GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita

analogija

analogija

ŽIVOT I NJEGOVI OBLICI

Materija, energija, Duh

   Sve što postoji oko nas, sastavni je deo jednog ogromnog sveta, koji se može sagledati kao veliki organizam. U tom svetu sve se nalazi u kretanju, i nema ničeg za šta se može reći da je u mirovanju. A za sve što se kreće, čovek ima utisak da je živo, pa to ima svoj život, bez obzira kako ga mi definisali. To ne zavisi od toga da li ga mi zovemo živi svet ili ga smatramo za neživi svet. Može li da postoji razlika u životu kojim se opisuje ono što je definisano fizičkim zakonima i životu koji opisujemo biološkim zakonima? To zavisi od načina na koji se sagledava materija, energija, sve živo ili neživo, a najviše duh.
   Sva nebeska tela, planete, komete i zvezde, imaju svoj životni vek, a njihovo kretanje koje im daje život, prestaje kad prestane njihovo postojanje. Osnovnu građu tih velikih tela čine mikrotela, koja takođe imaju svoju građu. To su atomi. Njihov životni vek se možda može definisati za neko vreme, ali njihovo stvarno postojanje nema svoj kraj. Ako neki atom prestane da postoji, u obliku kakav je bio, on nije mrtav zauvek. Njegova energija i struktura prelazi u drugi oblik, koji nastavlja da živi novi život različit od onog predhodnog. Kako su atomi deo građe nebeskih tela, to znači da oni ne umiru kad prestane njihovo postojanje. Raspadom neke planete ili eksplozijom zvezde, nije zauvek prestala da postoji njihova energija i materija od koje su sačinjeni. One postaju deo građe novih struktura zvezda ili planeta. A sve se to događa zbog dejstva sila među njima, zbog čega dolazi do razmene energije između njih. Te sile i energija, koja im daje život je njihova životna energija, koja nikad ne prestaje da postoji. Čak ni onda kad prestane život tih nebeskih tela u obliku kakav su imali za vreme svog postojanja.
   Iako mi taj svet nazivamo beživotni svet, on živi i postoji oko nas, a mnogo je više zastupljen u prostoru oko nas. Svesni smo, da smo mi deo toga sveta, tim pre, jer to je onaj vidljivi deo sveta koji se naziva materija. Egoistično može biti naše mišljenje, da je taj ,neživi’ svet, deo našeg sveta. To nastaje iz potrebe naše da se prikažemo superiorniji u odnosu na taj beživotni svet. Možda jesmo superiorniji zbog toga što ne možemo da shvatimo sebe, na jednostavan način, kao svet koji nas okružuje. Ili mi do sada opisujemo svet koji nas okružuje, jednostavnije nego što on u stvarnosti izgleda. Taj svet i kad umire, iz njega drugi ponovo se rađa.
   Da li to biva i sa nama, kao i sa svim onim što nazivamo živi svet. Religija stvara predstave koje nas spremaju i teše pred našom prolaznošću i krajem. A te predstave su različite pa zato to i nije nauka, ako nema jedno objašnjenje. Činjenice ako postoje, jesu takve kakve jesu i ne možemo ih prilagoditi našim ličnim potrebama, pa moraju biti iste za sve. No sve dok u svetu postoji mnogo religija, to znači da se one ne zasnivaju na činjenicama već na potrebi.
   Zaista šta biva sa živim svetom kada njegov život prestaje u materijalnom svetu? Materija iz koje je sačinjen živi svet, vraća se u oblike od kojih je nastao, jer materija od koje je sačinjen i živi i neživi svet je ista. Ali nije ista energija koja ga pokreće, opisuje ili daje život. Sve dok postoji kretanje možemo reći da postoji život. Energija koja je postojala u neživom svetu i pokretala ga, postoji još uvek i posle umiranja toga tela. Ona nastavlja da živi i postoji, dajući nekom drugom telu novi život. Ostaće samo potreba, da se novi život i energija, u koju se telo oblikovalo, uklope u sistem koji će skladno da funkcioniše. To verovatno nije nešto što se trenutno dešava. To je proces može da traje vremenski dugo. Naročito za nas ljude čiji životni vek, se ne može porediti sa životnim dobom zvezda i drugih nebeskih tela. Zato proces preobražaja materije i energije, iz jednog oblika u drugi može biti različit, u zavisnosti od veličine sistema koji umire i energije koju isti poseduje. To takođe zavisi i od mogućnosti da se uklopi u novi svet koji nastaje.
   Slično je to onome što se dešava i sa čovekom koji umire, samo što je njegova materija i energija mnogo  manja po količini, pa zato ne traju dosta dugo vremenski. Ali zato je ta energija, mnogo veća po kvalitetu, jer zapravo kvalitet ili suština energije jeste ono što nas kao najsavršeniji oblik živog sveta, bar mi to mislimo da jesmo, stavlja ispred neživog sveta. To je ono što je za mnoge ljude teže da shvate, sve dok su ograničeni onim što vide samo kroz materijalno. Tu suštinu mnogi još ne poznaju, za razliku od neživog sveta, koji mnogo bolje poznajemo i opisujemo. Dok energija koju je neko imao kao životnu energiju, može se lako uklopiti u svoj novi svet i tako nastaviti svoje postojanje.
   Međutim postoje ljudi koji su život završili na silu, u velikom bolu, ponekad duševnom, ili patnji, pa je njihova životna energija još uvek prisutna u okolini u kojoj su živeli. Potrebno je neko vreme, više ili manje, da bi se osoba pomirila sa svojom smrću ili rešila uzrok svoje patnje i bola, i napustila svet u kome je nekada živela u materijalnom telu. Dok životna energija oslobođena, kod tela koje fizički pati, ne nosi sa sobom tu patnju, pa smrt dođe kao spasenje, što je prihvatljivo i pomirljivo kod bolesnih i starih ljudi.
   Ostaje osnovna potreba da se shvati, da li ta energija zadržava svest koju ima svaka osoba kao njen nosilac? Može se misliti da je svest protkana životnom energijom, pa kao njen sastavni deo nastavlja da živi! To se odnosi na onu Svest koju ne poseduje svet za koji kažemo da je neživi svet. Taj neživi svet je samo materija koja ima svoj život, ali nema svest, ili je mi nismo još uvek otkrili.
   Tako ostaje materija iz koje je telo sastavljeno da se vrati u oblik iz kog je nastala, odnosno u prah zemaljski. A energija koja je ceo život nosila i pokretala materijalno telo, nastavlja da postoji, na način i u obliku koji mi nismo u mogućnosti da definišemo, zbog veoma prefinjene strukture te energije. Ona se ne da izmeriti, sa do sada poznatim zakonima prirode i merama u njoj. Ali je sigurno da se to može naslutiti razumom koji nije opterećen materijalnim, nego onim koga uobličava duh.
   Životna energija i materija tvore organizam. Onog trenutka kad biološki organizam izgubi životnu energiju, on postaje materija. A sama materija je mrtva. Uz to materija od koje je izgrađen organizam je sklona brzom propadanju, pa se organizam raspada bez životne energije, i vraća se u materiju iz koje je sagrađen. Postaje prah u zemlji, iz koje je nastao.
   Životna energija zavisi od nivoa svesti, odnosno od stanja duha. Ili stanje duha zavisi od nivoa svesti kojom osoba kao jedinka može da se izgradi. Tom energijom se može vladati nad materijom. Ako postoji više izgrađen nivo svesti, veća je mogućnost da se vlada materijom. Nažalost u svetu postoji mali broj ljudi koji se izgrade toliko da mogu da vladaju nad materijom. Odnosno onim što ona predstavlja. Mnogo je više onih kojima je materijalno osnova svake vrednosti.
   Svest koju čovek poseduje jeste odraz njegove unutrašnje životne energije. Po toj svesti oko čoveka se stvara energetsko polje, koje je utoliko izraženije, ukoliko je čovek višeg nivoa svesti. Neko može biti svestan tog energetskog polja i uticati na njega u cilju da ga učini jačim. A kako je to viši oblik energije koji se još teško može dokučiti, vrlo malo je njih koji to mogu. Mada može biti i onih koji zbog nivoa svesti, imaju veliko energetsko polje, ali to i ne zaokuplja njihovu pažnju, jer su posvećeni nečem, što je za njih mnogo važnije od energije koju poseduju. Ljudi sa takvom energijom mogu stvarati velika dela i menjati svet u kome su primorani da žive. Svako ko ima više svesti o svetu u kojem živi, mora da shvati da to nije svet u kojem bi želeo da živi. Takav ne želi da živi u nasilju koje postoji, ratovima koji su nepotrebni, bolesti zbog nemorala, bedi zbog neučenosti, strahu od katasrofe u prirodi ili zbog oružja.
   Onda takav čovek biva primoran da ulaže svu svoju energiju u pokušaju da menja takav svet. Nekima to uspe pre nego što ih svet sagori u nevoljama koje nosi. Pre nego što stradaju u nekom ratu, poginu u nekom udesu, podlegnu nekoj bolesti ili ko zna čemu što stalno postoji u svetu. Dok oni koji pored svih nevolja uspeju da opstanu, svetle kao iskre, koje pokušavaju da se probiju iz tame oko sebe. Što je veća tama oko njih, svetlost te iskre sija mnogo jače! Takvi nekad uspeju da razbiju veliku tamu, pa tako daju svetlo za nove staze kojima ljudi trebaju ići dalje. Koliko će to da traje, zavisi od sposobnosti onih koji ostaju, da slede svetlo koje im je otkrilo nove puteve. Tako je svest u stvari onaj nosilac životne energije koju svaki čovek poseduje. Koliko će se izgraditi i iskoristiti svest, jeste lični interes svakog pojedinog čoveka. To malo zavisi od okoline, ali može imati nemerljiv i veliki uticaj na svest svakog.


  Materija nema sposobnost da razlikuje svoje osobine kao što to može razum. Njena sila i energija deluje i kad stvara i kad razara. Deluje kad čini dobro, a deluje i kad čini loše. To ona čini i kad se raspadne zvezdani sistem, ali i kad se iz toga razviju druge zvezde ili planete. Kada se dogode poplave, zemljotresi, cunami ili slično, za čoveka to nikada nije dobro, ali materijalne sile nemaju svest o tome. Tu ne postoji svest o tome šta je dobro ili loše, postoji samo delovanje sila i energije između njih, zbog čega se nešto i desilo.
   Samo razum ima sposobnost da razlikuje ispoljavanje materijalnih sila. Za to je sposoban samo ljudski duh, jer ne znamo nijedan drugi koji bi imao iste ili veće sposobnosti. Kada bi vladao samo razum, to bi bila apsolutna pobeda duha nad materijom. Potpuno odvajanje razuma od materije je kompletno uzdizanje duha nad materijom. I tek onda to jeste prava i istinska duhovnost. Od tog nivoa sada je čovek dosta daleko, jer sve nevolje i stradanje koje proističu u svetu, jesu posledica stihijskog delovanja sila u materijalnom svetu. Na njih čovek nije imun, zbog svoje nesposobnosti da se izdugne iznad materijalnog sveta. Time se dozvoljava da ogroman materijalni svet i njegove vrednosti, vrše osnovni uticaj na stanje njegovog duha.
   Vladanje ili uzdizanje duha nad materijom, je vladanje višeg oblika energije nad stihijskom energijom, koja je grubo ispoljavanje materije. U osnovi materija i njeno postojanje, je ispoljavanje proste energije koja materijom upravlja. Dok ispoljavanje složenije i suptilnije energije, koja može da vlada nad materijom, i pri tome ima svest o tome šta čini i kako čini, jeste vladanje duha nad materijom.
   Da bi čovek mogao duhom da vlada nad materijom, mora da zna zakone koji u njoj vladaju. Jedino na taj način, može promeniti ono loše što mu se može dogoditi, po stihijskom delovanju tih zakona. I to na taj način što može, predvideti i na osnovu toga sprečiti ili umanjiti stihijsko delovanje.
   Tako bi se moglo predvideti stihijsko delovanje cunamija, ako bi se poznavali zakoni prirode koji ga mogu usloviti. Na osnovu položaja neke velike i masivne planete, ili više manjih, u istoj liniji sa Zemljom, dali bi upozorenje da može doći do pomeranja kopna usled delovanja gravitacije, kao i do znatnih klimatskih promena. Tako bi na osnovu poznavanja zakona materije, bilo moguće predvideti i sprečiti loše posledice stihije. Tada ne bi samo čekali da se desi podrhtavanje tla, koje se registrovalo neposredno kada se ono desilo. Ukoliko se ti zakoni bolje upoznaju, veća je preciznost utvrditi vreme i mesto gde će se delovanje sila gravitacije najviše ispoljiti. Time bi delovanje materijalnih sila bilo umanjeno, a duh bi prevladao njihovu snagu u materijalnom svetu. No sve dok ljudi stradaju usled nemoći da se predvidi velika katastrofa, jeste pirovanje materijalnih sila u njihovu korist.
   Malo je bilo ljudi u istoriji koji su imali takav duhovni potencijal, da je njihovo materijalno telo, bilo samo instrument u vladanju i korištenju materijom. To su bili ljudi kao Isus, Tesla, Gandi, a poput njih je zaista vrlo malo. I bez procenjivanja koliki je bio njihov duhovni potencijal, možemo samo zaključiti, da su se njihova dela i reči utopili u ogromnom materijalnom svetu. Zato što se ljudi teško odvajaju od svoje materijalne prirode, pa zbog toga gotovo da ne napreduju na duhovnom nivou. Zamislimo samo koliko bi danas malo nasilja bilo ili ga uopšte ne bi bilo, da su hiljade godina, od kada je Isus govorio svoje reči o nenasilju i vrednovanju drugih kao nas samih, korištene kao što su govorene. To nije bilo ono što se potvrdilo u praksi. Šveštenici i oni koji treba da govore protiv nasilja, najpre su ga oni i činili. Setimo se krstaških ratova i inkvizicije, a to se ni danas nije promenilo, jer u svakom ratnom sukobu ima sveštenika koji opravdavaju nasilje. Opravdavajući ga u ime vere, nacije ili nečim što nikako ne može biti opravdanje. Osnova njihovog tumačenja je materijalni svet u kome su imali privilegovan položaj i status. Njihovo ponašanje sve do ovih vremena se nije promenilo.
   Pomislimo samo koliko je čovek mogao da se tehnološki razvije, da su svi Teslini izumi korišteni za dobrobit čoveka, što je bila njegova jedina namera. Koliko bi daleko čovek mogao da se uputi u kosmos i koristi sirovine sa okolnih planeta ili zvezda? To bi uslovilo brži i bolji razvoj čovečanstva i njegovo širenje van našeg planetarnog sistema, da nisu svi ti izumi, korišteni najpre u cilju razvijanja ratne tehnologije, koja je donela neviđeno razaranje i uništavanje. Što je zatim uslovilo veliki duševni bol i patnju. Zar je sve to bilo potrebno da se dogodi, da se podredi duhovni potencijal čoveka zarad materijalnih potreba, koje su porodile sav taj užas. Oni koji vode politiku ne vide da njihova borba za osvajanje materijalnih vrednosti, vodi samo duhovnoj stagnaciji i degradaciji u kojoj će živeti njihova deca i buduće generacije. Ako pre toga sebe ne unište! Da li je sav taj trud Teslinog duha bio jalov, usred sveta kojim vlada materijalno? Sa svojim pronalascima koje je dao čovečanstvu, sigurno je hteo da sa njima stvori bolji svet. I to ne samo materijalno, što je donekle i uspeo, nego mnogo više duhovno, što se zbog želja pojedinaca uopšte nije desilo. Njegove ideje o boljem svetu su se utopile u more ljudi, posvećenih uvek samo materijalnom!

Bio je čovek u narodu
Kao stena u moru,
Ali kao što stenu more raznese,
tako i čoveka, narod odnese.(i ideje njegove)

   Da li je bila jalova borba, koju je Gandi vodio protiv iskorištavanja njegovog naroda i sirovina njegove zemlje? Ta borba je bila bez nasilja, kojem su pribegli jedino oni koji su najmanje imali prava na to. U stvari njihovo pravo bilo je samo opravdanje za iskorištavanje ljudi i sirovina. Iako je duhovni nivo te nenasilne borbe bio visok, on nije promenio odnose među ljudima u svetu. Oni koji su iskorištavali njegovu zemlju još uvek to čine, samo na drugi način. Niko njima sličan, ne uviđa da se čovečanstvo može razvijati, samo ako se ujedini i deluje jedinstveno. Razvoj može uslediti samo se ujedini sa sirovinama, teritorijom i tehnologijom. To ne može da se desi dok se otimaju oko njih, pri čemu troše ogromna sredstva, koja se mogu upotrebiti za razvoj i usavršavanje. Jedino ako se materijalne vrednosti podrede duhovnim, može se materijalno bolje i više iskoristiti. Time se smanjuje nepravda, iskorištavanje i nasilje. Da li je materijalna svest ljudi toliko skučena da ne vidi dalje od sadašnjeg? Koliko dugo će ljudi imati takav oblik svesti, dok se konačno ona ne promeni uviđajući svoju grešku? Ako se ne shvati put kojim svet utonuo u materijalno srlja, neće biti ničeg dobrog za mnoge koji svesno ili nesvesno žele da mu robuju!

Poreklo duhovnog 

   Da li je sav živi svet nastao iz materijalnog sveta? Da li je duhovno nastalo iz materijalnog ili je materijalno nastalo iz duhovnog? Religije se trude da nas ubede da je svet nastao iz duhovne prirode. Bilo bi zaista bilo dobro da je tako, jer po logici, ta priroda treba da ima finiju energiju, da održava poredak ili harmoniju, koja u materijalnom svetu sigurno mnogo manje postoji. No mi vidimo da je ispoljavanje materijalnih sila uvek drastično uticalo na duhovnu prirodu. Naravno ako posmatramo čoveka koji se smatra da je nosilac te prirode. No koliko god bila izražena čovekova potreba da vrši uticaj na materijalnu prirodu, to mu je teško polazilo od ruke. Uvek je bio žrtva delovanja materijalnih sila, koje u neko davno vreme nije mogao da shvati, mada je to pokušano. Vremenom čovek je duhovno napredovao, da može da pojmi materiju u onolikoj meri koliko mu to njegova svest dozvoljava. Izgleda kao da se duhovno razvijalo iz materijalnog, iako bi mnogi hteli da se odreknu svoje materijalne prirode.
   U toj želji mnogi su degradirali duhovno, pa su ga poistovetili sa materijalnim, a sve zarad sopstevenog interesa. Mnoge ljude smatraju za duhovnike, ali njihova duhovnost je samo na finiji način prefilovala materijalno. Osnova njihovog delovanja i rada je duboko skrivena u materijalnom. Osnova njihove egzistencije nije raskinula vezu sa materijalnim.
   Degradiranje duhovnog koje je navedeno, posledica je poistovećivanja ljudske prirode sa materijalnom. To ljudima nije mnogo pomoglo, bar ne u duhovnom napretku. Naprotiv to je bilo uzrok stagnacije, nekad i degradacije, koja je bila neizbežna. Sva osvajanja, ratovi, verski sukobi, bili su posledica materijalnih potreba. Dok ono što je u tome nekada nazivano duhovnim, samo je bila želja za opravdanjem svih loših postupaka, od kojih bi se grozili i neki počinioci. Izgleda da su to mnogo više činili njihovi naslednici, koji se nisu mnogo promenili u odnosu na svoje predhodnike!