GLAVNA STRANA

  Istina

  Srce

  Zvezdani san

  Samo jednom

  Uspomene

  Ljubav

  Prijatelj Rostan



cita

cita

cita

cita

cita


LJUBAV

  Kad pogledom lutam po svetlim noćima,
  uvek se divim njenim moćima.
  Dok gledam kako zvezde sjaje,
  pitam se koliko će to da traje?
  Znam da njihov sjaj nikad prestati neće,
  zato često poželim da ja imam deo te sreće.

  Radovao bih se tome koliko mogu,
  potrčao i onda kad bi bio vezanih nogu.
  No sreća nije jedino u tome da čovek traje,
  sreća je baš onda kada, čovek sebe daje.
  Malo je onih koji znaju to, da sreća,
  baš tada može da bude mnogo veća.

  Malo ko sebe može davati potpuno i iskreno.
  To je moguće, onom pored koga je biće voljeno.
  Tad je sreća mnogo, mnogo veća.
  I ako se onda nesebično daje,
  niko od njih dvoje, zbog toga se ne kaje.

  Znam, svako bi mnogo toga dao,
  samo kada bi takve sreće više imao.
  Eto meni se desi to čudo,
  baš kada zaljubih se ludo.
  Otada svakog jutra lagan sam se budio,
  neki su rekli „mora da se zaljubio!“.

  Mogu oni misliti da moja pamet nije zdrava,
  kad malo njih i ne oseti šta je ljubav prava.
  Navikli su ljudi da se čovek za ženu nečim veže,
  ali to je često obruč koji njih samo steže.
  Među njima malo i retko ljubavi ima,
  ako je i bilo ona se gasi sa prošlim danima.

  Zato ne želim da me ljubav veže bračnim ugovorom,
  jer to vezu može napraviti velikom morom.
  Ni prstenom ljubav dvoje ne može jako da veže,
  to je samo mali metal koji njihove prste steže.
  Ljubav dve duše i tela, koja veže čisto i srcem,
  tada to je za njihovu dušu melem.

  Ja se nadam da kao mnogi, razočaran biti neću,
  jer ne želim da takve misli sad naruše moju sreću.
  Neka se veselim kad je ona pored mene,
  od toga da ne treznim glavu, i ne želim samo uspomene.
  Zato ne živim za ono nepoznato sutra,
  već živim za sva ona naša zajednička jutra.

  Njoj mogu reći ono što iz srca dolazi,
  priznati da sa vremenom to ne prolazi.
  Nije samo da srce takav osećaj ima,
  nešto još lepše nalazi se i u mislima.
  Želeo bi da to stanje dugo potraje,
  voleo bih da ono nikad ne prestaje.
 

  Lepoti svakoj mogu da se divim,
  ali za lepotu njene duše mogu da živim.
  Ni bujica ne može da me odnese,
  kao što me želja iz srca ponese.
  Živeti se može samo jednom, makar i na tren,
  dovoljan je za to jedan pogled njen.

  Da nije te ljubavi ni sreća ne bi bila živa,
  ostala bi pored puta da žari kao kopriva.
  Dok od koprive može nastati samo bolnog žara,
  dotle u ljubavi, sa srećom srce potpuno izgara.
  U oba slučaja nekog žara mora biti,
  ali se to nikad jednako ne može porediti.

  Kao što kopriva nikad nije bila cveće,
  njen žar se i ne da porediti za neki oblik sreće.
  Malo je onih koji u većem žaru su goreli,
  o njihovoj sreći retki su pisali ili govorili.
  Kako bi svi to mogli znati,
  kad isto nisu mogli imati?

  Samo onaj ko je pravu ljubav osetio,
  samo onaj ko se njom se za ruku uhvatio.
  Mogao je to saznati, tek kad bi iskreno dragu ljubio.
  Tada je sigurno da se samo od sreće izgubio.
  Samo tada mogao bi znati, da vreme nije gubio,
  zbog te ljubavi, bol stradanja i patnje ne bi ga ubio.

  Ne! Niko zbog te ljubavi ne može da pati,
  niti se za nju može život olako dati.
  Svako može da shvati, ko takvu ljubav ima,
  da se ona ne završava sa zemaljskim danima.
  O ljubavi kome si ti radost života,
  taj se nije bojao nikakvog kraja,
  jer sa tobom mogu se otvoriti vrata raja.

  A kada se takva ljubav dogodi, sve reči ostaju prazne,
  ne bi mogao naći prave ni najstrože da me kazne.
  Ono što bi za mene bilo iskreno,
  za druge možda ne bude ni pošteno.
  Ma kako pokušao tada da opišem osećaje svoje,
  to ne bi mogao, jer mi noge na zemlji više ne stoje.

  Sva duša tada iznad oblaka leti,
  anđeli da je sretnu, ne bi je morali dalje voditi.
  Oni koji su bez greha tada bi se zadivili,
  čudili bi se lakoći duše koju bi videli.
  U njoj tada težine greha ne bi bilo,
  jer nosi je lakoća onoga što je srcu milo.