GLAVNA STRANA

  Prostor

  Vreme

  Kokoška ili jaje

  O antimateriji

  Postojanje neživog

  Vizija

  Život



cita

cita

cita

cita

cita

O ANTIMATERIJI

   Svet koji čovek može da vidi i oseti svojim čulima sazdan je od čvrstih ili opipljivh stvari. One se mogu objediniti u jednu reč, a to je materija. Njeni zakoni, kojima se definišu odnosi i kretanja u samoj materiji, imaju svoje pravilnosti koje jasno ukazuju na postojanje reda i zakonitosti u samoj materiji. Red i zakonitosti postoje samo kao odlika razuma. Zato se može reći da se materija po svojim zakonima i redu koji se u njoj javljaju, zasniva se na razumnim principima, jer ima zakonitosti koje se razumom mogu opisati.
   Čovek je u toku duže istorije shvatao zakonitosti koje vladaju u materijalnom svetu. Najčešće je to činio uz pomoć razuma koji i jeste odraz njegovog duha. Razum nije mogao drugačije ni da nastane već je on uzdizanje čovekovog duha. Ipak kod mnogih ljudi koji su proučavali materiju razum se odrekao duhovnog. Time nije moglo da se vidi ono što mnogo više ima uticaja na materiju i njeno ispoljavanje u odnosu na vidljive stvari.
   Ipak čovek je po svojoj intuiciji koja je vezana za duhovno, shvatao da postoji ,nešto’ što nije samo materijalno. Stvarao je i uobličavao predstave o tome šta bi to moglo biti. Tako je stvorena predstava o tome da; Ako postoji materija, onda mora da postoji i antimaterija. Na osnovu intuicije čovek je činio predstave o tome da sve mora biti materijalno ili zasnovano na njenoj suprotnosti. U tome se čovek vodio logikom svog razuma. Ona treba da ukaže na to da materija nema svoju suprotnost u tome što će se nazvati anti – materija. Antimaterija ne postoji u onom obliku kojom čovek želi da vidi samo materiju.
   Oblik koji u svemu što čovek vidi da postoji, nije suprotstavljen materiji, već to nju prožima kao sila koja je pokreće! Dakle antimaterija nije nešto što postoji kao suprotnost materiji, pri čemu bi u slučaju njihovog kontakta došlo do anihilacije (potiranja). To je u stvari osnova koja postoji u samoj materiji, a to nju održava i daje joj strukturu i zakonitosti po kojima je ona ustrojena. Svima koji su se imalo više zamislili nad materijom, shvatili su da mora postojati i ,antimaterija’. No svi oni koji su svet gledali samo kroz materiju, nisu videli onu stranu materije na višem stepenu vibracije i sa većim potencijalom energije, pa su zato njoj načinili suprotnost. Možda je to obmana uma, a to ne sme biti nametnuto za stalno, jer ako se toga držimo onda je to velika zabluda.
   Sa "novim" shvatanjem, u kome se vidi analogija između velikog i malog sveta, u kome mi postojimo ali i od koga smo sačinjeni, lakše se može doći do jedinstvene teorije polja. Ova teorija se trudi da sve do sada poznate sile (ima ih 4) objedini tako da one opisuju njihovo delovanje kako u makro svetu, tako i u mikro svetu. Jasno se može naslutiti da je to takođe put u sagledavanje materije sa ,višim’ principima na kojima je ona ustrojena. Taj princip pokazuje da se delovanje sila u materijalnom svetu povinuje razumnim principima. Kada čovek bude u stanju da to bolje shvati, moći će lako da vlada nad materijalnim svetom. Tada ne samo da će svojom voljom moći brda i planine da pomera, već će moći i cele planete da pomera. Isto tako čoveku mora biti jasno da to neće moći da učini sa ovim stanjem svesti koji sada ima. Takve nauke se ne mogu olako koristiti, jer bi cele svetove mogle porušiti. Zato se do njih čovek neće lako dokopati, sve dok se mnogi u svesti ne promene. Tek tada kad bude u stanju da se to znanje može ispravno koristiti, imaće mogućnosti da se dalje napreduje do saznanja koja se sada i ne mogu naslutiti. To treba da znaju svi oni koji ne vide ove principe u materiji, pa se njima takva znanja i ne mogu dati.  

  Sa novim shvatanjima menjaće se mnogo toga u svesti koju čovek ima o sebi i o svetu u kome postoji. To će dati matematičko, ali i druga definisanja poznatih sila koje postoje u fizičkom svetu. Na osnovu njih izgradiće se proporcija koja postoji između makro i mikro sveta. Iako su to dva različita sveta po svojim dimenzijama, ipak između njih uvek postoji analogija. Zbog razlike u dimenzijama neće biti lako definisati proporciju, ali ona mora da postoji. Ona mora da postoji baš kao što sa materijom, znamo da mora postojati i antimaterija.
   Na osnovu onoga što je ranije rečeno, antimaterija nije pojam koji suštinski daje sliku o postojanju nečeg što je suprotno materiji. Naprotiv pravi pojam o tome mora biti u shvatanju da; materija postoji upravo zato što se njeno postojanje zasniva na osnovu postojanje antimaterije. A ono za šta se misli da je antimaterija nije nešto što bi moglo da postoji van ovog materijalnog sveta. Dakle po tome antimaterija je sastavni deo materijalnog sveta, koji nije vidljiv onima koji vide samo materiju. Postojanje ova dva sveta se ne isključuje u smislu da bi u slučaju njihovog kontakta došlo do anihilacije. Naprotiv kontakt između ova dva sveta uvek postoji, samo on još uvek nije objašnjen na pravilno zasnovanim principima. Ako bi se pošlo od zdravih osnova, lako bi videli prelaz između materijalnog i onog sveta za koji se misli da je antimaterija.
   Lako se onda može zaključiti, da je put ka tome u pravilnom oblikovanju jedinstvene teorije polja. Osnova za to bi se mogla dobiti iz analogije koja postoji između makro i mikrokosmosa. Ova analogija zasniva se na tome da je naš planetarni sistem trodimenzionalan. U tom sistemu naše shvatanje se mora promeniti u to da se planete oko Sunca kreću ispod i iznad ekvatorijalne ravni Sunca. Dakle one imaju kretanje nalik na elektrone koji se kreću oko jezgra atoma. To se preslikava i na sisteme zvezda sa dve ili više zvezda, u kojima se planete oko njih kreću u trodimenzinalnom prostoru. To potvrđuju najnovija astronomska istraživanja koja su otkrila da postoje dvojne zvezde sa više planeta oko kojih se one kreću trodimenzionalno.
    Zaključak iz svega napred navedenog je da; kao što postoji materija, tako isto mora da postoji i ,antimaterija’. Samo što se one ne anihiliraju, već naprotiv čine sav ovaj svet u kome postoji vidljivo, kao i ono nevidljivo. Njihovo postojanje ne isključuje jedno drugo, već pre svega dokazuje da je ono vidljivo mnogo više zavisno od onoga što je nevidljivo. A to se logički može zaključiti i na osnovu toga da veći deo svemira još uvek nije viđen. Ono što je vidljivo čini malo više od 10 procenata svemira. Po tome je jasno da onaj vidljivi deo svemira koji se naziva materija, uveliko zavisi od nevidljivih sila i energije. Budući da su one mnogo više prisutne, onda one i mnogo više utiču na samu materiju. Po tome, sve ono što čini sve te nevidljive sile i energije, koje još nisu pravilno definisane, mora da postoji materija na višem stepenu vibracije! To je veliki deo svemira koji ljudi za sada pogrešno nazivaju i smatraju da je to antimaterija!