GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita

POSTOJANJE NEŽIVOG DUHA

   Živi i neživi svet su sačinjeni od materije. Ta materija se uvek nalazi u određenom stepenu vibracije, odnosno međudelovanja. Sva ova materija je uslovljena sa svime što nju sačinjava ili okružuje. A to koliko je zaista materija zastupljena u svetu koji poznajemo i koji smo do sada uspeli da istražimo ogleda se u saznanju da ono što vidimo u svemiru sačinjava nešto više od 10 posto njegove mase i energije. Šta je onda sa ostalim delom materije i energije koja je nama ljudima još uvek nepoznata? Sigurno da u tome što je ljudima još uvek nepoznato ima mnogo više materije i energije koja je na mnogo višem stepenu vibracije. Kada se otkrije njihova osnova i osobine, ljudi će moći bolje da spoznaju sebe. A sa time i da napreduju u osvajanju onog dela svemira koji nije sačinjen samo od materije koja se vidi, već i od energije koja ga održava i pokreće.
   Po stepenu vibracije kojim se neživa materija razlikuje od žive, smatra se da je živi svet na mnogo višem stepenu vibracije. Sposobnost da to definiše poseduje jedino duh. A čovek smatra da je on sam nosilac najvišeg stanja duha. To je odnos kojim se odlikuje svo shvatanje sveta koji ga okružuje. I mada mnogi prihvataju postojanje mnogo većeg stanja duha koji se smatra božanskim, čovek nikada to nije mogao da dokaže ni verom, ni ponašanjem prema Bogu, a ni prema drugim ljudima da je to realnost. Sve što je čovek činio bilo je samo iz ličnog interesa i postojanje višeg duhovnog oblika stalno je negirao. Tek malobrojni pojedinci su možda uspeli da se vinu iznad materijane osnove koja je deo njihovog sveta, pre svega njihovog tela.
   U svojoj želji da čovek sebi da prednost u odnosu na sve ostalo što ga okružuje, njegov duh je izgradio sistem shvatanja u kome je on na najvišem nivou. Polazna osnova je da materijalni svet koji nema osobinu živog, nalazi se na nižem stepenu vibracije. Mnogo većeg stanja vibracije jeste ono što odlikuje duh. Po tome je duh u stanju da menja materiju, prilagođavajući je po mogućnostima koje poseduje, svojim potrebama. Prelaz između duha i materijalnog sveta je biljni i životinjski svet koji su opet nižeg stanja svesti i vibracije u odnosu na čovekov duh, ali ipak iznad obične materije.
   Možda nekada i smatramo da životinje i biljke imaju neko stanje duha. Sve više je saznanja koja to i potvrđuju, ali ipak materijani svet nikada nije smatran da poseduje duh.
   
Ako je čovek svojim duhom uspeo da ustroji, razvije, izgradi, odnos sa drugim ljudima i prirodom od koje zavisi, oblike verovanja prema kojima se ponaša, zakone kojima pokušava da održava određeno stabilno stanje, zar to nije odlika i materije. Naravno ona nema zakone prema našem shvatanju, nema verovanja slična našim, niti su njena ispoljavanja i odnosi slični našim. No za nekoga možda i jesu. Ono što smatramo stihijskim delovanjem materije kada nastaju zemljotresi, ne razlikuje se mnogo od rata. To što u njima mnogi ljudi stradaju, nalikuje na velika stradanja koja nastaju u ratnim uslovima. U oba slučaja znamo da stihija koja ih je pokrenula nije bila na korist ljudi. Ostaje samo pustoš, očaj, i bolno sećanje.

   Iako materija ima mnogo toga što se može nazvati stihijskim delovanjem, koje u tom smislu smatramo neplanirano, postoji još mnogo činjenica i dokaza koji nam potvrđuju da i u materiji postoje odnosi i zakonitosti prema kojima se ona upravlja. To što mi mnogo toga još ne znamo o njoj, pa pojedina dešavanja koja nam ne idu u korist nazivamo stihijskim delovanjem, jeste pobijanje tvrdnje o visini koju poseduje naš duh. Mnogo toga što se ispoljava u materijalnom svetu kada bi bilo pravilno i na vreme shvaćeno ne bi moralo da ima većeg neželjenog uticaja na ljude. To bi značilo da je naš duh sposoban da ovlada zakonima materije u tolikoj meri da ona sama ne vlada nad nama. Tek u tom slučaju naš duh je ne samo dorastao, već je uveliko pravazišao ono materijalno. A taj duh postoji i može dosta promeniti odnose među nama, a oni će isto tako biti odraz onih odnosa koji imamo prema materiji. Iz svega napred sledi da i materija od koje smatramo da je sačinjen neživi svet poseduje duh! On je u svakom slučaju različit od onoga što mi podrazumevamo kao duh, ali je bitno da znamo da i on postoji. Time će se promeniti naš odnos prema njemu, kao i njegov prema nama.
   Mnogo dokaza postoji koji svedoče o tome da je više puta čovek stradao u sukobu sa materijalnim duhom. Možda je svakog puta to bio sukob u kome čovek nije bio svestan duha materije ili ga nije priznao. Rezultat toga je bio poguban po čoveka. Nekoliko puta je čovek morao da se vraća na same početke, da bi iznova gradio i u nejasnim sećanjima zadržao predstavu nečega što je ranije bilo. Nikada se čovek nije stvarno setio svoje prošlosti, ili bolje je reći da nije želeo nečemu da se nauči iz svojih ranijih stradanja. Kada bi to zaista hteo, ne bi ponovio greške koje je ranije činio.
   Možda to i nije bio direktni sukob sa materijom koju nije shvatio ili priznao, nego je to bilo neshvatanje odnosa prema energiji koja je nju sačinjavala i pokretala. Zbog toga je sledilo stradanje od onoga što je čovek izgradio. To znači da materija sama nije mogla da napravi takav korak koji vodi u stradanje. Sigurno da to ne bi mogla, da je postojalo shvatanje kojim bi se svest uzdigla iznad materijalnog. Uticaj loših dela i misli čoveka uzrokovala su degradiranje duha u tolikoj meri da je čovek strdao i od materijalnog. Kad bi mnogi shvatili to žalosno stanje, ne bi dozvolili da se njihova svest degradira na nivo materijalnog, koje je uvek bilo i biće ispod čovekovog duha. Zato će čovek uvek morati da strada, sve dok svoj duh podređuje materijalnoj prirodi!