GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita

O VREMENU

   Od kada postoji čovekova svest bilo je potrebe da se trajanje određenih radnji koje su bile dnevne ili sezonske usklade sa vremenom. Samo vreme je počelo da se meri po određenim trajanjima dana ili sezone, odnosno godišnjim dobima. Iz toga sledi da su osnovni elementi za merenje vremena nastali iz dužina trajanja dana i godine. Dan je postao osnova od koje se krenulo u kreiranju mernih jedinica koje su se dalje podelile na sate, minute i sekunde. Tako je nastalo ono što je danas osnova za merenje toka događaja, odnosno nastala je mera koja se naziva vreme.
    Kada se sagleda osnova na kojoj je vreme počelo da se meri, jasno nam je da to merenje ne bi nastalo da nije bilo određenog periodičnog kretanja naše planete oko Sunca i njene rotacije oko svoje ose. Iz toga sledi da osnove za merenje vremena ne bi nastale da nije bilo kretanja. Upravo od kretanja je zavisilo koliki će biti vremenski intervali koji će odrediti mere za vreme. U osnovi ovi intervali ili periodi zavise od kretanja tela u prostoru.
   Zato se može reći da je vreme ljudska tvorevina, nastala na osnovu trajanja kretanja tela u prostoru. Sam prostor ne može biti ljudska tvorevina. Prostor je bio takav kakav jeste i pre nego je čovek počeo da shvata da se na osnovu kretanja tela u prostoru mogu uočiti pravilnosti. Kada su ove pravilnosti shvaćene nastalo je merenje vremena i to se uopšteno naziva vreme.
Od pre jednog veka vreme je postalo sastavni deo prostora. Otada vreme ne opisuje samo trajanje kretanja tela u prostoru, već je ono postalo i dimenzija. Ipak iako se možda mnogi (ne) trude da shvate šta to znači, moramo se pitati; da li vreme može da bude dimenzija? Ako ne menjamo naše sadašnje shvatanje i kažemo da je vreme dimenzija, onda na istoj osnovi možemo reći da postoji još sličnih dimenzija! Postoji mera od koje zavisi vreme i ako ono od nje zavisi, onda i ova mera može postati dimenzija.
    Zapravo znamo da svako kretanje ne zavisi od vremena nego od brzine. Što je veća brzina kretanja tela, to je vreme trajanja kretanja manje. Zbog toga vreme kao i brzina jednako imaju osobine mere. Ovde ostaje otvoreno pitanje, šta može biti dimenzija, ako znamo da jedno bez drugoga ne mogu postojati, niti se mogu odeliti!
    Položaj tela u prostoru za dva različita vremena je različit. To je bilo nešto što se podrazumeva zbog brzina koju tela u kretanju imaju. Isto možemo reći i za prostor koji za različita vremena mora da bude različit. Na Zemlji je položaj tela različit zbog kretanja koja ona imaju na površini, pa zato mi takav prostor shvatamo kao nepromenjiv. Posmatramo ga kao jedinstven, u kome se brzinom tela koja se u njemu kreću određuje razlika u njihovom položaju. Međutim ako sagledamo položaj tela koje ono može imati u kosmičkim razmerama, dobijamo zaključak da brzine koje uvek postoje i koje su različite, čak i za isti interval vremena, ne dozvoljavaju da kažemo da je to jedan isti ili nepromenjivi prostor.

   Telo koje bi se nalazilo na površini Zemlje bilo da se kreće ili ne, nikako ne može imati isti položaj u prostoru čak ni za isti period vremena. To znamo jer Zemlja ima brzinu kojom se kreće u svojoj rotaciji oko Sunca. Ta brzina se razlikuje od brzine koju ima bilo koja druga planeta. Iz toga sledi da isto telo na različitima planetama, a za isto vreme, mogu imati različite položaje u prostoru. Ne možemo da smatramo da je prostor isti čak ni dok ga sagledavamo u okviru našeg planetarnog sistema. Znamo dobro da su brzine planeta u rotaciji oko Sunca različite. To nas navodi da mislimo i shvatamo da se prostor menja!
   Ako znamo da je brzina Sunčevog sistema u galaksiji 250 km/s i dodamo uz to i brzinu galaksije u lokalnoj grupi galaksija od 300 km/s, onda je logično da sav taj prostor koji sagledavamo u kosmičkim razmerima nije isti. Prostor se za i najmanji period vremena menja. Za različita vremena prostor je različit! Pre svega to je zavisno od brzina koje postoje u samom prostoru. Kako se sve brzine definišu po određenom intervalu vremena u kojem se dešavaju, sledi da su vreme i brzina neodvojivi. Vreme i brzina određuju položaj tela u prostoru, odnosno definišu sam prostor. Vreme, brzina(e) i prostor jesu jedinstveni oblik celine gde bi odsustvo jednog merila dalo nepotpun izgled toj celini. Ne mora to uvek da bude celina koja će se gledati u kosmičkim dimenzijama, iako je u tim razmerima jedinstvo ovih činioca izraženije. Čak i dok se nalazimo na Zemlji i ako sedimo, a tada nismo u kretanju, sa svim napred navedenim detaljima, postajemo svesni da se ipak nalazimo u kretanju. A sam prostor u kojem se nalazimo, podložan uticaju kretanja. Iz toga sledi ne samo da je naš položaj u prostoru promenjiv, nego se i sam prostor menja!
   Tada pojam prostorno vremenskog kontinuiteta dobija potpuniji prikaz, koji se oslikava u činjenici da sa promenom vremena, uz kretanja koja su stalna i prostor mora da je promenljiv! To mora da bude jednostavno pravilo, ako se uz vreme računaju i brzine koje postoje u prostoru.
   Znamo da vreme nikada nije fiksno. Ono uvek teče, postoji u kretanju, jer naše shvatanje vremena je upravo takvo. Znači da tok koji ima vreme podrazumeva uvek različite intervale istog. Vreme postoji samo u kretanju! Ono nikada nije statično.
    Osim kretanja vremena postoji i kretanje u prostoru. To kretanje zavisi od brzine koju tela imaju u prostoru. Zbog toga vreme i brzina određuju tačan položaj tela u prostoru. Zato za različita vremena zbog brzine koju tela imaju, ista se nalaze na različitim mestima u prostoru. Iz toga sledi da za različita vremena i prostor postaje različit. Vreme postoji upravo zato što postoji i kretanje. A da bi se definisalo bilo kakvo kretanje, imamo meru koju nazivamo vreme. Dakle vreme nije konačna dimenzija preko koje se nebi moglo dalje nastaviti. Broj dimenzija će se uvećavati sa našim saznanjem i potrebom da se ona što bolje objasne u skladu sa činjenicama.