GLAVNA STRANA

  Ranjen sam

  Biografija

  ČOVEK

  NITI

  Istina

  Srce

  Zvezdani san

  Samo jednom

  Uspomene

  Ljubav

  Prijatelj Rostan



cita

cita

cita

cita

cita



  RANJEN SAM

  Teško to mogu sada podneti,
  tamo gde boli, takav bol nijedna rana neće naneti.
  jer boli, i boli, to što srce izgubi ono što voli.

  Boli mnogo i to što nema rane koja krvari,
  zar mora uvek da se nađe neko iluziju da pokvari.
  Još je mnogo gore i teže podneti,
  da će drugi moju zamišljenu sreću odneti.

  Ranjen sam, nigde rane nema, a sve me boli.
  Pipam telo, ne boli me čelo,
  pipam grudi, srce hoće da poludi.
  Napolju je tmurno i hladno doba,
  a u grudima još veća mi je teskoba.

  Napolju je hladno, zima još po ćoškovima drema,
  a u mom srcu teška oluja se sprema.
  Oni što daju prognozu za vreme,
  pred ovom olujom morali bi da zaneme.

  Osećam velike boli, a rane nigde nema,
  to u srcu oseka, kao da je bila,
  a sada se plima velika sprema.
  Seta nadire sa svih strana,
  eej, koliko to bola nanosi, više od svih rana.

  Kada povredih ruku, nisam imao toliku muku.
  Kad povredih noge, podneo bi bolove još mnoge.
  Al podneti ovu bol teško mogu,
  ne znam šta bi sve ponudio u zalogu.

  Telo, od rana spoljnih (telesnih) često brzo zaceli,
  a one koje su iznutra ostaju za život celi.
  Ej, ko to meni takvu sreću dodeli,
  da mi za život celi, ostaju ožiljci neveseli?

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  TREMA

  U životu dosta sam se mučio,
  a iz toga sam dosta i naučio.
  Uz to usavršio sam i mnogu spremu,
  ali nikad nisam mogao da savladam ovu tremu.

  Misli se uvek na jednu stranu zapute,
  dok srce bira samo njemu drage pute.
  Zbog toga drugog i jačeg izbora nema,
  nego da me savlada ova velika trema.

  Onda počne jedna nova zora da sviće,
  od tada postane mi drago samo jedno (njeno) biće.
  Tada umesto videla jasnog, često koristim sveću,
  od tada se bojim da ne pokvarim zamišljenu sreću.

  Zato iznenada nastane jako velika trema,
  jer ne prepoznaju misli, šta se u srcu sprema.
  Nesputane misli (razum) hoće jedno,
  a srce (zbog toga), ne želi da se oseća bedno.
  Zato se jedno sa drugim besno sukobe,
  sve dok u sukobu, celo telo ne oslabe.

  Ova slabost jeste velika trema,
  koja uvek u skrivenom kutku drema.
  Tu ona spremno čeka da zaskoči,
  svakog ko hoće sa njom da se suoči.

  To sve za jedan kraći ili duži tren brzo bude,
  a ovo na isti način, ne pogađa sve ljude.
  Svaka trema, uvek ne može,
  svima jednako da se zavuče ispod kože.

  Ona ne može ni da traje dugo,
  a jako pogađa samo one,
  koji su zaista jako, usmereni jedno na drugo.
  Zato trema i ne postoji nimalo,
  kad si blizu osobe do koje ti nije stalo.

  U tom stanju mora, sebe uvek uzalud da tešim,
  da ne pravim korak sa kojim ću da pogrešim.
  Zato slična trema, hvata možda svakog,
  a tako učini slabim i mnogo jakog,
  Ili možda samo mene, ova trema mnogo jače hvata,
  kada draga osoba (biće), meni vrednija je od zlata.

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  Lice njeno

  Kada vidim lice njeno,
  moje srce u kucanju je zaustvaljeno.
  Uzima tada ono velike predahe,
  da iz grudi oslobodi (jako) velike uzdahe.

  Nije lako sa njima (uzdasima) se boriti,
  kada srece počne tako životariti.
  Tada u njemu nestane snage,
  a sve zbog te devojke drage.

  Ko to može da voli,
  da ga njegovo srce stalno boli?
  Ni meni nije lako, nastaviti život tako.
  Kako mogu živeti život svoj,
  ako stalno moram imati takav nespokoj?

  Da mi je doći do kakve prilike,
  da se rešim ovakve neprilike.
  Da oslobodim misli svoje,
  da mi se reči ne zabroje.
  Da ono što mislim, njoj mogu i da po-kažem,
  tako svome srcu, dužan da ne ostanem.

  To mora konačno da uradim,
  jer ne mogu više na izgovore da se vadim,
  Tako bi mogao ovo stanje, na bolje da preokrenem,
  i tako jednom miran da sednem.
  Samo to da uradim,
  pa makar morao, tada sa nogu da padnem.

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  Uzalud je čoveku (koji voli), da bude u raju,
  ako nema svoju dragu u zagrljaju.

 

  Misli mi stalno ka njoj lete,
  ponašam se kao neko malo dete.
  Hteo bi da se uhvatim za nečiju ruku,
  al’ nje njema, a to zadaje mi muku.

  Kada vidim njeno lice, kada ide preko ulice,
  meni kao strune zadrhti srce, a ukoče se vilice.
  Hteo bi tada ushićen nešto reći,
  al’ bojim se da ne naudim tako svojoj sreći.
  Radost u srcu tada nastane,
  ali u isto vreme, reč u grlu zastane.

  Još se ne usudih kazati misli svoje,
  jer te reči, odnele bi deo duše moje.
  A ja se tako sa dušom svojom borim,
  dok glavu nemirnim mislima morim.
  O, šta mi je to došlo umesto kazne,
  ovde u stihovima reči su uvek pune,
  al’ kad je vidim, zadrhti srce poput strune,
  blizu nje ostanu reči bez glasa, skoro kao prazne.

  O, kada će se taj trenutak dogoditi,
  kada će naše želje i misli, naše reči voditi?
  Tada neće biti žalnih uzdaha i bola,
  što čovek (i žena) oseća-ju kada su samo pola.
  Od dva pola, tada nastalo bi jedno celo,
  a radosno srce u visine bi poletelo.
  O, kada će se taj trenutak događati,
  kada naše želje ništa više neće odgađati?

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  MOST

  U mislima se sa svojom željom borim,
  ali ne mogu njima slobodu da stvorim.
  Pokušavam da odlutam od nje u mislima svojim,
  ali izgubim tlo pod nogama, kao da ne postojim.

  Svuda gde god moje misli da krenu,
  često vidim sliku i priliku njenu.
  Pred očima stalno mi je njeno lice,
  na njemu vidim samo oreol svetice.
  Zaista, kao očaran sam njime,
  i da ne zatvorim oči, opsednut sam time.

  Sklonio bi se od toga da mogu,
  ali kad to pokušam, kao da ostanem bez nogu.
  I noge moje, sada me izdaju,
  samo za jedan put one uvek znaju,
  samo onaj put ka njoj, mogu da prepoznaju.

  Drugi put ne žele one da izaberu,
  ne prate one nijednu moju nameru.
  To je put kojim se ređe ide,
  na njemu je most, koji moje oči ,još' ne vide.

  To je put kojim se ide ređe,
  na njemu je most, koji nije lako da se pređe.
  Iako se jasno vidi šta je na drugoj strani,
  ,junačko’ srce nikako u toj nameri da se nakani.
  Ostajemo tako ja i ona, svako na svojoj strani,
  iako (možda) nema nikog, prelaz da nam za-brani.

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  NEBO

  Nebo tako veliku širinu ima,
  da svakog stalno može da zagrli danima i noćima.
  Nebo tako veliku širinu ima,
  da na njemu zvezde stalno sijaju danima i noćima.

  Gledam često u nebo gore,
  i tamo stalno tražim dobre odgovore.
  Često nađem ono što mi treba,
  ali za moju iskrenu ljubav,
  ne dođe odgovor sa neba.

  Tražio sam i takve darove sa neba,
  ali još ne dobih ono što mi treba.
  Proveo sam tako mnoge noći, ali uvek u samoći.
  Lepo je gledati lepote neba u noći,
  ali je još lepše, kad se to ne radi u samoći.

  Čekati ipak moram, dok ne dođe ono vreme,
  da ove divne noći, pokažu svoje prave moći,
  i da za mene nevestu spreme.
  Možda moram dosta čekati, to sigurno znam,
  pa se prema tome, tako i ponašam.

  Znam da nije lako naći takvu osobu,
  koja će jednako, da se divi noćnom nebu.
  Jer kao što svaka noć, uvek ima svoje draži,
  takvu nevestu (mladu) i moje srce traži.

  Koja će za-uvek imati te iste svoje draži.

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  ARENA

  Život mnoge puteve ima
  i nije uvek prijatno ići njima.
  Brige i misli često me more,
  a od njih sa godinama nastaše i bore.
  Ipak u životu postoje i trenuci radosti,
  koji uvek daju osećaj mladosti.

  U trenu onom kad ugledah lice tvoje,
  zaboravih nevolje koje predstoje.
  Kad videh tvoje lice među mnogim ljudima,
  meni radost beše u grudima.
  Takav osećaj javi se u meni
  kao da nisam u životnoj areni.

    -   -   -   -   -   -   -   -   -   -

  SEĆANJA

  Stanje delikatno
  a nimalo prijatno;
  Kad ljubavi prekine se nit,
  a sećanja postanu mit.
  Tada nema druge,
  nego da srce oseti stradanje od tuge.