može postojati jedino onda ako se smatra da u sunčevom sistemu na većim rastojanjima deluje samo gravitacija. No ceo sistem ne bi mogao da se održi ako u njemu ne bi postojalo delovanje i ostalih poznatih sila. Elektromagnetna sila jednako postoji kao i gravitacija, a od nje zavise položaj i jačina elektromagnetnog polja. Kako je za skoro sva nebeska tela otkriveno da imaju određeno magnetno polje, po tome je jasno da su gravitacija i elektromagnetna sila uzajamno povezane.
  Zatim, tamo gde postoji magnetno polje ono se ispoljava u vidu energije. Ova energija može da se iskoristi, što je Tesla ,delimično' i uradio. Delimično zato što nije iskoristio (ili mu nisu omogućili - finansijski) da iskoristi svu energiju elektromagnetnog polja. A tamo gde postoji energija ona mora da je nastala iz materije ili je preneta delovima (česticom) materije, jer čestica je nosilac sile i energije. Kako u njima (česticama - delovima atoma) postoje - deluju slaba i jaka nuklearna sila, to znači da su i ove sile jednako zastupljene u sistemu kao što postoje gravitacija i elektromagnetna sila. Iz toga sledi da u materijalnom svetu koji je izgrađen iz mikro i makro kosmosa, postoji simetrija i proporcija u delovanju svih poznatih sila, kojima je osnova ANALOGIJA.

  Da bi se došlo do ovog zaključka bilo je potrebno vreme i mnogo vekova istraživanja i logičkog zaključivanja. Na tom putu Galilej je bio samo jedan manji deo mehanizma koji se stavio u funkciju nauke. Pri tome u dugom vremenu izgradnje nauke, bilo je mnogo grešaka koje su nekada vekovima kočile njen razvoj. Sigurno je da slične, a možda i veće greške postoje i danas. Zato uvek treba preispitivati mnoge teorije, koje su još uvek samo teorije, a one lako mogu biti prevaziđene ako se ne mogu potvrditi činjenicama. Galilejevo otkriće Jupiterovih satelita i njihov način kretanja bile su činjenice kojima se potvrdio Kopernikova (ali i Aristarhova ili Erastotenova) ideja sveta.
  Danas postoji mnogo činjenica sa kojima se ne mogu potvrditi stara shvatanja i teorije. Da li se njih treba slepo držati ili na osnovu činjenica izgrađivati pravilne zaključke? Ako se koriste stvarne činjenice one će promeniti nametnuta shvatanje i doprineti boljem razumevanju sveta i našeg postojanja u tome svetu? Zato treba slediti logiku i čenjenice da bi došli do ispravne spoznaje sveta i nas samih u tome svetu!

Početak stranice Sledeća
Kontakt adresa: v.nikola@analogija.com