GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita

KOKOŠKA ILI JAJE

   Odavno je ljudima nametnuto da se prema nekim pojmovima koji često postanu merila, odnose sa neodređenim ili nedefinisanim stanjem. Tada stvari koje svima izgledaju jednostavne i lake za shvatanje postaju komlikovane i nepojmljive. U poslednjem veku jedna od najmanje shvatljivih ideja bila je teorija relativnosti, iako se mnoge njene naizgled dokazane ideje još uvek nisu dokazale. Da li onda treba da sumnjamo u njihovu ispravnost ili bi trebalo da ih korigujemo u skladu sa novim činjenicama? Te nove činjenice nam ukazuju na to da principi na kojima su se zasnovale ove teorije više nisu iste. Može se nabrojati više činjenica, ali jedna od prvih je brzina svetlosti.
   Poznata je formula E=mxc2, gde je sa c označena brzina svetlosti koja je definisana kao najveća i neprevaziđena, pa po tome i konačna brzina koju ništa ne može da prevaziđe. Da li je ona još uvek merilo sa kojim možemo izračunati energiju? Zapravo pitanje je da li brzina svetlosti (c), još uvek može biti osnova koja se ne može promeniti u ovoj jednačini? Ovo pitanje se nameće iz prostog razloga što se njena osnova menja. Odnosno brzina svetlosti nije konačna, već je ona prevaziđena. Naime istraživanja u Cernu (Švajcarska), potvrdila su da neke čestice prevazilaze brzinu svetlosti za više od deset posto. To je bilo objavljeno pre nekoliko godina, a do sada se ta vrednost mogla uvećati. Iz toga sledi da, ako postoje brzine veće od one koju ima svetlost, da li se njihova vrednost može i mora uneti u definiciju po kojoj se treba izračunavati energija?
   Jasno je da ako uzmemo nove uvećane vrednosti za izračunavanje, onda je sigurno da se po osnovnoj formuli i energija mora uvećati! Zato se zaista moramo zamisliti u tome da li je ova definicija konačna?  Da li na osnovu onoga što nam činjenice ukazuju moramo preispitati sve one teorije koje se ne mogu dokazati, pa sa time mnoge delove i osnove relativnosti. Usled toga mogu nastati promene koje nas usmeravaju napred prema stvarnoj i naučnoj istini. A one nas dalje usmeravaju u potpunijem saznanju o strukturi i osnovama materije.
    Iz toga sledi ono što je već poznato u nauci, a to je da postoji ono što se naziva antimaterija. Jasno je da je to materija na mnogo višem energetskom nivou, pa po tome ova materija mora imati i sadržavati mnogo više energije u odnosu na onu koja nam je do sada poznata. A već napred pomenuta formula za energiju u koju bi se unele nove vrednosti, ukazuju na veće količine energije koje se mogu dobiti iz materije. No način da otkrijemo njene principe i osnove na kojima ona počiva, jeste da se oslobodimo onih shvatanja koja nauku ograničavaju u zastarelim okvirima koji se održavaju poput nametnute dogme.
   To staro se nekada može nametnuti naizgled neprimetno, a to je ono po čemu je nastao naslov ovog razmišljanja. Iz tog naslova može se slediti ono što je započeto, ne o antimateriji nego o teoriji relativnosti. Naime upravo zbog brzine svetlosti, za koju se mislilo da je konačna, na velikim rastojanjima u kosmičkom prostoru, postalo je bitno vreme! Zapravo svetlost sa udaljenih zvezda donosi informacije o nekom događaju na njima, tek nakon određenog vremena.

   Vreme je postalo više od mere i preobrazilo se u dimenziju. No pitanje je da li ova dimenzija može da opisuje to što joj se pripisuje samostalno ili joj je potrebna još neka mera? U osnovi treba se zaista zapitati (ali i sumnjati) da vreme može da opstane kao dimenzija ako nema još neke mere koja će da je dopuni! Koja je to mera o tome će slediti opširnije u nekom narednom tekstu.
   Vreme je postalo toliko bitno da su se mnoga objašnjenja u našem shvatanju prostora mnogo promenila, a to uslovljava celokupno naše viđenje sveta. Da li je ono ispravno ako se držimo nekih priča koje se ponavljaju, u slučajnoj ili namernoj želji da se zadrži ono staro kao nepromenjivo? Sledi primer o tome kako se jedna priča u kojoj nije određen krajnji zaključak ipak može dovesti do jednog ispravnog cilja. Zaključak na kraju neće da pravi zabunu, već će jednostavno postaviti određene stvari na svoje pravo mesto.Poznato je ono pitanje; „Šta je starije, kokoška ili jaje?“ Iz objašnjenja koja su za to davana nije se nikada dao pravilan odgovor. U suštini odgovor je veoma jednostavan i na njega bi moglo svako dete da odgovori. Zapravo dete nije naučeno da stvari koje su očigledne, iskrivi na takav način da se to učini nedefinisanim! Nekom naizgled ,naprednom’ filozofijom toliko se zamuti ono što je logično i što se samo nameće kao zaključak, pa se preokrene u nešto drugo, a to nikako ne bude definisano.
   Da bi odgovor na ovo pitanje definisali potrebno nam je vreme, i to ono o kojem se misli u teoriji relativnosti. Upravo po toj teoriji ne postoji istovremenost događaja. Pravilnije bi se moglo reći da, dva različita vremena ili događaja ne mogu da se sagledaju kao jedno vreme (u jednom vremenu). Dakle ako je kokoška snela jaje u jednom vremenu, ono ne može biti starije od nje u nekom narednom vremenu.
   Ko shvata ono što je napred izneto, može da pojmi sledeći zaključak: U priči o kokoški i jajetu, vremena različita su posmatrana kao jedno vreme. Kokoška je mogla da se izlegne u jednom vremenu, a jaje je sneto u drugom. Zato kad stavite kokošku i jaje zajedno, u istom vremenu,  nađite odgovor, šta je starije? Zaključak je da kokoška nije mogla da se izleže iz jajeta koje je ona snela! Kao i da jaje nije moglo biti starije od kokoške koja ga je snela.
   Ovaj zaključak nije samo konačan odgovor na to šta je starije od kokoške i jajeta, nego je primer za to da se ne može praviti gomila izmišljenih i lažnih prikazivanja mnogih nedokazanih teorija, ako nema činjenica koje to potvrđuju. Samim tim i teorija relativnosti mora da se koriguje u odnosu na činjenice koje se (ne)mogu dokazati! Isto tako mnoge predstave o kretanju tela u prostoru moraju da se koriguju u odnosu na mnogo novih činjenica, koje upućuju na drugačije sagledavanje kretanja i položaja tela u prostoru.