GLAVNA STRANA

  Peti element

  Put kroz vreme

  Susret

  Leptirica

  Vizija

  Potraga

  Jeti

  Bitka

  Skok

  Igra na sreću

ČOVEK SA OSTRVA



cita

cita

cita

cita

cita

ČOVEK SA OSTRVA

SVAĐA

  Čovek je plovio manjim čamcem, koji je nošen vetrom preko vode čiji kraj nije mogao da nasluti. Vođen njegovom rukom čamac je poskakivao preko nemirne površine vode. Nesiguran u cilj svoga puta, on se još u rano jutro odvojio od kopna i uputio ka izlasku sunca. Bio je ogorčen na ljude sa kojima je živeo. Suočen sa njihovim nepisanim pravilima koja je prekoračio, on je sam sebe proterao sa ostrva na kome je živeo.

ostrvo

  Nije se nadao da će time nešto da promeni, jedino je hteo da održi ono poštovanje, koje su prema njemu već imali. Nije želeo da ga ograničavaju pravila, koja nekad sputavaju ljude, iako oni veruju da su u korist svih. Mislio je da će to pokazati njegov odlazak van ostrva, jer je dokazao da je od mnogih bio sposobniji. Zbog sposobnosti koje je stekao, želeo je da poseduje više vrednosti kojima bi dobio povlašćeni položaj. Hteo je da pređe preko granica koje dugo niko ne prelazi i preko nepisanih pravila kojih su se vekovima svi pridržavali. Tek onda kada ih je na neki način dotakao, postalo mu je jasno da je nepisano pravilo postalo više od zakona. Zakona koje oni nisu mnogo imali, zato što je među njima vladalo poštovanje, gde niko u tuđe nije dirao. Malo zakona je bilo potrebno da odnosi među ljudima koji su dobro usklađeni nastave da postoje u nepromenjenom toku. Ljudi su među sobom uvek imali ravnotežu, koja je vladala i u odnosu sa prirodom, u kojoj su uživali i delili njene plodove.
  Bio je ponesen mnogim uspesima, pa je osećao da može da prenese svoj uticaj van imanja i zvanja koje mu je određeno nasleđem. Na imanju koje bi po nasleđu bilo njegovo, uneo je mnogo novina koje su mu donele ugled kod ljudi. Njegov ugled se povećavao na turnirima u kojima je često učestvovao. Pobedio je dva puta, a to niko pre njega nije postigao. Tada je dokazao veštinu koju su svi poštovali. No to poštovanje nikada nije moglo da pređe granice, koje su iako slobodne, ipak bile postavljene. U lovu je stekao veštinu kao i mnogi njegovi stariji drugovi sa kojima je išao. Niko mu na tome nije zavideo. Oni su pre svega bili zadovoljni što su ga naučili toj veštini pa se sa njime više nisu mogli meriti. Sve njegove vrednosti dostigle su vrhunac u učenju, veštini i znanju učenjaka sa ostrva. Uvek mu je bilo dozvoljeno da se više i više penje na lestvama znanja koje je savlađivao. Malo je bilo onih koji su to mogli brzo da savladaju i da ostanu mladi. Osećao je da nema granica u željama koje je imao. Ipak uvideo je da negde postoje granice koje ne sme da prelazi. Nije mogao da pređe preko njih jer to niko nije učinio u skoroj prošlosti. A svi su se trudili da to ne bude ni u budućem.
  Za sve njih je davno prošlo vreme kad je bilo ljudi koji su prešli preko onoga što ranije ne bi poznavali. Tada to i nije bilo toliko loše, ali sa velikim raskorakom u vremenu izgledalo je da za celu zajednicu to postaje pogubno. Pretilo je urušavanjem vrednosti koje su izgrađivane do tada. Morali su ljudi tome stati na put i održati vrednosti za koje su većina smatrali da su u korist svih. To se svelo na ograničevanje materijalnih mogućnosti koje je pojedinac mogao da stvori. Tada jedino ne bi mogao da utiče na ostale da povlađuju svojim potrebama, iznad potreba većine koje bi bile zenemarene. Drugih granica nije bilo, ni prema znanju ni prema veštini koje neko može da stekne. Niko i ništa ga u tome nije sprečavalo, sve dok svojim znanjem i stavom ne naruši ugled saveta koji brine za zajednicu.
  Za mladog čoveka to je i bila kap koja je prelila punu čašu. Bio je spreman da je ispije iako nije znao da bi mu to teško palo. Kad je to učinio bilo je kasno da žali nad onim što je započeo. Njegov otac bio je jedan od ljudi koji se nalaze u savetu. Svestan posledica koje mogu nastati, bio je protiv ispada svog sina, mada ni sam ne može da zna gde su bile granice koje on ne sme preći. Davno nekada kad je bilo mnogo manje ljudi na ostrvu, lako se osetilo kad jedan čovek ima mnogo više od drugih. Tada se desilo da je vlasnik imanja koje se mnogo uvećava, postajao vlasnik nad ljudima koji rade na imanju. Da bi se to izbeglo vodilo se računa, da sa svojim imanjem niko ne pređe više od onoga što druge dovodi u podređeni položaj. Ljudi su po tome znali da ako bi se to ponovilo nestalo bi vrednosti koje svaki čovek ima. Onda kada se te vrednosti izgube, sve ostale vrednosti koje se gledaju kroz materijalno, ništavne su u odnosu na čoveka.

  -Moram te opomenuti da su svi u savetu zabrinuti za to što pokušavaš proširiti naše imanje. Niko to ne uzima za zlo, jer ne sumnjaju u tvoje namere, ali niko ne sme da se prihvati da odredi višu stavku preko koje bi mogao preći. Sve ono što sam ti omogućio i dao od rođenja, nije od tebe načinilo lošeg čoveka. Takvih ljudi skoro da nema na ostrvu. Bez obzira na posao koji rade i imanje koje poseduju svi imaju jednako poštovanje prema drugima sa kojima žive zajedno. Savet misli.., a ja sam njegov deo, da bi vrednost ljudi bile umanjene, ako bi počeli da postaju zavisni od onih koji mnogo imaju. Iskustvo prošlog vremena pokazalo nam je da se ona manja imanja polako uguše i nestaju, a ostaju ljudi koji moraju da rade u najam kod drugih na velikom imanju. Ma koliko da je dobar odnos prema njima, jasno je da se njihove ljudske vrednosti sve više umanjuju. Da naši preci nisu stali tome na put, imali bi sistem koji bi se zasnivao ne samo na radu drugih ljudi, već su mogli nastati mnogo teži uslovi za one koji moraju da rade. Onda bi nadoknada za uloženi rad i znoj bila svedena samo na hranu i smeštaj za spavanje. Moraš uvideti da to nije vredno ni za pomen, a kamoli da se trudiš u stavu koji si naumio.
  -Oče kako ne vidiš da nas ta pravila ograničavaju. Šta je loše u tome što sam sposobniji od drugih i imam znanje kojim sam unapredio imanje? Ja to nisam zadržao za sebe, nego su mnogi dobili od toga, jer svi to koriste. Ne možeš mi zabraniti i molim te da to ne činiš, da nastavim ono što sam započeo.
  -Polako, eej.., moraš imati strpljenja. Ne smeš ništa činiti neko vreme dok se stvari ne smire. Možda nakon nekog vremena savet popusti i povede brigu o nečem drugom što će tada da iskrsne.
  -Nemam vremena da čekam! Sve ono što znam i što sam naučio nema vremena za čekanje. Ono je nestrpljivo da se pokaže i da se koristi. Valjda sam zato i ulagao mnogo truda da postanem bolji. To što moje sposobnosti premašuju one kod drugih, ne daje im pravo da me ograničavaju.
  -Stvarno ti nije dovoljno što si podigao savet na noge i ljude oko njega, nego si i nadmen pa ne vidiš ništa dalje od svojih sposobnosti. Misliš da bi sve to imao da ti nije bilo omogućeno. Koliko je takvih ljudi na ostrvu? To je mogao da postigne i neko drugi, ali mu to nije omogućeno. Koliko si onda ti bolji od njih? Zašto oni da budu takvi i koristiš ih, iako su mogli biti jednaki sa tobom?
  -Nepravedno je da me tako porediš i postavljaš u položaj da nisam zaslužio ono što imam. Ako treba ja mogu i da odem sa ostrva! Time mogu dokazati moje sposobnosti. One uvek imaju primenu i mogu ih koristiti bez ograničenja gde god da se nađem.
  -Zaista tako misliš? Ako možeš sam da odeš i koristiš van našeg ostrva ono što te toliko uzdiže, onda probaj to! Znaš i sam, da je tamo uvek išlo mnogo više ljudi od jednog čoveka. Ono što su našli, oni koji su tamo bili, nije ih mnogo zadivilo. Samo da znaš da će ti trebati mnogo više od svega što si ovde imao i koristio da bi dugo tamo ostao.
  -Zar misliš da nisam sposoban da to učinim!? Još ćeš reći da nemam hrabrosti da to pokušam! Neka vam bude! Videćete da mogu da se snađem bez vas van ovog ostrva.

  Ljut i besan mladić je izašao iz prostorije gde su bili. Pre nego je zatvorio vrata sreo se sa pogledom jedne žene, starije od njega. Ona je bila pored vrata, privučena glasovima svađe koju je čula. Otac je ostao sam da gleda za njim, zamišljen nad rečima koje su rekli u svađi. Mislio je da je prenaglio kada je pod pritiskom ostalih članova saveta, napao rečima svog sina. Očekivao je da će njega noć smiriti i doneti mu olakšanje sa novim danom koji sledi posle nje. Nije mislio o poslednjim rečima koje je njegov sin rekao na kraju. Bilo je izvan granica snage bilo kog čoveka, da sam ode sa ostrva.
  Sam čovek to nikada ne bi pokušao. Znao je to i mladić koji cele noći nije spavao. Jedino što mu se u toku noći stalno vraćalo u misli bilo je kako može uspešno da osmisli jedan takav pokušaj. Nije bilo ničeg drugog o čemu je mislio. Na to je usmerio svu svoju pažnju tokom noći u kojoj je malo prespavao. Još nije bilo jasno ni svanulo, a bio je među prvima koji su ustali. Napolju nije bilo mnogo ljudi koji su mogli da ga primete. To mu je odgovaralo, jer je mislio da će tako ostaviti veći utisak na one koji su ga izazvali. Pozvao je čoveka koji se našao u blizini, pa on ostavi obaveze zbog kojih je poranio. Pomogao mu je da spremi hranu za put i neke stvari. Njemu nije bilo jasno kuda on tako rano žuri, no ipak ga je poslušao. Brzo su sa stvarima stigli do čamca i smestili ih u njega. Pre nego je odvojio čamac koji je bio vezan, mladić se okrenuo čoveku i umesto pozdrava izgovori poruku za njegovog oca.

  -Prijatelju, drago mi je da si me ti ispratio na moj put odavde prema kopnu. Pozdravi mog oca i reci mu da ja uvek učinim ono što govorim, pa makar to bilo u svađi. Neka mnogo ne brine, jer sigurno ću se snaći na putu kojim budem išao. Molim te poželi mi sreću, jer to je jedini način na koji mi možeš pomoći.
  Čovek je nemo zinuo i gledao u čamac koji je polako povećavao udaljenost od njega. Nije mogao još uvek da veruje u ono što je čuo, jer nikada nije mogao da zamisli da će se jedan čovek sam da se uputi sa ostrva na udaljeno kopno. Stojao je u neverici sve dok je mogao da vidi čamac koji se sve više udaljavao. Nevoljno je podigao ruku i mahao kako bi na neki način pozdravio onog koji pokušava nešto što niko nije učinio.

  -Šta! Nemoguće! Pa to je ludost! Čak i ako stigne do kopna on se nikad ne može vratiti! Ne u tako malom čamcu, potpuno sam i bez ičije pomoći.
  Kad je čuo da je njegov sin još rano tog jutra napustio ostrvo u malom čamcu, otac nije mogao da veruje. Čovek mu je ponovio i opisao ukratko šta je učinio. Ni sam nije znao šta je radio, sve dok se čamac toliko udaljio da ga više nije video. Dok je slušao to, otac je morao da skoči na noge pored kreveta gde je bio. Neko vreme je stajao posle reči koje je u besu rekao, a onda se bez najave svali na krevet iz kog je ustao. Prošlo je nekoliko trenutaka, ali se on više nije mrdao. Bled poput postelje u kojoj je bio, izgledao je kao da više nikad neće ustati.

Da bi pročitali nastavak ove priče, možete celu novelu preuzeti ovde.