GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 GLEDALI SMO SA POGREŠNOG MESTA 

  Sve planete kruže oko Sunca u jednom smeru. Ali Uran kruži u suprotnom smeru. Zašto? Većina njihovih satelita se kreće u smeru kao i planete. Ali neki kruže i u suprotnom smeru (retrogradno kretanje). Zašto? Ne postoji pravilnost u neobičnim oblicima planetarnih orbita. Nijedna nije ni nalik na drugu, a još manje je neka od njih u obliku kruga?
  Da se planete kreću u jednoj ravni, zar ne bi u toku svog nastanka, kao i nastanka svojih putanja, obrazovale takve orbite koje bi nalikovale jedna na drugu!? No svaka eliptična kriva nagnuta je u drugom pravcu. Zašto? Nebesku mehaniku čine tela različitih veličina, oblika, brzina kretanja, različito usmerenih osa rotacije, smerova okretanja, sa atmosferom različitih sastava, ili sasvim bez nje; prati ih različiti broj satelita, ili ih nemaju, a njihov smer okretanja je proizvoljan. Zašto? Sve činjenice možemo izneti za svaku planetu pojedinačno, pa ih onda uklopiti u celinu. Mada je dovoljno samo Zemlju ili neku planetu sa neobičnijim kretanjem obraditi, pa da se to preslika na ceo sistem na sličan način.
  Merkur nema satelita. Zbog malog rastojanja od Sunca uvek je nisko nad horizontom. Da li je to jedini razlog zbog kojeg mi sa Zemlje, vidimo Merkur nisko nad horizontom? Godine 1964. ustanovljeno je da rotacija Merkura (njegov dan) iznosi 59 zemaljskih dana, što je manje od jednog obrtaja oko Sunca (godina) za 88 dana. Kreće se oko Sunca putanjom koja je dosta neobična, jer menja svoj perihel (kad je najbliže Suncu), a sa time zaokreće elipsu svoje orbite u prostoru. Ovo kretanje u obliku rozete ide u prilog tome da se planete kreću iznad i ispod zamišljene površine ploče, (ekvarorijalna ravan Sunca). Uz to, ovaj vid kretanja, može se dodati na prva dva kao, treći oblik kretanja planeta. Zato planete uz kretanje oko svoje ose i kretanja oko Sunca, imaju kretanje oko Sunca u obliku rozete.

rozeta
Prikaz kretanja planete Merkur u obliku rozete

  Znači da, svaka planeta zaokreće elipsu svoje orbite (svoju ravan kretanja) u prostoru oko Sunca. A sve to sa različitim brzinama, u zavisnosti od delovanja sila koje se ispoljavaju među njima, kao i od početnog impulsa koji su imale u vreme njihovog nastajanja.
  U dejstvo sila, ne može se smatrati samo gravitacija, zato što i zračenje od Sunca koje nama daje svetlost nosi energiju i utiče na magnetno polje Zemlje. Dakle i fotoni, kao elementarne čestice svetlosti, jesu nosioci velike sile koja utiče na sav živi svet koji postoji na Zemlji! Po tome život planete, a i nas samih, ne zavisi samo od gravitacije, odnosno delovanja sila između velikih nebeskih tela, već život zavisi i od čestica koje su mnogo manje, a koje nose (daju) silu koja je potrebna da održi život. Te čestice koje nose svetlost, ujedno nose i život, jer on ne bi ni postojao da nema svetlosti. Zato fotoni kao osnovne čestice svetlosti nose energiju koja je potrebna da opstane život na Zemlji. Ove elementarne čestice svetlosti jesu potencijal zračenja od Sunca. To zračenje uslovljava elektromagnetno polje koje postoji na Zemlji. Tako da od elektromagnetnog polja i smera njegovih polova zavisi život i uslovi za život na Zemlji. Kao i na drugim planetama u slučaju da dođemo do njih. Iz ovoga sledi da su gravitacija i elektromagnetna sila jednako zavisne od Sunca. Isto tako i sam život na Zemlji zavisi upravo od njih.
  Faradej je dokazao da jedno polje - električno, ne može postojati bez drugog - magnetnog. Iako se u svim prilikama ta dva polja ne ispoljavaju podjednako.
  Sunce sa svojim zračenjem utiče na elektromagnetno polje Zemlje, koje se tokom vremena menjalo. Isto se događa i na ostalim planetama, kod kojih je uočeno pomeranja elektromagnetnih polova. To je u dugom vremenu koje se meri vekovima, sigurno bilo uzrokovano pomeranjem planeta u tri oblika kretanja! Tako da su se one pomerale ne samo u jednoj ravni, nego ispod i iznad ekvatorijalne ravni Sunca, što je uticalo i na promenu položaja elektromagnetnog polja. Iz čega sledi da magnetno polje, ma koliko da se menja, uvek je zavisno od zračenja sa Sunca. Odnosno to je najviše zavisno od položaja koje planete imaju u odnosu na njegovu ekvatorijalnu ravan! A kako su električno i magnetno polje uzajamno povezani, onda je i električno polje zavisno od Sunca.
  Elementarne čestice zračenja u osnovi jesu delovi mikrokosmosa koji utiču na određene pojave i ispoljavanje polja u makrosvetu. Ovim se potvrđuje analogija, simetrija i proporcija između mikro i makro kosmosa.
  Kako na osnovu ovoga vidimo koliko sve to utiče na život, jasno je da postoji i mnogo veća povezanost između ovih sila koja se može definisati u jedinstvenu teoriju polja. Na osnovu analogije moguće je izgraditi i proporcuju u delovanju poznatih sila, onu koja će dati način da se ove sile objedine u celinu. Time se i Ajnštajnov pokušaj objedinjenja gravitacije i elektromagnetne sile usmerava na pravi put, koji će dati rezultate za ono što on nije uspeo da uradi na osnovu starih predstava. Danas kada imamo nove činjenice, možemo ih uklopiti u ispravnu sliku, a to ukazuje na strukturu makro i mikro sveta u kojoj postoji analogija, o kojoj se govori!

  Pomeranje perihela Merkurove putanje u prostoru, iako veoma sporo, nije moglo da bude objašnjeno pristupom nebeske mehanike. Ali se zato može uklopiti u Ajnštajnovu teoriju. Sigurno da i ostale planete imaju to kretanje koje je sporo, ali se može izmeriti samo u toku mnogo godina? Naročito ako bi se to sagledalo u toku više hiljada godina. No to kod nekih planeta, a za ovaj oblik kretanja ne mora da traje ni toliko! Zašto se i na ostale planete ne primeni, princip zaokretanje perifela, kao kod Merkura, za viđenje nepravilnosti u kretanju planeta? Bilo bi daleko logičnije da kod većine drugih planeta postoji kretanje u obliku rozeta, zato što su njihove orbite eliptičnije, a to i jeste razlog zbog kojeg dolazi do zaokretanje njihovog perihela.
  Venera po novim merenjima ima retrogradno kretanje, koji je nalik na spin elektrona, a to znači da rotira suprotno u odnosu na rotaciju ostalih planeta. Na dalje će biti opisano kretanje ostalih planeta i njihovih satelita, gde se vidi da još nebeskih tela ima suprotan smer ose rotacije. Orbita Venere je gotovo kružna, sa ekscenritetom od samo 0,0068, tako da je rekorder među planetama? Jedan krug oko Sunca ona načini za 224,7 dana, dok se oko sopstvene ose okrene jednom za -243,16 dana. Ovaj minus ispred broja je oznaka njenog „suprotnog“ kretanja u odnosu na okretanje drugih planeta, a to je čini jedinstvenom. Ono što nju čini jedinstvenom, može se uklopiti u okviru sistema sa tri dimenzije. Ali to isto može da se primeni i na ostale planete koje su po drugim osobinama jedinstvene. Zato je potrebno definisati zakonitosti takvog kretanja, u okviru sistema sa tri dimenzije! Zbog obrnutog i sporog okretanja, ,,Sunčani period’’ na Veneri traje 116,8 dana, odnosno 1,92 venerijanska dana. Osa planete nagnuta je pod uglom od 178° stepeni.
  Zemlja ima nagib ose rotacije u odnosu na ravan ekliptike, Ekvatorijalnu ravan Sunca, koji iznosi 23,5° stepeni. Taj nagib smatra se za uzrok promene godišnjih doba na Zemlji. Kada bi primenili realan prikaz za trodimenzionalni prostor, u kome bi Zemlja kao i druge planete, imala svoju ravan kretanja oko Sunca, do promene godišnjih doba ne bi dolazilo samo zbog nagiba ose rotacije. Zato što svaka planeta ima svoju ravan kretanja oko Sunca, sa određenim nagibom ose rotacije, sigurno da to ima i Zemlja! Upravo to da se menja nagib njene ravni kretanja, može biti uzrok promene godišnjih doba.
  Zemljina orbita, (odnosno ravan u kojoj se ona kreće), u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca, zauzima određeni ugao, (može se reći 23,5°). U osnovi logično bi bilo da; Sunce sa cele svoje površine i u svakom smeru prostora u kome se kreću planete, treba da zrači potpuno istom ili sličnom snagom? Uz ovo treba znati da one promene koje primećujemo na Suncu, mogu biti posledica toga da se Zemlja pomera svojim trećim oblikom kretanja. To kretanje je u obliku rozete, a prema onim delovima Sunca gde su njegova zračenja drugačija od ranijih. Zato jeste bitno, da li je prema njemu neka od planeta okrenuta ka ekvatoru ili se nalazi više prema polovima.
  Sa time se može zamisliti, da kada je orbitalna ravan iznad „horizonta“ ekliptike, a kako je nagib 23,5°, od Sunca, to je gornja polulopta Zemlje manje obasjana, pa je na njoj hladnije godišnje doba. A kada je Zemlja ispod „horizonta“ ekliptike, usled čega je nagib 23,5°, ka Suncu, gornja polulopta je više obasjana, pa je na njoj toplije godišnje doba. Iako se opisuje da je Zemlja zimi više obasjana zracima Sunca, ali je tada hladnije, zbog ugla pod kojim sunčevi zraci dospevaju na površinu. Ovo može biti subjektivno shvatanje zbog toga što se položaj i kretanje planete Zemlje ne opisuje realno sa tri dimenzije!
  Treba i to zamisliti kako Sunce, dok se kreće u okviru galaksije ,,nosi’’ sve planetarne (orbitalne) ravni, dok i one same rotiraju (kao rozete) oko njega, a to je mnogo više verovatno, u dužem periodu vremena. Ugao pod kojim planeta rotira oko svoje ose, a u okviru ravni po kojoj se kreće oko Sunca, ne mora, niti je moguće da se uvek poklapa sa predhodnim kruženjem. Ugao ose rotacije svih planeta je dobijen u odnosu na nas, odnosno Zemlju, a ne u odnosu na Sunce. Zato se mogu javiti razna odstupanja, kad se Sunce stavi kao središte odakle se izvode osmatranja.
  Mars ima rotaciju oko Sunca (godina) za 779,9 dana. Dan traje 24 časa i 37 minuta. Ekscentričnost orbite je 0,093, a nagib ose rotacije je 23,98°. Na Marsu godišnja doba se razlikuju po dužini na severnoj i južnoj polulopti. Ovo je posledica velike izduženosti (eliptičnosti) njegove orbite, tako da godišnja doba na perihelu (jug) traju kraće od onih na afelu (sever). Proleće na jugu traje 146 dana, a na severu 199 dana. Leto na jugu traje 160 dana, a na severu 182 dana. Jesen na jugu traje 199 dana (zima 182), a na severu 146 dana (zima 160). Šta uzrokuje ovu veliku eliptičnost Marsove orbite? Po onome što je ranije navedeno, ovolika eliptičnost mora da uzrokuje treći oblik kretanja planete, koji je nalik na rozetu. Mars ima dva satelita, Fobos je veći i njegova je orbita, nagnuta pod uglom od 1,1 stepen u odnosu na ekvator. Dejmos je manji i ima nagib orbite 1,8° stepen.
  Asteroidni pojas je sastavljen od oko 40 000 nebeskih tela, „malih planeta“, prečnika od nekoliko mikrona do više stotina kilometara. Ovaj pojas nalazi se između Marsa, koji je svoje sadašnje satelite verovatno zarobio iz ovog pojasa, i Jupitera koji ima dosta satelita. U asteroidnom pojasu postoje tela za koja se smatra da su manje planete. Zbog toga se sa otkrivanjem novih nebeskih tela u sunčevom sistemu postavlja pitanje, koliko zaista ima planeta u ovom sistemu?
  Jupiter se zbog svoje veličine naziva „Kralj planeta“. Jedan obrtaj oko Sunca (godina) traje 11,86 zemaljskih godina. Ali zbog ogromne brzine rotiranja oko svoje ose, dan traje samo 9 časova, 50 minuta i 30 sekundi. Brzina tačaka na ekvatoru je veća od brzine tačaka na polovima. Zbog toga je planeta spljoštena, pa je njen polarni prečnik manji od ekvatorijalnog. Oko ovog gasovitog džina, lagano kruži najmanje 16 satelita, od kojih su neki zarobljeni iza asteroidnog pojasa.
  Saturn je kažu, najlepša planeta Sunčevog sistema, koji napravi orbitu oko Sunca za oko 29,6 Zemljinih godina. Svakih 15 godina, on zauzima takav položaj u odnosu na Zemlju, da se njegov prsten ne može videti! Zašto je to tako? To je moguća posledica položaja planete koja se kreće u trodimenzionalnom prostoru, pa postoji vreme kada se Saturn nalazi u blizini središnjeg dela Sunčevog sistema! Tada, Saturn zauzima takav položaj u odnosu na nas (Zemlju) da je to teško opisati u jednoj ravni.

saturn
Promena položaja Saturnovih prstenova

  Slike koje su u manjem kvadratu, pokazuju kako Saturn izgleda sa Zemlje, u vreme dok traje njegova rotacija oko Sunca. Ova slika prikazuje kretanje Saturna u ekvatorijalnoj ravni Sunca, a to nije prikaz ove planete čije bi kretanje realno trebalo da se prikaže u trodimenzionalnom prostoru. Zato je ovo iznuđeni prikaz, koji ne može biti realan, iako prikazuje određenu promenu za koju se potvrđuje da stvarno postoji.

  Mislilo se da se oko Saturna nalazi šest prstenova, ali „Vojadžeri“ su otkrili na stotine prstenova, koji se nalaze u Kasinijevim pregradama, širokim 3500 do 4000 km. Oko Saturna kruži 18(?) poznatih satelita, sa orbitama koje su udaljene između 137 000 i gotovo 13 miliona km. od planete. Titan je posle Jupiterovog Ganimeda, najveći satelit, veći od Merkura i Plutona. Saturn ima period revolucije (godina) od 29, 46 zemaljskih godina. Period rotacije oko ose mu je 10 časova i 39 min. Nagib ose mu je 26,7°stepeni.

saturn
Položaj Saturna i njegovih prstenova, koji je često nepravilno prikazan.

  Uran se kreće oko dalekog Sunca u smeru koji je suprotan u odnosu na kretanje ostalih planeta!? Zašto je to tako niko nije mogao da objasni? To se i ne može objasniti sa dosadašnjim sagledavanjem kretanja planeta, sa kojim se misli da se one kreću u jednoj ravni. Još manje je to moguće sa teorijom o nastanku planeta i Sunčevog sistema, po kojoj su planete nastale rotacijom nebule (oblaka) u jednoj ravni!? To je jedino moguće objasniti ako se kretanje ove planete prikaže sa tri dimenzije, tako da ceo Sunčev sistem bude realno prikazan kao trodimenzionalan.
  Pun obrtaj oko Sunca, Uran napravi za 84,01 godina, dok rotacija planete (dan) traje samo 17 časova i 14 minuta. Nagib ose rotacije je 98 stepeni, što znači da se kreće postrance, ležeći na boku. Zbog toga se posle 42 godine polovi smenjuju u mraku, a za to vreme na ekvatoru vlada sumrak. Znači da na velikom delu svake hemisfere oko 40 godina vlada neprekidna noć, koju zatim narednih 40 tak godina smenjuje dan. Za oko 21 godinu, kada se Uran premesti za četvrtinu svoje orbite, Sunce visi nad rotirajućim ekvatorom, na kome se smenjuje dugi niz dana i noći, od po 5,5 sati. Tada u ekvatorskim oblastima vladaju dan i noć, dok su polovi godinama u sumraku. Ovo je jedna od tajni Urana? Ona se ne uklapa ni u jednu teoriju o formiranju planeta? Planete i njihovi sateliti, trebali bi da rotiraju oko svoje ose i oko Sunca, u istom smeru u kome rotira i kreće se naša zvezda – smeru suprotnom kretanju kazaljke časovnika. Zašto se Uran „ležeći na boku“ okreće u suprotnu stranu oko Sunca, udaljen oko 3 milijarde km.?

uran
Ležeći na boku, Uran je na polovima dugo u mraku.

  Ovakvo kretanje samo je još jedna potvrda trodimenzionalnog sistema, u kojem se planete kreću iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca. A takav položaj kretanja planeta, je morao da bude posledica njihovog kretanja u toku njihovog nastajanja. Kako sve teorije o nastanku planeta, polaze od osnove za koju se koristi nebula odnosno oblak, može li to da ostane i dalje? To je samo teorija koja nema potvrde ni dokaza u činjenicama koje daju kretanje i položaj planeta.
  Kako je iz tog oblaka koji se ceo vrteo u jednom smeru, moglo da nastane retrogradno kretanje planeta ili satelita? Oblak zasigurno nije bio u obliku ploče, već je jedino mogao da bude raširen u svakom pravcu! U takvom oblaku, kretanje materije se odvijalo onako kako se on i prostirao, a to znači u svim pravcima. Njihovi smerovi formirali su se posebno, u onom momentu kad je količina materije bila dovoljna na gomili, da sama izabere svoj smer. Međutim taj izbor sigurno nije bio bez pokušaja, da se promeni, da se uklopi u sličnu okolinu. Verovatno su neke od materija preteča planeta, podlegle tom uticaju, pa su menjale svoj smer ose rotacije, ugao ose rotacije ili pak put rotacije (orbitu). A sve to je zavisilo od ugla pod kojim bi se nalazila njihova ravan kretanja. Taj ugao mogao je da se promeni, zbog delovanja sila koje su postojale između njih. Iste sile su bile uzrok da se promeni smer ose rotacije i rotacije oko središta, gde je sada Sunce. To je trajalo vremenski dugo, u odnosu na istoriju zvezda koju smo mi mogli da pratimo. (Od prvih naših saznanja o zvezdama, pa do sadašnje mehanike neba). Te promene su se dešavale ređe, kako je materija planeta postajala sve masivnija, gušća, sabijenija i manja u prostoru. Moguće je da su planete menjale smer rotacije, ili putanju rotacije, čak i onda kad su oformljene u sadašnjem obliku. To je moglo biti pre mnogo godina, ali nije isključeno vreme mnogo manje u odnosu na broj koji se često pominje.

  Postoje tvrdnje, a i dokazi za to da, Zemlja je nekada imala drugi magnetni pol. Kao i da je imala drugi nagib ose rotacije. To je uslovilo i davalo vlažnu i tropsku klimu koju je Zemlja imala u vreme velikih guštera, kad su se oni razvijali i živeli. Inače za guštere je osobina da rastu i da se razvijaju u toku celog života. Svima je poznato da je postojala katastrofa koja je uzrokovala nestanak tog živog sveta. Samo što niko nije takvu katastrofu doveo u vezu sa promenon nagiba ose rotacije, u kojoj se desila i promena magnetnih polova.
  Te promene su mogle da uzrokuju i raspad neke do tada formirane planete. Pominje se da je u asteroidnom pojasu, nekada bila planeta, koju su delovanjem sila ostalih, nju razlomile u komade, koji sada lutaju na mestu nekadašnje pete planete. Dejstvo sila između njih nikada ne prestaje, tako su te sile bile uzrok pomeranja (cepanja) kontinentalnih ploča na Zemlji. Verovatno su one uzrokovale i promene na drugim planetama, ali smo mi njih malo ispitali. Nekada jedinstveno tlo (površina Zemljle) odcepilo se i otišlo na sve strane, kao i vodene površine. Ove sile mogu biti uzrok katastrofe koja je zadesila dinosauruse, jer su mogle usloviti naglo cepanje kontinenata, velike erupcije vulkana i poplave koje su desetkovale sav živi svet, pa i njih. Postojale su iste sile nekad, ali su one i sada još uvek prisutne, jer se kontinenti još uvek pomeraju i pomeraće se. A kontinenti se pomeraju, zato što se i orbitalna ravan planeta pomera. Sve to se desilo za vreme od stotine miliona godina, a moguće je i za mnogo manje vremena. Za sada nema preciznih podataka o kretanju planeta opisane sa tri dimenzija, sa kojima bi se nastale promene mogle izračunati. Kada bi to mogli izračunati, onda bi znali realnu starost Sunca i planeta, kao i događaja koji su se desili posle njihovog nastanka.
  Retrogradno kretanje planeta i nekih njihovih satelita, može se uklopiti u trodimenzionalnu sliku sistema, ali je zavistan od ugla pod kojim se nalazi orbitalna ravan. Ovo kretanje može da bude posledica toga, da se orbitalna ravan nalazi na drugom mestu od većine ostalih. Zato izgleda da se planeta kreće unazad. A nagib ose rotacije može da bude i nagib orbitalne ravni. To ne bi mnogo uticalo na proračune, u sistemu sa dve dimenzije, kako se to do sada činilo, ali bi se promenilo u prikazu sa tri dimenzije. To ne menja mnogo ni uticaj zračenja koje bi planete imale od Sunca, bez obzira da li je nagnuta njihova osa rotacije ili je nagnuta njihova orbitalna ravan. Ipak u okviru trodimenzionalnog sistema, bitno je pod kojim uglom planete dobijaju zračenje od Sunca, jer od tog ugla i zavisi magnetno polje koje planete mogu imati. Zato je logično da se položaji mnogih magnetnih polova ne uklapaju u dvodimenzionalni prikaz. Mnogo je bitnije što se položaj magnetnih polova menjaju, kako se menja i položaj planeta u odnosu na Sunce. U te promene spada i promena magnetnih polova Zemlje, a to ukazuje na sve veće promene koje se dešavaju kako u klimi tako i na površini naše planete.
  Uran ima 11 prstenova, koji kruže oko njega u suprotnom smeru, odnosno retrogradno u odnosu na smer rotiranja planete. Retrogradno kretanje moglo je nastati raspadom neke pomenute planete. Tada su se raspadnuti komadi sudarali, dajući suprotan impuls rotacije, koji je ostao, pa su takvi komadi postali pratioci planeta. Ipak ako je nekada postojala planeta u paru sa Uranom, onda je i ona morala imati suprotan smer rotacije! A to opet protivreči ne samo kretanju planeta u jednoj ravni, već i njihovoj mogućnosti da nastanu u jednoj ravni.
  Neobično kretanje planete Uran je uzrokovao, da se opiše i objasni to što je protivrečno, na osnovu do sada poznatih činjenica.

  Neptun je najmanji u svetu hladnih, prstenastih, gasovitih džinova. Potrebno mu je 165 godina da načini ceo obrtaj oko Sunca. Puni obrtaj oko svoje ose (rotacija) traje 16 sati i 3 minuta. Oko Sunca kruži po gotovo kružnoj orbiti, a kreće se 5,5 puta sporije od Zemlje. Nagib ose rotacije je 29 stepeni, (a njegova orbita je prema ravni ekliptike nagnuta pod uglom 1,8 stepeni). On ima 8 satelita,(?) pored prstenova i lukova. Triton kao najveći skreće posebnu pažnju. Njegova orbita je gotovo kružna i on se po njoj kreće u suprotnom smeru. On je jedini veliki satelit koji ima suprotan smer obrtanja. A to je još jedan dokaz o kretanju planeta ispod i iznad ekvatorijalne ravni Sunca, gde njihovi sateliti mogu da se kreću retrogadno! Isto kretanje pokazuje da se to može uklopiti u trodimenzionalnu sliku prostora u čijem središtu je Sunce. -Da li je ovo kretanje moglo nastati posle sudara raspadnutih komada i kometa, koje se zadržalo kad je planeta uzela ovo telo u svoj zagrljaj?- Na Tritonu postoji smena godišnjih doba, a ima i tragova jonosvere i slaba polarna svetlost.
  Neobični magnetni kovitlac Urana objašnjavan je njegovim ,nenormalnim’ položajem u prostoru; pa se očekivalo da normalno postavljeni Neptun ima ,normalno’ magnetno polje? Poznato je da magnetno polje zavisi od zračenja koje planeta dobija od Sunca. No ako to zračenje zavisi od položaja planete, to svakako pokazuje da je položaj Neptuna u odnosu na Sunce, drugačiji u odnosu na onaj koji se prikazuje ili opisuje!
  Pokazalo se da je i ovo magnetno polje isto toliko neobično kao i Uranovo, samo upola manjeg inteziteta. Ako se magnet predstavi uobičajenim dipolom, onda ugao između magnetne ose tog dipola i ose rotiranja Neptuna iznosi 46,8°. Kako je osa rotacije nagnuta za 29° u odnosu na ravan, dolazimo do zaključka da osa dipola u prostoru opisuje konus. Magnetno polje je zavisno od Sunca i njegovog zračenja, a pod kojim uglom će ono stojati zavisi od položaja planete. Odnosno od ugla koji ima osa rotacije ili orbitalna ravan planete, a u odnosu na Sunce. Ako planeta ima orbitalnu ravan oko Sunca, koja nama sa Zemlje izgleda kao nagib ose rotacije od 29 stepeni, onda bi se magnetno polje moglo dovesti u normalu. To isto važi i za Uran. Možda Uran može da bude jedna od planeta koja leži (kreće se) u istoj ravni u kojoj je i ekvatorijalna ravan Sunca! To može biti još i Merkur, koji nema nikakav nagib ose rotacije, zato što je po merenjima taj nagib jednak nuli. Ali i to treba izračunati u okviru trodimenzionalnog sistema.
  Plutonava orbita ima najveću eliptičnost u Sunčevom sistemu. Nagib ose od 108° (118°), posle inklinacije Venere, najveći je u Sunčevom sistemu. Ove dve vrednosti koje su napisane mogu se objasniti kao vrednosti koje su se menjale tokom vremena, a dobijene su sa novijim proračunima. Ta promena vrednosti, jasno ukazuje na to da se planete oko Sunca kreću trećim oblikom kretanja, koji jeste u obliku rozete. Sigurno je da te promene vrednosti u toku vremena postoje i za druge planete, koje rotiraju sa tri oblika kretanja oko Sunca.
  Pluton se oko Sunca kreće po jako razvučenoj orbiti. U toku svog puta oko Sunca, za 247,7 godina, Pluton preseče gotovo kružnu orbitu Neptuna, i nastavlja kruženje unutar Neptunove orbite, približavajući se Suncu. On načini pun obrtaj oko sopstvene ose za 6 dana i 9 časova, brzinom od 4,7 km/s, tako da je najsporija planeta u Sunčevom sistemu. (Ravan orbite nagnuta je za 17° u odnosu na ekliptiku.?) Satelit Haron je u odnosu na matičnu planetu najveći satelit u Sunčevom sistemu. Tako da je ovaj sistem Pluton - Haron nazvan „dvojni sistem“(sistem Pluton-Haron).
  Kada se animacijom prikazuje sistem PLUTON - HARON, vidi se da je kretanje satelita oko matične planete moguće opisati jedino kao putanju koja nije u istoj ravni sa onom koju ima planeta. Nakon što se pogleda ovaj snimak, svako bi trebao da se zamisli o položaju i kretanju svih satelita koje imaju ostale planete. A neke ih imaju toliko da se broje na desetine. Sa najviše pažnje bi svakako trebalo da se objasni položaj i kretanje jedinog satelita kojeg ima Zemlja! Sigurno je da bi se kretanje Meseca po nečemu poklapalo sa onim kretanjem koje ima Haron. To ni u kom slučaju ne može biti jedna ravan u kojoj se kreću satelit i matična planeta, kao što to nije moguće opisati u sistemu Pluton - Haron!
  Kad je Sunčev sistem prikazan na ravnom dijagramu, čini se da se putanje Neptuna i Plutona ukrštaju, no one su u međusobno kosom položaju i Pluton je u trećoj dimenziji na tim ukrštanjima daleko od Neptuna. Mnogi koji opisuju kretanje planeta u Sunčevom sistemu često pominju treću dimenziju, ali se ne sete da ceo sistem prikažu sa tri dimenzije. Tada bi mnoge nedoumice i nejasnoće dobile jasniju sliku, na osnovu kojih bi moglo da se krene u jasne naučne spoznaje o svetu u kojem postojimo.
  Posmatrano na širim vremenskim skalama, Pluton se oko Sunca kreće haotično? Uzrok ovog naizgled haotičnog kretanja može biti u tome što, ravan u kojoj se planeta kreće seče bar dve, a pre bi se reklo i više, orbitalnih ravni drugih planeta. Ovo kretanje može da bude posledica trećeg oblika kretanje, gde se orbitalna ravan nalazi na drugom mestu od većine ostalih. Dakle, u trodimenzionalnom sistemu, nijedna ravan kretanja planeta, ne poklapa se sa ostalima! To samo izgleda kao privid, koji je nastao iz pokušaja pogrešnog prikazivanja položaja i kretanja planeta u jednoj ravni, a samo sa dve dimenzije!
  Kada vidimo nagib ose rotacije koji može da bude i nagib orbitalne ravni, ne postoje više planeta koje imaju sličan nagib ose. Ako tu većinu seče ravan koja se ni u čemu ne poklapa sa njima, onda će kretanje te planete izgledati haotično, jer ih seče pod sasvim drugim uglom. Sve ovo se može videti jedino ako se posmatranje vrši iz središta sistema, odnosno sa Sunca. Zato treba da se odbaci sve ono pogrešno koje nas, odnosno Zemlju, stavlja u centar posmatranja!

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća