GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


  PROMENE POLOŽAJA POLOVA 

  Postoje mnoge geološke činjenice na osnovu kojih smatraju da se, položaj Zemljinih polova znatno menjao u toku geološke istorije Zemlje.
  Na Špicberškim ostrvima, u arktičkoj oblasti sa surovom polarnom klimom, nalaze se debeli slojevi karbonskog (kamenog) uglja, koji su nastali nagomilavanjem biljnog materijala koji vodi poreklo iz bujnih šuma kakve su za vreme karbona rasle u Evropi, u severnoj Americi, ili u Kini. Ove naslage nisu mogle nastatiti u tim oblastima, niti su se mogle obrazovati na sadašnjoj geografskoj širini, jer to nikako ne bi mogli da dozvole klimatski uslovi. Znači da u doba karbona, a o tome svedoče mnogi dokumenti geologije, položaj Zemljinih polova bio je drugačiji no što je sada, a to isto važi i za ostala geološka doba! Tako se na osnovu geologije može postaviti pitanje za sve poznate nauke; Koji su mehanički razlozi za pomeranje Zemljinih polova i da li je to pomeranje moguće ispitati i opisati oruđem matematike i drugim srodnim naukama?
  Osim primera za doba karbona, nalaze se mnogi dokazi da su u mlađem tercijeru, na ostrvu Islandu postojale prostrane i guste listopadne šume. U centralnom delu Indije, u Australiji, u Južnoj Africi, u krajevima sa toplom i tropskom klimom, mnogobrojni su i nesumnjivi tragovi jedne stare paleozijske glacijacije.
  Ako je položaj severnog pola u ranijim geološkim vremenima bio isti, na Špicberškim ostrvima se ne bi mogla razviti bujna karbonska flora! Postoji niz drugih geoloških, paleografskih i paleoklimatoloških činjenica, koje ukazuju da se položaj Zemljinih polova, postepeno ili naglo menjao u toku geoloških vremena. Po tome je čak rekonstruisan i približan put tog stalnog pomeranja. A to ne mora biti spori proces, jer na osnovu ranijeg teksta o ledenom dobu, mogao je to biti nagli proces, koji je uslovio nagle promene.
  O uzrocima koji su izazvali pomeranje polova ne postoji saglasnost između raznih istraživača. Mnogi geolozi i geofizičari smatraju da, čak ni velika pomeranja kopnenih masa i znatne promene u njihovoj veličini i njihovim uzajamnim odnosima, izazvane radom erozije i denudacije, ne bi mogli uzrokovati tako zamašna pomeranja polova?
  Po profesoru M. Milankoviću kontinetalne mase (ploče) koje plivaju na sloju Sime, podležu dejstvu centrifugalne sile, usled rotacije i pomeraju se stalno, ali sporo. Zbog toga se menja njihov stvaran položaj prema polovima. To je uzrok što su klimatske zone u ranijim geološkim vremenima imale drugačiji položaj, nego što ga imaju danas. Ovo jeste tačno u onolikoj meri koliko se uticaj i delovanje sila na planetarnom planu preslikava kao uticaj i na Zemljinu unutrašnjost. To znači da; Promene u obliku i načinu rotacije, a sa time i položaj u odnosu na druge planete, kao i u odnosu na Sunce, uslovile su i promene u položaju polova.
  Na osnovu Milankovićeve teorije mogu se naći donekle ispravni modeli za uzrok klimatskih promena na Zemlji. No pri tome uvek treba imati na umu da je to posledica delovanja sila među planetama, koje u osnovi i uslovljavaju pomeranje kontinetalnih ploča! Ove promene jesu uslovljene promenom položaja Zemlje u odnosu na druge planete, a to u dugom vremenskom periodu uslovljava pomeranje njene kopnene mase na površini. Zbog toga je dolazilo do velikog pretovara kopnenih masa, za koje se govori da su nekada činili celinu.
  Promene Zemljinih masa koje izgledaju ogromne ne bi se mogle opisati klasičnim (ranijim) shvatanjem o sastavu tla. Ovo shvatanje bilo je u mišljenju da je Zemlja čvrsta i kruta, pa na taj način ne bi moglo doći do pomeranja njenih polova. Uzimajući u obzir novija ispitivanja geofizike o prirodi Zemljinog tela, ona su dala mogućnost da se pomeranje polova lako objasni. Spoljni sloj čvrste Zemljine kore u čiji sastav ulaze kontinenti sagrađen je od lakšeg materijala koji je nazvan „sial“. On se sastoji od silicijuma i aluminijuma, pa mu je zato ime skraćenica od imena ova dva elementa. Pod tim gornjim slojem leži drugi, od težeg materijala, koji se zove „sima“, jer je sačinjen od silicijuma i magnezijuma.
  Ispitivanja su pokazala da sialni pokrivač leži na svojoj simatičnoj podlozi, a po Arhimedovom principu plivanja. Sialni pokrivač Zemlje koji se očigledno ispoljio u kontinetalnim santama, utonuo je, svakim svojim delom, toliko u svoju simatičnu podlogu kako to zahteva hidrostatski princip. Kako je i ta podloga čvrsta u običnom smislu te reči, to bi se moglo misliti da je sadašnje stanje ostatak davnih vremena kada su sialne sante plivale po žitkoj simi koja se stvrdnula. No to nije slučaj. Podloga sialnog pokrivača Zemlje pored sve svoje čvrstoće pokazuje, i danas osobine tečnih tela. Ona je čvrsta, ali i fluidna! Odnosno ona se prema kratkotrajnim silama ponaša kao čvrsto telo, a prema dugotrajnim kao tečno! Slične osobine imaju neke čvrste materije kao što su čvrsta smola, pečatni vosak i druge.
  Da Zemlja ima takve osobine svedoči dobro ispitana geofizička pojava. U vreme kvarternog ledenog doba, severni delovi Evropskog i Američkog kontinenta, ležali su pod teretom debelog ledenog sloja, pa su ti delovi kontinentalnih santi utonuli u svoju podlogu. A kada se ledeni sloj koji ih je pokrivao otopio, oni su se počeli ponovo podizati uvis, i to podizanje traje do danas. Zato i nije čudan veliki broj zemljotresa koji se u poslednje vreme sve više dešavaju, usled velikog otopljavanja leda kojeg je sve manje na polovima. Smanjivanje mase leda kojim su one vršile pritisak na kontinetalne ploče ispod njih, uslovljava njihovo oslobađanje i sve veće pomeranje!
  Naime ako povežemo klimatske promene koje su sve veće i izraženije, one se dešavaju intezivno i uzrokuju ne samo promenu klime već i pomeranje tla. Već je navedeno da su velike i teške površine leda pritiskale Evropu i Ameriku u davna vremena, a kada su se one otopile to je uslovilo pomeranje kontinetalnih ploča. To je sigurno uticalo na promenu klime, ali i na pomeranje tla što je uzrokovalo zemljotrese i vulkane. Danas znamo da se velike površine leda nalaze na polovima. Međutim po onome što se dešava sa njima, jasno je da je masa tih ledenih površina sve manja, a uz to one se i naglo tope. Njihova brzina topljenja se svake godine sve više povećava, a to će na kraju da dovede do potpunog otopljenja leda. Po proračunima potpuno otopljenje može da se dogodi u narednih nekoliko godina. U tome se vidi ono što lako može postati klimatski vrhunac, kada globalno zagrevanje utiče da se masa ledenih površina sve više i brže umanjuje. Po tome znamo da toliko otopljavanje leda uzrokuje i prati promenu klime. Koliko je čovek svojim načinom života i odnosom prema prirodi to uzrokovao, o tome bi svaki pojedinac koji udobno živi, a takvih je sve manje, trebalo dobro da razmisli.
  Kada ovo znamo mnogo je bitno ono što na osnovu toga možemo zaključiti, a to je da klimatske promene koje su prisutne svuda na Zemlji, mora da povežemo za zemljotresima i vulkanima, koji se sve više i učestalije događaju. Razlog za to je očigledan i veoma prost. Velike mase leda svojom velikom težinom vrše pritisak na one površine kopna ispod njih, na kojima su dugo ležale. Ovaj pritisak se sa smanjenjem ledene mase sve više smanjuje! Time se kontinentalne ploče koje su bile pod njihovim pritiskom polako, ali sve više i brže pomeraju. Njihovo pomeranje uzrokuje podrhtavanje tla koje dobija sve veći zalet. Svoju kulminaciju ovo podrhtavanje će dostići onda kada se otope sve ledene površine. Posle toga više neće biti pritiska na površine kontinetalnih ploča, koje je led pritiskao i držao u određenom položaju, pa će onda one mnogo slobodnije moći da se pomeraju i kreću na površini sime. Njihovo pomeranje i sudaranje biće jače nego ikada ranije! Sve dok postoje veće količine ili mase leda, on može da umanji pomeranje kontinetalnih ploča! A kada njih ubuduće ne bude u dovoljnoj količini, jer će se veliki deo otopiti, onda će sudari biti mnogo jači, a to će uticati na veća podrhtavanja tla!


Kontinentalne ploče

  Pomeranje kontinentalnih ploča je ono što se potvrđuje istraživanjima. Jedan od primera je razdvajanje Evroazijske ploče od Afričke. Na mestu gde se to dešava, u predelima na bliskom istoku, javlja se pukotina, za koju naučnici tvrde da je sve veća. Razdvajanjem ovih kopnenih masa, tada nastaje pukotina, a nju ispunjava lava koja se polako sa povećavanjem pukotine penje ka površini. Kada će ona izbiti na površinu pitanje je vremena, ali je sigurno to neće izostati onda kada kontinetalne ploče budu oslobođene leda i kada budu krenule slobodno svojim putem. Iz ovoga vidimo da klimatske promene nisu odvojene od podrhtavanja i pomeranja tla, nego su međusobno uslovljene, i jednako utiču jedno na drugo.


  Ipak sve ovo što se dešava ne Zemlji i na njenoj površini zavisi od mnogo složenijeg sistema u kome je Zemlja samo jedan mali i veoma sitan deo. Kako je Zemlja samo mali deo Sunčevog sistema, sigurno je da ona zavisi i od Sunca, kao i od položaja u odnosu na njega, i od položaja svih ostalih planeta u odnosu na nju. Zato je potrebna i astronomija da bi se videlo kako i koliko sve to utiče na Zemlju, odnosno na ljude koji žive na njoj. Navedeno je više primera za međudelovanje sila u uticaj celog sistema na Zemlju. Jedan od (novih) dokaza i primera da se klimatske promene dešavaju i zbog uticaja ostalih planeta je usporavanje Zemljine rotacije. Ovo usporavanje može dovesti do njenog zaustavljanja u jednom određenom vremenu, posle čega Zemlja može da nastavi da se kreće u suprotnom smeru. To nije isključeno i o tome se može misliti nadalje.
  U ovakvim uslovima može doći do promene nagiba Zemljine ose, kao i do promene magnetnih polova Zemlje. Takođe se vidi da je i ovo pomeranje zastupljeno sa sve većim intezitetom. Kako promena magnetnih polova utiče na uslove za život, onda jedan od uslova za njegovo postojanje jeste određena klima. Ova klima se hiljadu godina nije znatno menjala, ali danas je svima jasno da se ona menja mnogo brže i sve intezivnije. Dakle sav život na Zemlji i sve ono što postoji u njemu, zavisno je od mnogo detalja, ne samo na površini Zemlje nego i od odnosa van njene površine, odnosno onoga što se dešava u kosmičkom prostoru. Ako sve te uslove i uzroke uspemo pravilno da uklopimo, biće nam jasnije šta se to sa klimom i nama na Zemlji dešava. A ako to znamo, možemo neke mnogo teže posledice u budućnosti da predvidimo, pa time veće i pogubne posledice da umanjimo!

  Ako se zadržimo samo na površinu Zemlje, a na osnovu onoga što je navedeno za pomeranje sialnih santi na površini sime, na ovaj način dobijamu stvarnu sliku o prirodi Zemljinog tela. To može biti jedan od načina da se opiše promena položaja polova! Posmatrana kao celina Zemlja je fluidno telo, koje se prema kratkotrajnim silama ponaša kao čvrsto, a pod uticajem dugotrajnih sila postepano popušta i teži onom stanju ravnoteže koje bi odgovaralo tečnom agregatnom stanju. Na tom fluidnom telu počiva sialni pokrivač koji ne čini jednu homogenu ljusku, nego je nejednake debljine, ispucan, a može se reći i rasparčan na odvojene delove (slika iznad). On se u svojim pojedinim delovima ponaša kao čvrsto telo, a kao celina to ne čini. Zato ga možemo smatrati za skup čvrstih santi koje su utonule u fluidnu podlogu kako to zahteva hidrostatični princip plivanja. Na osnovu ovoga je Milanković izgradio svoju teoriju pomeranja Zemljinih polova.
  Uz ovo se može dodati da kada bi sialni pokrivač Zemlje imao svuda istu debljinu i gustinu ili kada bi pokrivao samo delove Zemljine površine, odnosno bio simetričnog oblika prema polovima, ne bi polfugalne sile težile da izvedu pomeranje tog pokrivača po njegovoj podlozi, jer bi se one, kao simetrične prema polovima, međusobno potirale. Uzrok pomeranja sialne ljuske po njenoj podlozi leži u nepravilnosti te ljuske koje su zaista velike. Postoji velika razlika između kontinenata i morskog dna. Ove površine leže na različitim visinama, gde je srednja razlika između visine kontinenata i morskog dna preko 4 000 metara, a visinska razlika između najviše tačke kontinenata i morskoga dna je skoro 20 000 metara. Ta nepravilnost i reljefnost sialnog pokrivača ima za posledicu da se polfugalne sile koje deluju na sialnu ljusku međusobno ne potiru, nego stvaraju momenat zaokretanja u odnosu na centar Zemlje. Ovako dolazi do pomeranja kopnenih masa koje su se u neko daleko vreme nalazile u određenom položaju na površini! Njihov međusobni položaj se naglo promenio zbog delovanja sila koje su uticale da do toga dođe. Neko može misliti da su to bile spore promene, ali na osnovu onoga što se trenutno događa i što će se sve više događati, mnogo je više dokaza da su to bile nagle promene!

  Za sve ove promene koje nastaju na površini Zemlje, može se reći da nisu nezavisne od onoga što se događa u celom Sunčevom sistemu. Zapravo delovanje sila između planeta pri čemu Sunce ima najveći udeo, utiče na putanju Zemlje, njeno kretanje, nagib njene ose rotacije, kao i na položaj magnetnih polova. A sve to uzrokuje pomeranje kontinetalnih ploča na Zemlji, koje se zbog promene klime i globalnog otopljavanja sve više oslobađaju pritiska ledene mase.
  Sile kojima Sunce i ostale planete deluju na ovako oslobođene ploče, daje im veću mogućnost da one utiču na njih, odnosno da ih pomeraju. Ove sile time mogu biti uvećane u odnosu na ranije stanje koje je vladalo hiljade godina. To znači će sa promenom položaja između svih planeta, za koje smo sigurni da se događaju na osnovu ranije navedenih činjenica, uticaj sila može biti daleko veći, a sa time će i promene biti mnogo veće. Ove promene koje se ispoljavaju na površini Zemlje, uslovljene su i promenama koje Zemlja ima u svome kretanju. Njih nije moguće odvojiti od celine u kojoj sve planete imaju kretanje u obliku rozete. Pri tome dolazi do promene nagiba ose rotacije svake planete, kao i promene magnetnih polova svake od njih, (za neke postoje navedene vrednosti), a sigurno da postoje i promene površine (reljefa) onih planeta na kojima je to moguće. Takve su gasovite planete, ali i one koje imaju osobine fluida, među kojima može da se ubroji i Zemlja.

  Napred navedene činjenice pokazuju da je tokom duge istorije Zemlje, dolazilo do zaokretanja putanje orbite Zemlje, odnosno do promene nagiba njene ose rotacije. To isto važi i za ostale planete u Sunčevom sistemu, koje su imale sličnu promenu položaja i nagiba ose rotacije. Dokaz za to su ranije navedene vrednosti za neke planete, gde su one za istu planetu napisane kao različite vrednosti.
  Primer može biti planeta Pluton, za koju kažu da se ona oko Sunca kreće haotično. Pluton ima različite vrednosti nagiba ose rotacije, koje su izračunate u poslednjih nekoliko decenija! Kolike su bile te promene za ranije vreme od više hiljada godina, nad time se do sada niko nije zamislio, niti je to iko pokušao to da izračuna!?
  Haotično kretanje, kao naziv za putanju Plutona, dokaz je da se takvo kretanje može objasniti jedino u trodimenzionalnom prostoru. To se već koristilo za planetu Merkur, pa isto treba primeniti i na ostale planete Sunčevog sistema. Isto se treba koristiti i za sve ostale zvezde, (bilo da se one posmatraju u grupi ili pojedinačno). Dakle to trodimenzionalno kretanje se može preslikati na sisteme sa dve ili više zvezda.
  Planeta Pluton ima više vrednosti za nagib ose rotacije, a to su 119,6 ili 118° (108° i 122,5°). Koja od ovih vrednosti je novija nije toliko bitno, ali će biti važno kada se pravi model za prikaz u trodimenzionalnom sistemu.


  Putanja planete Pluton se nalazi u trećoj dimenziji pa se tako i prikazuje. Rotacija ove planete oko Sunca veoma je spora i potrebni su vekovi da ona napravi pun krug. Sa svojim pratiocem Haronom ona čini dvojni sistem koji nije ostao usamljen. Zapravo kao što je ranije pomenuto, postoji više manjih ili većih tela koja su otkrivena u njihovoj blizini. Nepravilnosti koje su primećene na putanji Plutona dovele su njihovih otkrivanja. Jedno od tih tela u blizini Plutona je Ksena ili Eris. No ona nije jedina planeta dalje od orbite Plutona, pa ih siguno mora biti mnogo više u oblasti Ortovog oblaka. Među njima se pominje planeta X ili Nibiru, za koju još nije definisano da li je to deseta planeta ili možda dvanaesta. A za nju su Sumeri mnogo hiljada godina pre današnjih astronoma, znali da ta planeta postoji i da je ona značajno uticala na klimatske uslove i događaje na Zemlji!
  No kako god se astronomi odnosili prema svakom novom otkriću, ono što moraju znati jeste da Sunčev sistem nije ograničen do orbite Plutona, pa sa time nije ni tako jednostavan kao što se to opisivalo i prikazivalo. Sigurno je da sunčev sistem ima mnogo više od desetinu planeta, među kojima one imaju više desetina satelita, dok se između njih kreće dosta kometa i asteroida! Činjenice dokazuju da je Sunčev sistem mnogo veći i sa mnogo više nebeskih tela, koja se nalaze u kretanju iza orbite Plutona!
  Kad se vratimo na orbitu Plutona, a ako se ona prikazuje u trećoj dimenziji, kako onda treba prikazati sledeću planetu Eris ili bilo koju drugu koja može biti dalje od njegove orbite, ali i one mnogo bliže!?
Upravo zbog anomalija u kretanju Plutona otkrivena je ova planeta, pa prema tome ona mora biti negde u njenoj blizini! To znači da se i ona nalazi u sličnom kretanju koje može biti opisano samo sa tri dimenzije. Sigurno je da će i svaka od novih planeta imati putanju koja ima kretanje u trećoj dimenziji. A svaka planeta sa svojim kretanjem u trećoj dimenziji, mora imati kretanje u obliku rozete, što će u većoj ili manjoj meri usloviti promenu položaja njenih polova.
  Sledi da sve vrednosti za nagib ose rotacije kod svake planete nisu konačne, pa one sa vremenom a kroz decenije i vekove, mogu biti mnogo više izmenjene! Sada poznate vrednosti ne pokazuju promene koje su nastale u dužem periodu, od nekoliko hiljada godina, već mere samo neki period od više decenija. Niko se do sada nije upitao zašto su se one promenile, a ako je to neko i primetio, nije bilo nekog logičnog objašnjenja za nastale promene. Ono se i ne može dati, niti se može uklopiti, sve dok se kretanje planeta i njihov međusobni položaj ne prikaže trodimenzionalno!
  Na osnovu ovoga se može dokazati, da je promena položaja polova koja se mogla uočiti na Zemlji, prisutna i kod svih ostalih planeta u Sunčevom sistemu. Jedini problem je što sa njih nemamo više podataka o njihovoj geološkoj prošlosti, jer čovek još uvek nije u mogućnosti da vrši veća geološka istraživanja na tim planetama. Sva dosadašnja geološka istraživanja Zemlje nipošto ne protivreče promeni nagiba ose rotacije. Naprotiv, burne promene u geološkoj istoriji Zemlje, svedoče da je njihov uzrok upravo promena položaja ose rotacije, a do toga je dolazilo usled dejstva sila planetarnih razmera.
 
To je bila posledica delovanja svih sila, a ne samo gravitacije, već i elektromagnetne, od koje su zavisne slaba i jaka nuklearna (atomska) sila! Upravo sve ove sile jesu zastupljenenje i u stalnom su međudelovanju, bez obzira na veličinu koju posmatramo! Ako posmatramo delić materije, a to je atom, sigurno da i na njega deluju one sile koje deluju u Sunčevom sistemu među planetama, kao što je gravitacija. A ako posmatramo ceo Sunčev sistem sa svim telima koja rotiraju oko njega, onda je jasno da i za sva ta tela postoji međudelovanje svih fizičkih sila u sistemu, a ne samo gravitacije. Zapravo da nema zračenja od Sunca, ne bi postojalo ni elektromagnetno polje. Dok samo elektromagnetno polje svake planete, odnosno njegov položaj zavisi od ugla zračenja pod kojim fotoni, kao nosioci svetlosti i energije dospevaju na svaku planetu! Zbog toga i postoje različite usmerenosti i položaji magnetnih polova na svakoj planeti, koje se za neko duže ili kraće vreme menjaju!
  Iz toga dalje sledi da su fotoni delovi atoma koji se oslobađaju određenim procesima na Suncu. Kako u atomu postoje jake i slabe nuklearne sile, one se procesima koje postoje na Suncu, putem fotona prenose na ceo sistem! Po tome vidimo da sve sile zavise od Sunca, a isto tako njihovo među delovanje zastupljeno je svuda, bez obzira da li se posmatra atom sa svojim elektronima ili Sunce sa svojim planetama. Njihova zavisnost i međudelovanje jasno se oslikava i u analogiji, simetriji i proporciji, koja postoji između ova dva sveta.
Ako se oslobodimo starih shvatanja da između ova dva sveta postoje mnogo veće razlike od onih koje se odnose na veličinu, onda je moguće naći rešenja za mnoge neobičnosti koje zbunjuju astronome. I ne samo to, nego je moguće napraviti njihove stvarne prikaze i doći do rešenja sa kojim se sve sile objedinjuju u jednu celinu.

  Pri tome moramo znati da iste sile utiču i na klimatske promene. Ove promene nisu samo zavisne od uslova i života na Zemlji, već uveliko zavise od položaja ostalih planeta prema Zemlji, kao i od ugla pod kojim se zračenje sa Sunca prostire na površine svake od planeta. To opet, zavisi od promene položaja orbite (putanje) svake od planeta. Sa tim promenama dolazi i do promene položaja polova!
  Zbog svega toga dolazilo je do promene prostiranja kopnenih i vodenih masa, do pomeranja kontinentalnih ploča, promene položaja polova, promene klimatskih uslova na Zemlji, nestajanja raznih oblika biljnog i životinjskog sveta, kao i do mnogih drugih promena.
  Kada bi napravili skicu pomeranja severnog pola u toku geološke istorije Zemlje i pratili liniju koja predstavlja put koji je severni pol prošao od vremena nastanka Zemlje do danas, mogli bi se vratiti na pitanja; U toku geološke istorije Zemlje, i u vreme kada je kopno bilo jedinstveno, kako se ono prostiralo na njenoj površini?
 
Koliko je položaj ekvatora uticao na raspoređenost kopna, i koliko su kontinenti bili povezani?

  Iz toga sledi ono najvažnije pitanje! Da li je ekvator (ekvatorijalna ravan Zemlje) bio nagnut pod istim uglom kao što je to danas?

  Velika je mogućnost da taj nagib nije bio isti, pa su zbog toga na Zemlji postojali drugačiji klimatski uslovi! To je uslovilo da postoji bujniji biljni, ali i drugi živi svet, zbog drugih uslova i klime koja je u to vreme postojala. Ako shvatimo mehanizam koji je uslovio da taj živi svet nastrada i bude sveden na mnogo manji broj, onda je moguće da za slične događaje koji se mogu ponoviti, ublažimo njihove posledice i svedemo ih na mnogo manje štete!

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća