GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita

SKOK

  Ako je neko leteo avionom, može se podsetiti na to. Ako je neko skakao padobranom, sigurno će nekim delom vratiti svoje uspomene na to. No većina ljudi nema nijedno iskustvo, zato kroz sećanje nekog ko je izveo skok, ima mogućnost da doživi kako to izgleda.
  Od ranog jutra krenule su pripreme za skakanje. Iako je bilo prilično rano, većina mlađih ljudi je rado ustala. Ako ne bi to uradili, mogli su izgubiti neki skok. To im se ne bi svidelo. Svaki skok je dragocen kao iskustvo, a ne samo kao broj koji će se upisati u dosije.
  Momci i devojke su grabili opremu i stavljali je u neki auto, ili su se sa njom na leđima uputili ka hangaru gde su avioni. Odatle će se formirati startna lista. Na njoj će se imenima upisati redosled skakanja. Vodilo se računa o tome koliko je ko skakao predhodnog dana. Po nekom redosledu trebalo je da se svi izjednače po broju. Svako ko je bio spreman i sposoban za to.
  Oprema je ubrzo bila spremna. Padobrani su bili spakovani još predhodnog dana, i čekali su da se stave na leđa. Avion je isteran ispred hangara. Nakon što je dopunjen gorivom, počelo je njegovo startovanje. Elisa je nekoliko krugova okrenuta da bi se mogla startovati.
  -Od elise!!    Upozoravao je glas pilota koji je bio spreman za start.

  Začulo se jako brundanje motora. Nakon nekoliko glasnih iskašljaja, motor je počeo ravnomerno da radi. Tim radom je izbacivao izduvne gasove, koji su doneli miris benzina po okolini. Sa time je počelo delovanje adrenalina kod onih koji se spremaju za skok. Najpre kod onih koji su prvi na listi. Pilot je započeo kratak probni let, dok su se prvi na listi užurbano spremali.
  Jutro je već bilo odmaklo kad su počeli prvi padobranci da lete kroz vazduh. Avion je nosio troje njih koji bi iskakali u jednom naletu. Nakon što su se njihove raširene siluete videle iza aviona, usledilo je otvaranje padobrana. Čuo se poneki prasak nakon tog otvaranja. U isto vreme gore u vazduhu videlo se trzanje padobranca, nalik na ribu koja se upecala na udicu. Taj trzaj je mogao biti manje bolan, ako je položaj tela bio pravilan u trenutku povlačenja ručice. Pravilan po ,stilu’ ili po položaju tela koji liči na žabu u skoku, pa se tako i zove. Ako je padobran dobro spakovan, od strane onog koji sa njime skače, trzaj pri otvaranju kupole može da bude lagan.
  Sledilo je još par tura u kojima su iskočili oni koji su bili sposobni za to. Neki su odustali nakon jednog ili par skokova predhodnog dana. Naravno to su bili početnici, kojima i pored sve želje, nije bio svejedno da nastave.
  Kad je potrošena sva oprema, jer nije bilo više spremnih padobrana, pilot je sa avionom napravio pauzu. Dok su neki žurno pakovali padobrane, da bi se spremili za nova skakanja, Vule jedan od njih, bio je spreman, jer po redu na listi bio je u drugom naletu aviona.
  Zato je imao vremena da sredi svoj padobran, dok su iskočili oni u predhodnom naletu. Već je skočio dva puta u prošlom danu. Sada je bio spreman za drugi skok tog dana. Sve ukupno je imao blizu četrdeset skokova. To nije bilo mnogo, ali je imao najviše skokova u grupi sa kojom je počeo. Od te grupe sa preko dvadesetak ljudi na početku, ostalo je njih nekoliko, što su se priključili iskusnijima koji broje više stotina skokova. Tom broju koji on ima, mogao je da zahvali stabilnosti već od prvog skoka. Sa prvim skokom je bio odličan. Nakon trećeg je počeo sam da otvara padobran. Bio je ,slobodan’ da sam odredi kad će povući ručicu za otvaranje. Možda ga je životno iskustvo učinilo takvim. Bio je najstariji u svojoj grupi. Ipak ponekad bi osetio više od adrenalina koji struji kroz krvotok. Osetio bi nekad strah koji se meša sa njime. Toliko da se pitao šta će u stvari u avionu. Ali kad je bio u njemu, natrag više nije mogao. Nema povratka sa puta na koji bi krenuo.
  To je ipak nešto što bi se desilo retko. Možda posle duže pauze. Ipak pravio se veliki razmak od sezone do sezone, ili do same mogućnosti da se izvede skakanje. Setio se da je skočio tri puta za jedan dan, negde posle sedamnestog skoka. Bilo je to van sezone, kad je baš hladno. Bili su to dani oko božića. Javila se mogućnost za to. Imalo je goriva, i ko hoće može da se spremi za skakanje. Tada je došao i nastavnik padobransta bez koga se nije moglo, jer po pravilniku, samo onaj ko ima dozvolu nastavnika je sposoban za to. No to je bilo davno. Ako to hladno vreme tada, nije ih pokolebalo za te skokove, zašto bi to učinio dan koji je zaista divan za letenje i za skakanje.
  -Hajdemo prvi avion na opremanje!!  Pozvao je nastavnik koji vodi skokove.

  Nakon toga usledilo je komešanje. Dok je avion startovao, miris benzina je poterao adrenalin kroz vene, kao gorivo koje struji kroz cevi u avionu. Nakon pregleda opreme za skok, glavnog i rezervnog padobrana, trojica su se uputili ka avionu. Manje iskusni su sedali pozadi, dok je najiskusniji sedeo napred pored pilota. Njegovo sedište je namešteno tako da je okrenut prema njima. Vule je sedeo pozadi, na mestu gde je najveće strujanje vazduha. Vrata su bila otvorena, i prvi koji iskače bio je najviše izvložen udaru vazduha, usled brzine kojom avion leti. Nekad je sam skok mnogo prijatniji od vetra koji duva, jer tada se smanji brzina aviona, pa je i nalet vazduha mnogo manji u odnosu na predhodno letenje.
  Ovaj put Vule nije obraćao pažnju na taj vetar. Ovo mu je bio četvrti skok za kratko vreme. Nije bio u ikakvom osećaju koji ima veze sa strahom. Osećao se opušteno kao da ide po čašu pića. Ako postoji neko piće koje mu može dati takav osećaj opuštenosti. I to u trenucima, kada ni onaj što je bio preko puta njega, što broji stotine skokova, nije bio tako opušten.
  Možda je to bila posledica adrenalina, koji je otupio neka čula. Ili ih je probudio.
  Zaista, možda je njegova osetljiva priroda, koju je inače posedovao, dovedena u stanje koje drugi gotovo nikada nemaju, niti ga osete.
  Kruženje aviona da bi se dobilo na visini, izgedalo mu je očaravajuće. Gledao je polja ispod njih, koja su postajala sve manja, ređajući se u nepravilne kvadrate u koje su smeštena. Brda u daljini su bila dosta pregledna. Na njima je bilo dosta šume ili drveća. Na onom koje su upravo nadletali, bila je plantaža, sa redovima voćaka ili vinograda. Posmatrajući predeo, nije primetio visinu na kojoj su se popeli. Bila je oko hiljadu metara. To je bila visina za skokove sa malom zadrškom. Nakon pet, šest ili neku sekundu više povlačila se ručica. Na pripremu za skok, upozorio ga je iskusniji kolega ispred njega. Pljesak rukom po kolenu prenu ga iz letargije u kojoj je bio.
  Kolega mu rukom pokaza na visinomer, jer glasom se nisu mogli čuti od buke u avionu. To je bio znak da su dostigli visinu. Još samo da budu iznad piste i mogu početi sa iskakanjem. Dok je on gledao u njega, ovaj je pokazivao pilotu koliko da koriguje svoje letenje da bi imali pravac iznad piste. Klimnuo je glavom kad su se našli iznad nje. Pilot je oduzeo gas, usled čega se smanji udar vazduha. Vule je osetio olakšanje iako još nije skočio. Napravio je pokrete koji mu se učiniše lagani, bez obzira na teret koji nosi sa sobom na leđima. Nije mu smetao položaj u kome je bio sklupčan, da bi se mogao izvući na gazište sa koga će se odbaciti. Rukama se držao za šipku, pored vrata, dok je noge jednu po jednu izbacio na gazište. Nakon što je trenutak bio zgrčen na gazištu, on se energično odbaci od njega, ostavljajući avion i dvojicu kolega iznad njega.

  -Aauuu.., koji osećaj!    Mislio je dok je leteo kroz vazduh.

  Odmah je bio u stabilnom položaju raširenih ruku i nogu, pomalo savijenih. Opuštenost koju je imao se nastavi kao da je još bio u avionu. Nije mu smetalo strujanje vazduha pored njega. Imao je osećaj da lebdi, a ne da propada. Gledao je nadole i shvati da gleda u pistu ispod njega. Pomeri glavu malo unapred i vide hangar, odakle su krenuli. Nije mu bilo to dovoljno i pokuša da pogledom nađe one sa kojima skače. Oni su bili negde pored njega. Ali njih nije video. Verovatno se rotirao nasurpot njih. Izgubio je pojam o vremenu. Odavno je trebalo da povuče ručicu. No letargija ga nije napustila. Iako je propadanje bilo uobičajeno sa povećavanjem brzine, njemu se činilo kao da lebdi. Nije bilo onog napora koje stvara strujanje vazduha, usled velike brzine propadanja.
  Prošlo je već isuviše vremena. Ali ne po njegovim merilima, već po merilu onih koji su ga gledali sa zemlje. Oni nisu imali onaj osećaj koji je njega nosio. Jedino što su oni mogli imati je grč. Šta će se dalje desiti? Neće valjda ono najgore. Ne neće. Vule pogleda na svoj visinomer, koji do sada nije ni pogledao. Lebdenje koje ga je ponelo je ipak dugo trajalo.
  -Eeej, al sam ušao u crveno!!
  Napravi pokrete kojima povuče ručicu za otvaranje. Jednu ruku namesti ispred glave, dok je drugom rukom učinio nagli trzaj ka grudima. Na njima je, sa uprtačima od padobrana, bilo mesto za ručicu. Trenutak nakon toga poče se koprcati na konopcima padobrana koji se otvorio. Dok se padobran još otvarao, čuo je škljocanje automata. Ipak je reagovao pre njega. Tek kasnije, kod pakovanja, video je da je automat bio nisko naštelovan. Da je bio pravilno postavljen, automat bi otvorio padobran, a to bi značilo veliki propust za onoga ko skače. Sa otvorenom kupolom gledao je gde se nalazi. Mada je prvi iskočio, bio je mnogo niže od njegovih kolega. Njegovo povlačenje ručice za otvaranje padobrana i samo otvaranje, bilo je mnogo kasnije od onih što su nakon njega iskočili. Zato nije mogao da se dovuče do piste. Bio je nisko. Na samom prizemljenju, jednom petom udario je o tvrdu podlogu hipodroma, iznad kog je bio. To ga je teralo da hramlje na tu nogu. Kad je stigao u takvom stanju nastavnik ga sačeka pitanjem.
  -Šta se to desilo, jesi li imao nekih problema?
  Nesvestan na šta se odnosi pitanje on odgovori.
  -Kupola me je cimnula na leđa, pa sam nezgodno pao na prizemljenju.
  Uveren da je njegovo stanje dobro za prilike u kojima je bio, nastavnik se posveti drugom poslu, koga je uvek bilo na pripremi za skakanje. Tek kasnije Vule je ukapirao na šta se odnosilo pitanje. Ono je bilo u vezi sa zadrškom koja je preko granica normale za nastavnika. Ni on ne bi tako nisko otvarao. Mada u njegovom velikom iskustvu moglo je toga često da bude. Mogao je i on nekada da bude u stanju kada adrenalin deluje drugačije nego što je to uobičajeno. Kada strah promeni svoju formu kojom para utrobu i postane oblik opijenosti.
  Strah koji se javlja kod ljudi u tako ekstremnim stanju, u stvari održava čoveka. Čuva ga od posledica toga da ga uopšte nema. Ipak nekada taj hormon, koji je posledica stresa, deluje na načine koji nisu uobičejeni. Usled toga moguće je učiniti mnogo toga o čemu će se kasnije pričati. Dobro je kada se o tome priča bez posledica. Inače...
  Postoje ljudi koji su mnogo osetljiviji na njegovo delovanje. Kada se strah pretvara u nešto drugo. Kada postoji opijenost stanjem u kome se nalaze. Onda kada je vreme koje teče, sporije u odnosu na sat kojim se ono meri.
  Setiće se Vule toga još mnogo puta kada se neki skok oduži. Ma koliko da traje, to nije ništa za ono sećanje kada je lebdeo. Kad je zaboravio na stvarnost u kojoj se nalazi. Mada je to sećanje bilo jedinstveno, kada pošteno razmisli o toj situaciji, ipak je najbolje da se slično nikada ne ponovi.
  Zato što njegov iskusniji kolega, koji je tada bio sa njime u avionu, možda je nekad bio u istoj situaciji. Nekada je bio. Sada ni invalidska kolica, u kojima se nalazi, nisu uteha koja mu može pomoći! No ipak i tada nada mora da postoji!
  Zato treba uvek biti oprezan, jer ako nestane straha, i na njegovo mesto dođe praznina koju ništa ne ispuni, nastaju posledice koje se teško mogu ispraviti.