GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita

IGRA NA SREĆU

TODOROVA SREĆA

  U igri na sreću nekome uspe da dobije premiju. To je ono čemu se većina nada. Oni koji kupovanjem srećke ili popunjavanjem listića nisu gubili nadu, mogu se suočiti sa srećom. Nekada to suočavanje ne izgleda onako kako su se nadali. Sreća može da izvrne svoje lice i od njene lepote ostane samo maska grabljivice.
  Mnogo je onih koji sa grčem na licu i ništa manje stegnutim prstima pokušavaju da zagrebu u svoju sreću. Jedino bolesna nada održava ih da iz dana u dan, često iz nedelje u nedelju, očekuju svoj sanjani dobitak. San se nekada i ostvari. No nisu to uvek oni najlepši snovi.
  -Mama hoću da gledam crtani, već je prošlo onoliko minuta koliko si rekla.
  -Sačekaj još malo!
  -Mama ali rekla si...
  -Dosta! Nisam ja kriva što.., lopovi hoće da proture dosta reklama. Izgleda njima je malo, sve one pare što im dajemo kad uplaćujemo za loto. Sačekaj.., još samo malo.
  Mlada žena je izgubila volju da po ko zna koji put u neizvesnosti čeka poslednje brojeve koji će biti izvučeni. Ljutito je odbila svoju ćerku, koja je baš tada htela film da gleda. Oduvek je očekivala da dobije glavni dobitak, ali njega nema mnogo godina. Da se bar nekad zalomi jedan broj manje. Bilo bi dovoljno da napravi kraću listu, kao spisak kojim može da popuni deo planiranih potreba.
  Na kraju su izašli i poslednji brojevi. Neko je imao sreću da osvoji glavnu nagradu. Nakon što je zapisala brojeve i pogledala nekoliko puta da neki nije pogrešila, pustila je film koji je mala tražila. Zatim je uzela da pregleda listiće na kojima su bile uplaćene kombinacije. Njeni prsti su poigravali nad tim listićima. U velikoj želji gledala je u njih. Nadala se da će na nekom biti baš onaj redosled brojeva koji su izvučeni. Hoće li baš na njenom listiću biti onaj koji dobija glavnu nagradu?

  Prošlo je par sati nakon izvlačenja. U dvorištu se čulo lupanje na kapiji, da bi zatim sledilo tumbanje i tresak. Nešto je palo napolju. Opet je ostavila kante tamo gde je njen muž naslanjao biciklu. Toliko puta joj je rekao da tamo ne ostavlja ništa, a ona uvek to zaboravi.
  -Zaboga ženo, dokle da ponavljam da ostaviš slobodno mesto tamo gde ostavljam biciklu! Zar hoćeš da me se rešiš, time što tamo uvek nešto zaboraviš?
  Dok je ostavljao svoje stvari u hodniku, čovek je prigovarao ženi. Znao je da ona ima opravdanje da to nije bilo iz namere, već je to učinila u žurbi dok je tamo nešto radila.
  -Zdravo mila, izgleda da opet nismo dobili ništa na lotou. Eej, gde si malena, pa ti još ne spavaš?
  Čovek je podigao ćerku koja mu je potrčala u zagrljaj i kroz njene tihe reči slušao ono što mu je žena govorila. Uverio se u ono što je naslućivao kad je video neveselu. Slušao je ono što mu govori dok stavlja tanjir na sto da nešto pojede.
  -Ma nema ništa. Nešto bezvredno, koliko da nam ne ubije volju da nastavimo dalje da uplaćujemo.
  -Dobro znaš ono što ti uvek govorim. To je samo organizovana kocka u kojoj niko ne dobija, osim onih koji su je organizovali. Njihov lopovluk pokriven je u okviru zakona i niko nas ne tera da im dajemo naš novac. No ljudi su lakomi za glavni dobitak. Ne misle o tome koliko su novca dali, sve ono vreme dok su plaćali u nadi da će nešto dobiti. I mi smo među njima. Izračunaj koliko smo do sada kirija mogli da platimo sa svim novcem koji smo uplaćivali. A ovamo dugujemo za ovu koju još nismo platili.
  -Todore znam da si u pravu, ali kako drugačije da se nadamo za nešto bolje? Ja ne radim, nemamo ni kuću niti naš stan, a plaćamo kiriju. Mala samo što nije krenula u školu, a uz to treba nekako da platimo njenu operacijju.
  Žena je uz svoje reči slegnula ramenima. Svesna da je Todor često uplaćivao ono što bi ona popunila u slobodnom vremenu kojeg je imala dosta.
  -Dobro Mila, evo ti onda ovih nekoliko srećki koje sam kupio za one pare šro sam prekjuče našao. Rekla si da one mogu da donesu sreću ako za njih kupim ili uplatim loto. Njega sam već bio uplatio pa sam zato kupio ove srećke što se grebu. Nadam se, kad vidiš da na njima nismo ništa dobili, bar neko vreme ćeš prestati da se nadaš da nam nešto padne tek tako.
  Mila kako je Todor kratko zvao, uzela je pet srećki koje je njoj pružio zajedno sa novčanikom u kom su bile. Ona ih je izvadila i podelila. Pred nju i Todora stavila je po dve, a maloj koja je sedela za stolom pružila je jednu. Za nju to je bila igra u kojoj se igraju odrasli. Znala je šta treba da radi i ona je grebala po srećki koju je dobila. Ubrzo su svi izgrebali sve srećke koje su dobili.
  -Ništa, samo nule. Samo nule za nas, a za one koji ovo prodaju, dobre plate i siguran dobitak.
  Todor je bacio dve srećke koje nije do kraja ogrebao. Znao je da na njima nema ništa, jer je skinuo boju sa one strane gde treba da stoji broj isred nula koje su na kraju. Pošto nije bilo nijednog broja ispred njih, bacio ih je kao da su zarazne. Njegova žena je grebala još uvek. Nevoljno je morala da prestane i položila je srećke na sto odvojeno.
  -Ovde ima samo jedna zamena. Šta ima kod tebe Anđela?
  Devojčica je još grebala svoju srećku. Izgleda da joj je to bilo zanimljivo. Kad je čula ono što je majka pita, prestala je da grebe svojim malim noktima.
  -Ovde ima neki brojevi. Vidi mama.

  Todor je izašao iz bolnice ne baš veseo zbog reči sa kojima ga je doktor ispratio. Rekao mu je da operacija nije teška, ali u dobu koje njegova ćerka ima, to može ostaviti posledica za kasnije. Još teže posledice mogu ostati, ako se operacija ne uradi. Bila je to odluka koja ostaje na njemu i njegovoj ženi. Odluka roditelja uvek je bila u korist deteta, ma koliko da to izgleda nesigurno. Znao je da neće odlagati operaciju sada kad imaju novca.
  Donedavno se pomirio sa tim da operacija nije potrebna i da posledice neće biti loše kao što su neki govorili. Setio se da je pre više vremena imao povredu noge zbog kidanja ligamenta. Lekari su mu govorili da je dobro da uradi operaciju, ali i bez nje može nastaviti da radi. Zbog obaveza prema poslu i novca koju mu je bio potreban nije mogao da bude na bolovanju nekoliko meseci. Sve je prošlo dosta dobro, sa manjim bolom koji je imao u prvo vreme. Sada misli da je to bila dobra odluka što operacija nije ni urađena. Time se tešio svo ono vreme dok nije mogao da plati lečenje za svoju malu Anđelu.
  Otada je prošlo dosta vremena, ali sada je već imao drugačije mišljenje. Uradiće oni operaciju na privatnoj klinici iz koje je upravo izašao. Obećao je da će prvo to da urade kada uzmu novac od srećke koju je ona ogrebala. Nije mislio o tome da je on kupio. Njemu je bilo važno da ćerka bude zdrava i raste kao sva normalna deca.
  Ipak njena operacija nije bilo ono što je prvo uradio. Kupio je za sebe jedan dobar auto koji je odavno hteo da ima. Osim želje, novca za to nikada nije imao. Njegova žena je pokupovala gomilu stvari za koje je mislio da će većinu retko koristiti. Ipak nije mogao da joj to uskrati. Trpela je dosta dok nisu imali novca. Od kada im se sreća naklonila, nema razloga da to nastavi. Imaju novca i za stan koji nameravaju da kupe. To će uraditi čim nađu neki koji im se bude svideo, a ne bude precenjen.
  Nakon gledanja po nekim radnjama gde je hteo još nešto da kupi, krenuo je autom kući. Mrak je već bio prilično nasrnuo na ulice. Po njima je bilo sve manje rasvete da ga rasteruje, kako je više vozio ka kući. Mislio je o onome što se dogovarao sa lekarom o lečenju i operaciji ćerke. Zanet mislima zbog toga, nije primetio koliko tama grabi oko njega. Tek u jednom trenu bio je svestan priličnog svetla koje se iznenada pojavilo ispred njega. U isto vreme čuo je jači zvuk koji ga je više uplašio nego što ga je upozorio. Nevešt u rukovanju volanom, jer to je skoro počeo, više uplašen nego upozoren, naleteo je na kamion koji je pokušavao da umanji brzinu. Iako je dolazio sa strane vozač kamiona kasno ga je primetio. Bio je zasenjen svetlom dalekog osvetljenja i brežuljkom koji je bio ispred krivine. Zvuk gromoglasne sirene, presečen je lomljavom metala, lima i pucanjem stakla. Bio je to zvuk koji je jezivo odjeknuo u noći, kad je kamion naleteo na auto. Za nekoliko sekundi od njega je ostala gomila krša. Bila je to olupina u kojoj se nalazio nepomičan čovek.
  -Sestro vi kao da se ne osećate dobro?
  -Poznajem ovog čoveka i teško mi je da ostanem prisebna dok radimo pokušaj oživljavanja na njemu.
  -Onda izađite i sačekajta da mi odradimo svoj deo posla.
  Uzrujana žena je izašla iz sale i čekala pred vratima, neko njoj neizvesno vreme.
  Ne mnogo dugo posle nje, doktor je izašao iz operacione sale. Dočekala ga je uznemirena medicinska sestra. Videla je njegov nezadovoljni izraz na licu, no ipak je morala da ga upita.
  -Molim vas recite.., je li vam uspelo?
  -Ako poznajete njegovu porodicu.., možete im reći da dođu po njegovo telo. Nažalost više mu ne možemo pomoći.
  Sestra nije mogla to sama da kaže ženi koju je znala. Zamolila je kolegu da pozove broj koju mu je dala.
  -Alo.., izvini gospođice, mogu li dobiti tvoju mamu, imam nešto veoma loše da joj kažem.
  -Mamaa, neki čika te zove i kaže da ima nešto loše da ti kaže.
  Devojčica je pružila telefom majci koja je zabrinuta uzela telefon.
  -Alo, molim. Da ja sam Todorova žena. Kako u bolnici? Nije.., jooj!
  -Mama šta ti je taj čika rekao? Maama! Zašto plačeš.
  Žena nije imala snage da maloj Anđeli objasni ono što je upravo čula. Sela je na stolicu i ispustila telefon iz ruke koja mlitavo pade pored stolice. Desila se saobraćajna nesreća sa autom koji je njen muž skoro kupio. Da ga nije imao, ne bi se to desilo i još dugo bili bi zajedno. Mislila je na svog Todora sa kojim je bila srećna, sve dok su imali ono malo novca koji je on mogao da zaradi. Mislila je o tome kako je sreću izgubila onoga trena kada su dobili nagradu. Iako je osećala kako je bol pritiska u grudima, setila se njegovih reči koje je on često ponavljao. One nisu bile tako davne i još uvek ih jasno čuje kako odjekuju u njenim ušima.
  „U igri na sreću niko nikada nije uspeo da dobije! Osim malog broja onih koji su ih organizovali!“