GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita

VIZIJA

  Svetlost. Prijatna svetlost kao da smiruje onog ko se nađe u njoj. Blaga svetlost je nalik na rađanje zore koja svakom danu donosi one najlepše trenutke. Zato devojku oduševi mesto na kojem se nalazi. Gledala je dolinu koja se naširoko prostire oko nje, toliko da nije mogla svojim pogledom da dopre do njenih krajeva. Svetlost koja je dočeka u dolini, nastavi i dalje da postoji, ulepšavajući pogled na predeo u kojem se nalazi. Stojala je na stazi zelenoj od trave. Koliko god da se po njoj gazilo to nije moglo da uništi zeleni tepih na njoj. Nije bilo tragova ljudi koji su mogli to da urade. Postojala je samo priroda koja održava zelenilo, bez mešanje ikoga sa strane.

  Devojka krenu stazom kroz predeo koji se pružao u daljinu. Gledala je raznobojne cvetove koji su se otvorili po prostranoj livadi. Bilo je među njima dosta onih u pupoljku, što je nagoveštaj da će za neko vreme, stidljivo da se razviju slični cvetovi. Osetila je prijatne mirise koje donosi lagani vetar koji se spušta preko šuma u daljini i polja ispod njih. Bili su to mirisi netaknute prirode koje ona ranije nije mogla da oseti. Život koji je za nju počeo u košnici velikog grada, nije mogao to da joj pruži. Zato je htela da se nađe usred širokih polja, ograničenih samo šumama na jednom kraju ili svetloplavim nebom sa kojim se spaja u daljini, na drugim krajevima.

vizija

  Mirisi su ispunili energijom njeno telo nenaviknuto na veće kretanje. Činilo joj se da je poput vazduha, koji je osetila uz svu svežinu u svojim plućima. Njeni koraci bili su lagani tako da ih nije osetila ni trava po kojoj hoda. Htela je više da se nagleda lepote u kojoj se zatekla. Zato je krenula stazom ka brdu nedaleko ispred nje i brzo je stigla u podnožje. Tu je dočeka žubor potočića koji je bio van njenog pogleda.

  „Tu si se sakrio bistri lepotane, kao da se bojiš se da će od pogleda mog, lepota tvoja da nestane.“
  Pomisli kao da se nada da je i potok osetio njenu misao. Gledala je bistru vodu kako poskakuje na nekom manjem ili većem kamenu na koji bi naišla. Voda bi se zatim lagano umirila u glatkom koritu, koje je prekriveno peskom i ponekom travom koja se borila da opstane na maloj dubini. Potok je tekao nedaleko od šume u čijoj senci izgleda da je našao zaklon. On mu i nije trebao za drugo, osim da sačuva lepotu koju ima.

  Tek ponegde je izlazio iz senke da bi pokazao svoju bistru srebrnastu boju. Devojka odluči da to bude njena nova staza kojom će se peti ka vrhu brda. Zagazila je u vodu bosa, a sandale je skinula i nosila ih u ruci. Voda je osveži i dade podsticaj da se lakše penje ka vrhu. Dok je hodala prema vrhu brda, drveće je bacalo preko nje senku. Ponegde je bila prošarana titrajima svetlosti koje poigravaju između granja, dok se one pomeraju na vetru. A vetar je zahvatao vrhove drveća u pokušaju da se probije ispod najviših grana.

  Ispred vrha potok je skrenuo svojim putem mimo visokog drveća baš u trenu kada izlazi iz njihove senke. Njoj bi žao što ne može da je prati do vrha brda. Tu je i šuma prestajala, kao da se sa potokom dogovorila da ostave devojku samu na vrhu brda. Odatle će ona pogledom da obuhvati više od onog što do tada nije mogla da vidi, a to je grad u kojem živi. Nadala se ne onakav kakav je bio u njenom sećanju, već lepši nalik na predeo kroz koji je prošla. To je bila jedina želja sa kojom je htela da upotpuni svoju viziju.

  Svetlost! Neprijatna svetlost, skoro bolna, zaslepi je kad je napravila poslednje korake ka vrhu. Baš u trenu kad je mislila da će videti ceo predeo kojem se nadala.

  -Ustanite Tami! Vaše vreme je isteklo. Termin koji ste zakupili za svoju viziju budućnosti je istekao. Nadam se da vas nismo prekinuli u trenutku za kojim ćete žaliti. Ako se to desilo, posetite nas uskoro ponovo. Želimo vam prijatan odlazak i povratak u stvarnost.

  Bio je to glas koji je Tami čula. Iako je izgledao prijatan, bio je to glas koji je vratio u stvanost, nakon vizije koja je izgledala mnogo lepša. Izašla je na ulicu iz zdanja zgrade u kojoj su uz pomoć mašina prodavali snove. One snove za koje su ljudi hteli da plate. Tami se našla u stvarnosti na prljavim ulicama grada, gde su pored zgrada stojali kontejneri u koje se baca otpad. Iz njih je tako zaudaralo, da ona zažali za mirisima koje je u viziji osetila. Nastavila je dalje žurno da se udaljava. Želela je što duže u svome sećanju da zadrži viziju kojoj se nadala, za koju veruje da je njena mladost u stanju da je dočeka i doživi.