GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 VIŠEDIMENZIONALNI PROSTOR 

  Napred su sve planete nabrojane u pokušaju da se ono što je posebno kod njih u njihovom kretanju ili položaju, objasni na osnovu postojećih činjenica, a u okviru trodimenzionalnog prostora. No sigurno je da postoji još mnogo detalja koji se mogu dodati na one nabrojane. Vidi se u onome što je nabrojano, da to što je opis određenog ponašanja, razlikuje se od onog što je ranije postojalo. Ono što sada postoji kao opis, jeste da: planete oko svoje zvezde Sunca, nemaju istu ravan kretanja. Kao dokaz toga nabrojane su mnoge činjenice na osnovu kojih se to potvrđuje!
  Ne postoji pravilnost u oblicima planetarnih orbita, a svaka eliptična kriva nagnuta je u drugom pravcu. Ako se Pluton okreće od istoka na zapad, Sunce se za njega rađa na zapadu, a na Uranu ni izlazak ni zalazak Sunca nisu ni na istoku ni na zapadu. Ne postoji pravilo da planeta mora da se okreće od zapada na istok, a da Sunce izlazi na istoku. Zatim postoji retrogradno kretanje, ne samo kod satelita nego i kod planeta. Sve to, uz postojanje još činilaca, upućuje na sliku trodimenzionalnog prostora! U realnom opisu tog prostora presek tri ose kordinate koje opisuju taj prostor nalazi se u središtu, gde je i Sunce. Istina je da dve dimenzije su postojale odavno, ali se treća dimenzija nije nikako videla iako se o njoj govorilo. Tako da ona nije služila ničemu osim da se pominje, ali ne i opisu stvarnog kretanja planeta u okviru Sunčevog sistema.
 

  Sa trećom dimenzijom, kretanje planeta oko Sunca se opisuje onako kako se i dešava, a to one čine i po visini. To kretanje dešava se iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca (ravan ekliptike). Tako treća dimenzija dobija opisni karakter visine, a ona seče ravan koju grade prve dve dimenzije. Zato ona služi da se odredi ugao koji postoji između ravni kretanja planete (orbitalna ravan) i one ravni u kojoj se nalazi ekvatorijalna ravan Sunca. Ovu drugu ravan opisuju dve dimenzije u kojoj gotovo i da nema planete, osim možda Merkura kome je nagib ose rotacije jednak nuli. Kuda i gde se onda kreću ostale planete? One se nalaze (kreću) tu oko Sunca, ali tako da; svaka planeta ima svoju ravan kretanja, koje se razlikuju između svake od njih. Svaka planeta ima svoju ravan kretanja, u kojoj se kreće oko Sunca, pri čemu zaklapa određeni ugao u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Moguće sa određenim nagibom ose rotacije, ali i bez njega? Nagib ose rotacije mogao je nastati kao posledica, proračuna u kojima se ne uzima u obzir nagib orbitalne ravni. To do sada nije postojalo u merenjima ili proračunima! Nagib orbitalne ravni za svaku planetu mora biti jedinstven i važi samo za nju, zbog toga i postoji tolika razlika u kretanju planeta, kao i u nagibu ose rotacije.

nagib

  Kako je to nastalo, za to se može naći odgovor na osnovu činjenica kojih je do sada dosta navedeno. Ili možda treba tražiti nove koje ne mogu biti protiv onih koje su već navedene, već ih samo mogu pojasniti i potvrditi.

  Kako svaka planeta ima svoju ravan kretanja, koja stoji pod određenim uglom, verovatno bi lakše bilo kad bi taj ugao definisali posebno, sa još jednom dimenzijom. Odnosno za svaku ravan po jedna dimenzija. Tako bi dobili višedimenzionalni prostor u kome se odvija kretanje planeta i delovanje sila između njih. Ovo se možda ne bi mnogo razlikovalo u odnosu na trodimenzionalni prostor. U trodimenzionalnom prostoru položaj orbitalne ravni svake planete, bio bi pod nekim uglom u trećoj dimenziji, u odnosu na ostale dve dimenzije. U višedimenzionalnom prostoru, položaj orbitalne ravni neke planete, bio bi definisan dimenzijom (koordinatom) koja ima ugao njene orbitalne ravni, a u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. To je u stvari osnovna površina u odnosu na koju se izračunavaju svi uglovi. Višedimenzionalni prostor, može biti lakši za prikazivanje, ali takav opis je podložan promenama. To se dešava upravo zbog pomeranja planeta, kod kojih je to stalno prisutno, sa trećim oblikom njihovog kretanja! Uostalom u upotrebi može ostati samo ono što je lakše i praktičnije.

Moguće da postoje neusklađenosti

  Postoje još mnoga pitanja koja se odnose na neobičnosti u kretanju planeta, ali i ova koja su u osnovi opisana, mogu da daju sliku koja je dosta različita od dosadašnje. Ta razlika naslućuje analogiju koja postoji između mikrokosmosa i makrokosmosa. O analogiji su govorili i autoriteti (kao A. Anštajn i S. Hoking), ali je nisu definisali. A ako se o tome govorilo i mislilo, znači da to mora i da postoji. Ne zato što je neko o tome govorio ili mislio, nego zato što činjenice to i dokazuju! Jedini je problem, da to što postoji, treba otkriti i izvući na svetlo da se može videti? A kada se to vidi, da se može i koristiti. Iako ovo što je do sada opisano, i ono što će se u budućem reći, možda nije uzdignuto iznad jednostavnog i prostog objašnjenja, ali je redak primer koji do sada nije učinjen ni na sličan način. To je primer koji vredno i uporno pokušava naći sličnost između makro i mikro sveta.

Nazad   Uvod   Sledeća



ANALOGIJA
Svi naslovi (PDF)

Svi naslovi

Webserbia

Webserbia - Nauka