GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita

LEPTIRICA

  Dan koji gubi svoju snagu, nikom više ne daje svetlost dragu. Ostaše bez sunca sami, tri mladića zatečeni u tami. Ne prepoznaju se njihova lica na svetlu zvezdanih iskrica. Neki trag svetla što se probije kroz gusto granje, napravi iskre manje. To ne dostiže sjaj ni najslabije zvezde, jer to su odsjaji od očiju tri momka koji kroz mrak jezde.
  -Vlad nećemo valjda u grmlju stati?
  Reče neko od njih, ko nije hteo dalje lutati.
  -Robi izvadi lampu, da osvetliš put ka našem kampu.
  Svi su mislili da je nju našao, kad je do njih prijatni zrak svetla došao.
  -Kakva lampa.., to nam nisi još pokazao?
  -Koja lampa, pa ja je još nisam našao?
  Robi tad podiže glavu i primeti svetlost svetloplavu.

  Tri mladića su zbunjeno pogledala, tamo gde se odbijaju zraci svetla kao od ogledala. Bio je to potok u blizini, jer se čuo njegov žubor fini. Krenuli su sa mesta na kojem stoje, uz korake lake koje ne broje. Zastali su u senci grana, koje su pomerili i ugledali čistinu sa svih strana.

Mesecev sjaj

  U svetlosti finoj, potok koji žubori, ispred njih se stvori. Potok je imao srebrnasti sjaj, što je ulepšalo ceo kraj. Taj sjaj njih opčini, mnogo manje nego ono što vide u njegovoj blizini. Zaustavili su dah u jedan mah i trudili se da budu nečujni dok ih kriju predeli bujni. Gledali su oni u predivno stvorenje, kako se umiva tamo gde je potok ogolio korenje.
  Bila je to devojka predivnog lika, lepša od najlepših slika. Potok kao da je svoje poskakivanje usporio, kako njegov žubor nju ne bi umorio. Bilo je prijatnije nego li pre i ptice privučene time oglasiše se sve. Čule su se njihove pesme umilne, bez buke silne. Podstakao ih je prizor kojem se dive, jer tada one osećaju da su žive.
  A u potoku devojka ogleda svoje divno lice, koje ima oreol poput svetice. Ona čuči pored njega zamišljena zbog nečega. Niko nije mogao da zna njene misli, ni probleme koji su je pritisli. Na mnogo mesta ona je bila gde se od pogleda ljudi krila. Tih mesta sve je manje, što nju tera u očajno stanje. Misli njene bile su pitanje, koje njoj ne dolazi samo u svitanje. Hoće li se ljudi urazumiti i neko zdravo mesto ostaviti? Iako posledice znaju oni svuda prirodu uništavaju. A ona je dete prirode koja sa njom oseća, i sa njom se budi uz dolazak proleća. Svaki put kad se probudi, ponada se da vidi promene bolje i da ljudi nisu loše volje. Nade su imale oblike razne, ali sve su ostale prazne. Ne menjaju se ljudi lako, pa u sukobu sa sobom i prirodom žive tako. Ne mare kada vide, ono čega bi po svom razumu trebalo da se stide. Priroda ne može da bude bojno polje, na kojem će ljudi da se biju da im bude bolje.
  Sve njih pored čistine iznenađenje dočeka, kad puče grančica neka. Vitka prilika devojke, oslika se u svetlosti pored potoka. Iza njenih leđa pojaviše se oblici bledi koje retko vide nečiji pogledi. Pojaviše se njena skupljena krila, koja su do tada iza njenih leđa bila. Ona počinju ispod njene svetle kose, a dovoljno su velika da je nose. Izgledala je ona kao najlepši leptir, koji kod mladića uneše prijatan nemir. Bila je to leptirica kojoj se zadiviše, no to brzo prekinuše. Polete ona put neba, a prati je svetlost koja joj treba. Svetlo polako napusti čistinu, kad se ona ka zvezdama vinu. Ubrzo među njima ona nestade, kao da tada jedna od njih postade. Mali trag na nebu osta, kad sa njom zvezde dobiše gosta.
  Mladi ljudi nisu se lako povratili, od misli koje su imali. Nedirnuta priroda još oduzima dah i sačuva neko čudo na mah. Mora da ih je ranije bilo više, o čemu stari pripovediše. Ipak još negde ima onih mesta, koja više nisu tako česta. Tamo može da se čuje pesma retkih ptica, koja ponekad poseti leptirica.