GLAVNA STRANA

  Istina

  Srce

  Zvezdani san

  Samo jednom

  Uspomene

  Ljubav

  Prijatelj Rostan



cita

cita

cita

cita

cita


PRIJATELJ ROSTAN

  Prijatelji stari, zemlje velike,
  postali ste sluge zemlje daleke!
  Zar vas je njihova sila po glavi udarila?
  Zbog čega su se sećanja ranija zaboravila?
  Zbog čega silnome pod noge padate?
  Zar mislite da ćete sa njim svetom da vladate?

  Gde je sećanje vaše, na vreme slavno,
  koje je prošlo, ali nije bilo tako davno?
  Zaboravljate ono što je bilo pre manje od veka,
  a to je sramota za svakog vašeg čoveka.
  Kako ste mogli da zaboravite sve naše zasluge,
  samo zato da bi postali silnome sluge.

  Sećanje na to vreme ne može se izbrisati,
  ma koliko da ste u tome bahati.
  Bilo je i biće u vama ljudi časnih,
  koji će u to ime napisati stih.
  Bilo je onih koji će razborito govoriti,
  koji će se na svoju pamet osloniti.

  Znajte, vi koji ste zaboravni,
  da zbog toga nećete postati slavni.
  Slava će ostati samo vama,
  koji ne zaboravljate prijatelja u teškoćama.
  Takvih uvek neka se slavi delo,
  zbog njih neka silnik namršti svoje čelo.

  Zato prijatelju, pesniče, ti koji se seti nas,
  u teškim trenucima, to svima neka bude spas.
  Neka se svako, kod vas na to vreme seti.
  Neka svakog, stih tvoje pesme na to doba podseti.
  Neka ne zamere, oni koji se sa tobom ne pomenu,
  dok zaboravnima, to neka služi za opomenu!

  Ti si na svoga Sirana bio ponosan,
  ostvario si sa njime svoj životni san.
  Nije ti bilo stalo do ljudske slave,
  ostao si i posle tog zanosa, bistre glave.
  Tada si se povukao da živiš u svojoj vili,
  dok su te tvoji zemljaci slavili.

  No kada poče bura velika,
  tvoj galski duh pesnika,
  nije mogao tamo da čeka.
  Ne ostade taj duh zatvoren u toj vili,
  dok su prijatelji svuda borbu vodili.
  Muke svog i našeg naroda, taj duh je osetio,
  kad se slikom na to podsetio.

  Tada nije mogao da ćuti pesnik Rostan,
  dirnuo ga je prizor potresan.
  Bio je on time potresen do bola,
  na slici kralj Petar sa četiri vola.
  A znao je on još od ranije,
  za tešku muku i stradanje Srbije.

  Jaka sila tada na Srbiju se nasloni,
  ali njen ponos nije mogla da slomi.
  Pred silom morala je vojska da se povlači,
  kad se nad srpskom zemljom nebo naoblači.
  Na nju su nasrnuli mnogi osvajači,
  mislili su da su tako silni jači.
 

  Ali nije silnome snaga u broju,
  već je snaga u srcu, sa kojim se bije u boju.
  Takvu snagu, Srbi su tada imali,
  jer nisu svoju zemlju i slobodu lako dali.
  Zato osvajači mnoge napade nisu ni dobili,
  iako su se pred jačim, Srbi povlačili.

  To je video i Rostan uz pomoć jedne slike.
  Kralj Petar u povlačenju vodio je narod i vojnike.
  Ni on, ni narod nije se lako predao,
  iako ga je jači svom silom napadao.
  I u najtežim mukama ostali su ponosni,
  za njima mogao je silnik samo da besni.

  Duh pesnika pred tim nije mogao da ćuti,
  njegov glas morao se kroz reči pesme čuti.
  Kroz stihove koje je sastavio,
  on je Srpskog kralja i narod slavio.
  Francuski pesnik koga je dala njihova škola,
  ispevao je pesmu o Kralju Petru sa četiri vola.

  „Kralj Petar ide, jer ići mora,
  Preko busenja, stenja i gora.
  Tajanstven pred njim stoji put.
  Sa štapom, samo u svom mundiru,
  On ide moru, izgnanstvu, miru.
  Ide u bajke večne kut.“

  Da l’ je to onda pesnik,
  il’ je to bio duševni bolesnik?
  Možda normalan bio nije,
  kada pisaše o slavi i stradanju Srbije.
  Njegove pesme glas, tada a i sada, svi će čuti,
  pred tim glasom njegov narod još ćuti.

  Među njima sigurno ima, ko još zaboravio nije,
  takav simbol savezničke vernosti Srbije.
  Mogu oni na to vreme lako da se sete,
  a nakon svega što čine, možda se i opamete.
  U tom sećanju mogu da ožive žrtve srpske golgote,
  koji nisu hteli svoje ime da osramote.

  Nek se stide kod njih, oni koji su na vlast došli,
  koji ne pamte šta su naši narodi zajedno prošli.
  Nek se stide što pred silnim saginju glavu,
  treba da znaju da za to neće dobiti slavu.
  Kad lako pogaziše uspomene i sećanje zajedničko,
  stideće se što im je srce postalo izdajničko.

  Zbog njihovog srama bio bi potresen,
  pesnik kome je njegov spev raznesen.
  Time pesnik kao umetnik i čovek nije umanjen,
  on je bio i biće uvek slavljen.
  No zbog toga on je i mrtav ranjen,
  a njegov večni san time je razbijen.

  Sada bi se on od muke i jada prenuo,
  zbog puta na koji je njegov narod krenuo.
  Prenuo bi se on iz sna koji je davno usnuo,
  jer se kod njih, na sećanje, neko tako drznuo.
  U grobu okrenule bi se njegove kosti,
  ne bi mogao to svojima da oprosti.
  Zbog toga što oni sada čine, bio bi žalostan,
  naš verni prijatelj Rostan.