GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promene položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 PANGEA 
Raspored kopna u prošlosti

  Ranije navedene činjenice o položaju i kretanju nebeskih tela ukazuju na to da je njihov nastanak izgledao drugačije od ustaljenih predstava. Ono što iz toga sledi je da, nastanak i izgled koji je Zemlja imala u svom prvobitnom obličju mora da je bio drugačiji. Ako se smatra da je Zemlja nekada nastala od onoga dela mase koji se većinom odvojio od ogromne mase od koje je nastalo Sunce, onda je i materija koja čini njihov sastav trebala biti ako ne ista, a ono barem slična! Kako onda Zemlja ima preko 90 elemenata u svome sastavu, a za Sunce se smatra da se uglavnom sastoji od dva najlakša gasa, koji sagorevaju čineći teške elemente? Da li je Zemlja po bilo čemu, a pre svega po građi slična Suncu? Nameće se odgovor da nije. A zašto nije!? To niko neće moći da odgovori sve dok se budemo držali starih predstava o nastanku i poreklu kako celog sunčevog sistema tako i planete Zemlje u njegovom sastavu.

  Pretpostavlja se da je u vreme nastanka, u nekoj dalekoj prošlosti, Zemlja mogla da bude samo topla masa koja se sve više hladila. Logično je pri tome zamisliti ili pretpostaviti da se celokupna masa u vrtlogu i taloženju oblikovala u središnjem delu, odnosno onom delu koji bi trebalo da bude ekvator. Središnji deo planete Zemlje koji je obim oko ekvatora, u stvarnosti i jeste širi u odnosu na onaj obim koji ona ima po visini prateći grinič. Ono što bi iz toga trebalo da sledi jeste da veći deo mase koji je oblikovao prvobitnu Zemlju, morao je da se nagomila oko ekvatora. Tada, ekvator nikako nije mogao biti usmeren u drugom smeru osim onog koji je bi zavisio od nagiba ose rotacije. No ako kopno nije za stalno ostalo na jednom mestu, onda je moralo da se događa i pomeranje ekvatora! To treba da znači, da je u to vreme nagib ose rotacije bio drugačiji nego što je danas!?
  Pri tome usled određene rotacije, u toku koje je došlo do formiranja planete, kopnena masa je morala da se grupiše i rasporedi u jednu celinu. Tako je mogao i da nastane jedan super kontinent koji je nazvan pangea (iz grčkog – sve zemlje).
  Kada bi napravili skicu pomeranja jedinstvenog kopna u toku geološke istorije Zemlje i pratili dešavanja koja predstavljaju put koji je pangea prošao od vremena nastanka do danas, mogla bi se postaviti pitanja;
  - U toku geološke istorije Zemlje, i u vreme kada je kopno bilo jedinstveno, kako se ono prostiralo na njenoj površini? Zbog rotacije Zemlje kopno je trebalo da prati onaj njen deo oko kojeg se vrši rotacija, a to je ekvator.
  - Koliko je položaj ekvatora uticao na raspoređenost kopna, i koliko je to uticalo da kontinenti budu povezani? Iz toga sledi ono najvažnije pitanje!
  - Da li je ekvator (ekvatorijalna ravan Zemlje) bio nagnut pod istim uglom kao što je to danas? Odnosno koji položaj je mogao da bude realan za ekvator, u ono vreme kada je postojalo jedinstveno kopno?

  Prikazi koje obično imamo, odnosno koje dobijamo od nekih autoriteta, predstavljaju Zemlju sa određenim položajem koji je uvek jednakog, ili ako ne, ono barem sličnog izgleda. Uglavnom svaki prikaz jedinstvenog kopna za koji se smatra da je nekada postojao na Zemlji, predstavlja njegovo prostiranje od jednog pola ka drugom. Jasno je da u to vreme nije bilo ledenih površina na polovima. Zapravo pustinje, a ni ledene površine nisu mogle postojati u ono vreme kada je površina kopna bila prilično ravna. To jeste uslovilo mnogo pogodnije klimatske uslove u kojima je mogao da se razvija dosta bogatiji biljni i životinjski svet.

  Iz napred navedenog vidi se da položaj jedinstvenog kopna u vreme svoga prvobitnog postojanja nije mogao biti drugačiji od osnove u kojoj je ono moglo da nastane! Ta osnova u kojoj je moglo da se oblikuje jedinstveno kopno – pangea, mogao je biti jedino ekvator. Ipak svi prikazi i predstave koje opisuju položaj ovog kopna, definišu njegov položaj i prostiranje između polova. Ako neko i razmišlja o tome da je položaj ekvatora u neko prošlo vreme mogao biti mnogo drugačiji nego što je danas, o tome se ne govori mnogo. Tako da to što jedino može biti logično, tek po neki put se i pomene. U osnovi to jeste nagoveštaj na uzrok zbog kojeg je moglo postojati takvo pomeranje. A uzrok ne može biti samo na Zemlji, već pre svega zavisi od njenog kretanja i položaja koji ona ima u odnosu na Sunce i ostale planete.
  Veće pomeranje kopna ne može postojati u takvim uslovima kada bi se Zemlja i ostale planete kretale samo u jednoj ravni! Pomeranje kopna sa velikim promenama u koje niko ne sumnja da su se desile, do takvog izražaja mogu doći jedino kretanjem iznad i ispod one osnovne ravni, a u kojoj ne mogu da postoje tri dimenzije! Kod ustaljenih prikazivanja to su uvek slične ili čak jednake putanje! No sigurno je da ove putanje nisu ni slične, a još manje jednake. U toku dužeg vremena putanje planeta su mogle biti u mnogome različite, čak toliko da su planete mogle i promeniti svoje putanje. To ne da nije bilo moguće nego je moglo i više puta da se dogodi. Mehanizam tih promena moguće je realno opisati jedino kretanjem u tri dimenzije, koje jesu slične obliku rozeta. Samo u tom obliku kretanja, moglo je da nastane i da postoji odvajanje kopnenih delova iz jedne celine u posebne delove nazvane kontinenti.

  Osim toga ima još nedefinisanih objašnjenja o odnosu kopna i vode u ono vreme kada je postojalo jedinstveno kopno. Iz toga može da sledi pitanje; ako je pangea zauzimao određeni prostor na površini planete, koji je mogao da nastane samo oko ekvatora (ne ovog današnjeg), gde su bile smeštene sve one količine vode koje danas postoje? Logično bi bilo da su za njih ostali oni prostori koji su bili više prema polovima. No da li je na tom prostoru bilo istih količina vode koje danas postoje na Zemlji? U to vreme trebalo je biti mnogo više vode na Zemlji, jer nije bilo velikih ledenih površina koje su danas nagomilane i u kojima je zarobljena voda na polovima.
  Gde su onda bile smeštene tolike količine vode koje su mogle preplaviti kopno na mnogo većoj visini nego što su visine vode koje postoje danas!? Trenutno su u ledu zarobljene velike količine vode, koje kada bi se otopile znatno bi podigle visinu mora i okeana. Nivo vode u doba kada nije bilo ledenih površina morao je biti mnogo viši, upravo zbog toga što u to vreme nije bilo visokih planina. Tada nije moglo biti visokih planina, iz prostog razloga što materijal koji se taložio pri oblikovanju kopna, nije imao nikakvog razloga da se taloži sa tolikim odstupanjem koje bi prelazilo 20 000 metara. U stvari tolika je razlika između najdubljeg vodenog dela i najvišeg kopna. Zato je površina Zemlje u vreme jedinstvenog kopna morala biti prilično ravna, mada se to ne vidi ni na jednoj slici ili skici koja treba da prikaže to vreme! Zapravo sve slike koje rekonstruišu to doba, koriste za prikaz reljef koji prikazuje izgled današnjih kontinenata! Po tome se vidi da mnogi često slede navike na koje su naučeni, nego li da pokušaju da osmisle ono o čemu se govori ili želi da prikaže.
  Planine su nastale kasnije kada je usledilo veliko pomeranje kopna, pri čemu su se mnoge "ravne" površine podvukle ili izdigle jedna iznad druge, naglo menjajući svoje obličje i visinu na kojoj su postojale. U to vreme odnos kopna i vode je trebalo biti veći u korist vode, tako da je tada vode (u tečnom stanju) moglo biti mnogo više na površini Zemlje! No niko se nije mnogo trudio da objasni gde je tolika voda bila raspoređena.
  Odgovor na to pitanje moguće je da se dobije tek onda kada se preispitaju postojeće teorije o nastanku planeta i celog sunčevog sistema. Jasno je da se mnogo toga u njima mora menjati, a osnova za to su činjenice koje su nam trenutno poznate, ali i nove koje mogu proisteći iz pravilnijeg posmatranja. Tome mnogo može da doprinese ideja o analogiji, sa opisom realne tri dimenzije i oblikom kretanje koji je u nalik na rozete. Sigurno da je da bi ovaj prikaz bio složeniji, ali to jedino može biti realno, jer se ove ideje zasnivaju na činjenicama!

  Ova animacija treba da prikazuje kako je Zemlja, u odnosu kopna i vode nekada izgledala. To je bilo neko davno vreme kada kontinent pangea još nije ni postojao. Iz prikazanog se vidi kako je najpre postojao okean iz koga se vremenom izdizalo kopno. Tek mnogo kasnije, iz vode se obrazovao oblik kopna koji će dobiti naziv "pangea". Ono što u ovome prikazu koji predstavlja određene teorije, može njih da dovodi u sumnju, jeste mesto odakle počinje da se pojavljuje ili da nastaje kopno?
  To mesto nije bio ekvator oko koga bi zbog rotacije Zemlje oko svoje ose, bilo logično da se obrazuje kopnena površina.
Ono što se i vidi na animaciji, a to je osnova po kojoj je ona i rađena, jeste da se kopno pojavljuje uglavnom iz vode, na jednom od polova (u ovom prikazu na južnom). Iz toga sledi logično pitanje; Usled određene rotacije koja je postojala, a ona je mogla biti samo brža nego što trenutno postoji, jer sva rotaciona kretanja koja imaju ili nalikuju na vrtlog, nakon određenog vremena se usporavaju; Kako je onda mogao da nastane prvi oblik kopna koji se pojavljuje na mestima gde to nije bilo moguće da se dogodi!?

    Ovo je prikaz gde se vidi položaj kopna koji počinje da se odvaja od jednog celog dela. Mesto odakle to odvajanje počinje nije ekvator? Veruje se da kopno odakle je ono počelo da se razdvaja, prostorno je bilo između polova. Ako je položaj kopna bio takav, onda je logično pitanje; gde je tada bio ekvator?
  Ispupčenje ili izbočina koju Zemlja "trenutno" ima na ekvatoru, ne mora da znači da je ona oduvek bila na istom mestu gde je i sada! U stvari samo pomeranje kontinenata ukazuje na to da se površina kopna menjala, a ako se položaj kopna menjao onda je to isto moralo da se događa i sa ekvatorom!

  Iz navedenog nastaje zaključak da uobičajeno shvatanje i prikazivanje vremena nastanka i položaja kopna ne može biti pravilno! To znači da kao što je položaj kopna u neko davno prošlo vreme bio u mnogome drugačiji nego što je danas, tako je i položaj ekvatora bio u mnogome dugačiji nego li što je poznat danas! A da bi se dogodilo pomeranje ekvatora, a sa time istovremeno i promena položaja kopna, morao je postojati uzrok zbog kojega bi se to desilo.
  Uzrok promene položaja ekvatora, a sa time promene položaja kopna, odnosno njegovo moguće nastajanje, a potom i razdvajanje teško da možemo naći i videti, ako se ne prati ceo planetarni sistem. Zapravo ma šta da se dogodilo na površini Zemlje, to je moglo nastati samo kao posledica njenog kretanja u sunčevom sistemu i promene položaja u odnosu ne samo na Sunce, već možda i mnogo više, u odnosu na ostale planete sunčevog sistema.
  Kada bi se sve planete kretale u jednoj istoj ravni, po onim putanjama koje se naizgled prikazuju kao stalne, odnosno nepromenjive, nikako ne bi bilo moguće da dođe to tolikog pomeranja i promene položaja kopna i mora na površini Zemlje! Jasno je da postoji uticaj planeta koji se ne može zanemariti, ali se delovanje sila među njima ne može ni prikazati, ni izračunati ako se ne prati njihovo realno kretanje. Jedino tada je moguće naći uzrok za mnoge nepravilnosti u njihovom kretanju, ali i za uticaj koje one imaju jedne na druge.
  Nikako delovanje sila među planetama ne bi moglo imati sličan uticaj koji bi uslovio pomeranje kopna na takav način ako bi se one kretale u jednoj ravni. Međutim kada se razmisli o tome da su se sve planete kretale, jer uvek se tako kreću, iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca, onda je jasno da je tada njihov uticaj na cepanje i pomeranje kopnenih masa, bio daleko izraženiji. Logično je da u tome slučaju položaj u odnosu na Zemlju bio promenjiv u zavisnosti od mesta i položaja koji su ove planete imale. Time je njihov uticaj u određeno vreme bio izraženiji, a to bi moralo da utiče na pomeranje cele kopnene mase. Koliki je bio njihov uticaj, koji oduvek postoji, lako može da ilustruje delovanje Meseca koje on ima na plimu i oseku na Zemlji.
  Voda u morima se izdiže i spušta dva puta dnevno zato što je privlači Sunčeva i Mesečeva gravitacija. Iako je Sunčeva masa daleko veća od Mesečeve, Mesec je toliko blizu da je njegova privlačna sila 2.5 puta veća prema vodenoj masi na Zemlji od Sunčeve. Ako Mesec ima takav uticaj, koliki je tek uticaj ostalih planeta koje su mnogo veće, iako su mnogo dalje? Sigurno da je njihovo delovanje mnogo izraženije, a to znači da mogu mnogo više da utiču na promenu izgleda Zemlje u trenucima i vremenu kada imaju takav položaj!

  Vodene površine koje su okrenute Mesecu se izdižu, a to je pojava plime. Na suprotnoj strani Zemlje Mesečeva gravitacija jače privlači čvrsto Zemljino telo, tako da vodene mase zaostaju za njim, pa se i tamo u isto vreme javlja plima, samo nešto manja. Na mestima između ove dve plime voda se spušta i javlja se oseka.
  Iako se Zemlja obrće, plima ostaje uvek na mestima okrenutim Mesecu i na suprotnim mestima na Zemlji. Zato se na svakom mestu na Zemlji gde postoje mora, pojavljuju dve plime i dve oseke na dan. Moguće je da razlika u visini mora tokom plime i oseke bude veća od 10 metara, a to predstavlja energetski potencijal koji bi trebalo iskoristiti.

  Niko ne sumnja na uticaj koji Mesec ima na vodene površine na Zemlji, iako je vode mnogo više od kopna. Kako je Mesec mnogo manji od drugih planeta, njegov uticaj na kopno nije toliko izražen da se to primećuje, ali je zato uticaj bližih planeta svakako veoma značajan na pomeranje kopna, posebno u onom vremenu kada su neke planete bile blizu Zemlje.

  Ovaj uticaj može biti i jeste izraženiji zapravo samo onda kada je njihovo kretanje iznad i ispod ekvatorijalne ravni. A planete su takav položaj imale sigurno više puta, odnosno njihova promena položaja se desila više puta od doba nastajanja Zemlje i drugih planeta u sunčevom sistemu. I svaki put je njihova promena položaja imala određeni uticaj na promenu izgleda površine Zemlje, a sigurno i njene unutrašnjosti. Vulkani odatle mogu da izbacuju njen sadržaj upravo onda kada se kontinenti pomeraju pod delovanjem privlačne sile drugih planeta. To je onda uticalo i na druge promene kao što su promene u klimi, promenu magnetnih polova, kao i promene u biljnom i životinjskom svetu.
  Osim delovanja gravitacije kao sile koja se obično podrazumeva da postoji na velikim rastojanjima i između velikih nebeskih tela, sigurno je da su delovale i druge sile. Analogija sa mikrokosmosom na to ukazuje, jer elektroni kada se približe jedni drugima na svojim putanjama, onda između njih postoji razmena i energije. Količina ove energije je mnogo manja, ali ona sigurno mora da je proporcionalna veličini, odnosno dimenzijama koje postoje u odnosu na makrokosmos! Na sličan način je i približivanje među planetama moglo da utiče na njihovo elektromagnetno polje, tako da sa time postoji i razmena električnog potencijala među njima. Tada, kao i uvek, vidi se da su gravitacija i elektromagnetna sila u mnogo većoj i uzajamnoj vezi. A da bi se prenele ove sile, postojala je i razmena čestica među njima, a tom prilikom su zastupljene jake i slabe nuklearne sile. Iz toga ili sa time, vidi se da, u materijalnom svetu oduvek postoji jedinstvo svih sila, ali je trebalo naći put do njihovog shvatanja i opisivanja.

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća