GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promene položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 ELEKTRONSKI OBLAK 

  Nils Bor je 1913. godine predstavio je model atoma koji se po njemu naziva: Borov model atoma. Bor je postavio dva postulata. Prema prvom postulatu; Elektroni se mogu obrtati oko jezgra atoma samo po određenim kvantnim putanjama. Putanje su obeležene sa n, a to je redni broj putanje. One se obeležavaju celim brojevima, gde je n = 1, 2, 3 itd. Po njima se mogu kretati elektroni, čiji broj zavisi od rednog broja putanje. Poluprečnici tih putanja, međusobno se odnose kao kvadrati celih brojeva, r1:r2:r3 ... = 1:4:9 ...
  Prema drugom postulatu; Elektroni ne mogu zračiti energiju, odnosno svetlost, dok se kreću jednom od kvantnih putanja. Oni ,,zrače'' samo onda kada prelaze ili skaču sa jedne kvantne putanje n, koja je udaljenija od jezgra, a koja je putanja veće energije En, na neku drugu putanju m, a koja je putanja manje energije Em.
  Ideja primene teorije kvanta na Radefordov model atoma pružila je fizici ne samo sliku o unutrašnjoj građi atoma, već je poslužila i za objašnjenje mnogih fizičkih i hemijskih pojava. (zasnovana je kvantna mehanika, mikrosvet - kosmos).
  Bor je smatrao, što je važno za postojanje analogije da; elektroni se oko jezgra kreću, ne samo po kružnim, već i po eliptičnim putanjama! Ovo služi kao primer koji ukazuje na analogiju mikrokosmosa sa makrokosmosom, jer i u Sunčevom sistemu postoje planete koje imaju gotovo kružne, ali i eliptične putanje.
  Kada je Radeford izneo svoj planetarni model atoma postojali su nedostaci tog modela, a to su bili; nestabilnost atoma, kao i nemogućnost tumačenja linijskih spektara atoma. Ako je klasičan prikaz planetarnog modela bio nedostatak koji je ukazivao da je takav atom nestabilan, po tome se može zaključiti da se isti model ne može koristiti za prikazivanje kretanja planeta, jer nepravilnosti njihovih putanja ukazuju na nestabilnost celog sistema! Zato nastaje veliki broj teorija, koje pokušavaju da objasne nepravilnosti koje postoje u kretanju, obliku putanje i drugih neobičnosti kod planeta i ostalih tela u sunčevom sistemu.


Nedostaci planetarnog modela

  Borov model atoma je uspeo da prikaže stanje na bolji način zato što se zasnivao na osnovu; kvantne teorije, linijskih spektara atoma i činjenice da su atomi stabilni! A da bi atom bio stabilan, kretanje njegovih elektrona oko jezgra mora biti trodimenzionalno, što je kasnije i definisano.

  Na osnovu svoje teorije Bor je uspeo 1921. godine da reši problem rasporeda elektrona u ljuskama(?), da objasni rengenske spektre i periodni sistem elemenata.
  -Bor je predstavio da se oko svakog atomskog jezgra kreću elektroni po određenim kvantnim putanja (orbitama) i da takvih putanja ima mnogo.
  -Broj elektrona koji se kreću, osciluju oko jezgra atoma nekog elementa, jednak je rednom broju tog elementa u periodnom sistemu. Ovi su elektroni raspoređeni po grupama u slojevima (energetskim nivoima) koji stoje koncetrično(?) jedan iza drugog, kako je prikazano na slici. Inače ovo je prikaz sa dve dimenzije, a to nije stvaran oblik kretanja elektrona!

  Modifikacijom Zomerfelda 1916. godine utvrđeno je da; Svaki elektron ima svoju putanju, koja može da bude krug ili elipsa, a sve one su različito raspoređene u prostoru oko jezgra, zaklapajući međusobno izvesne uglove. Ovo je bitno po tome da se isti princip preslikava i na modelu makrokosmosa! U rotaciji oko Sunca putanje planeta zaklapaju međusobno određene uglove, a oni se ne nalaze u ekvatorijalnoj ravni Sunca!
  Prosečna brzina elektrona u orbitama oko jezgra je otprilike stoti deo brzine svetlosti, tako da je kod znatno sužene (spljoštene) orbite, promena brzine i promena mase mala. Kao posledica ove promene mase i brzine, elektron se neće trajno okretati oko jezgra po istoj eliptičnoj putanji. Njegova elipsa će polako rotirati tako da će elektron opisati oko jezgra šaru u obliku rozete. Ovo je Zomerfildova teorija atomskih orbita. To se naziva precesijom ose rotacije (elipse).

Elektroni sa svojim kretanjem u obliku rozete

  Nalik na elektrone mnoga tela u sunčevom sistemu, a među njima i neke planete, imaju izdužene orbite, pri čemu je poznato da se menja njihova brzina, a sa time mora da se menja donekle i masa. Inače sve planete imaju različite brzine kada se nalaze u perihelu ili afelu. Kao posledica promene brzine, a donekle i mase, nijedno od tela u sunčevom sistemu ne mogu trajno rotirati po istoj eliptičnoj putanji. To je ono što se i vidi u osmatranju kretanja kometa i asteroida, kao i planeta (Pluton), ali se to definiše kao neobično kretanje, umesto da se prikaže sa tri dimenzije! --Inače planete nikada ne čine kretanje po istoj putanji, jer se ceo sistem pomera tako da nijedna putanja ne može da se ponovi na istom mestu u prostoru! To je detaljnije opisano pod naslovom Putanje planeta.--

  Precesija je pojava za koju se zna da postoji i u kretanju Zemljine ose, samo se ona prikazuje kao da nastaje zbog drugačijeg uzroka u odnosu na navedenu teoriju atomskih orbita! Kretanje u obliku rozete koje je prisutno kod elektrona, postoji i u kretanju planeta. Precesija ose rotacije koja postoji kod Zemlje, samo je jedna od posledica njenog kretanja u obliku rozete. Zbog velike razlike u dimenzijama koje postoje između Sunčevog sistema i atoma, postoji velika razlika po vremenskom trajanju u toku kojeg elektroni imaju precesiju i onog vremena u kojem planete imaju svoju precesiju. No uprkos toj velikoj razlici, između njih uvek postoji analogija.
  Precesija je posledica kretanja planeta, gde njena putanja – orbita, ima odstupanje od pravilnog kruga, a prema eliptičnosti putanje. Kada se planeta okreće oko Sunca, brzina planete se menja od minimuma do maksimuma tokom jedne revolucije. Pri tome iznos varijacije zavisi od eliptičnosti putanje, odnosno perihela i afela koji planeta ima.

  Zemljina osa varira
  Čandlerovo kolebanje predstavlja malu varijaciju u rotaciji Zemljine ose, koju je otkrio astronom Čandler (Seth Carlo Chandler) 1891. Iznosi 0,7 ugaonih sekundi kroz period od 433 dana. Zemljini polovi kreću se u nepravilnom krugu, oscilirajući od tri do 15 metara. Početkom 2006. godine naučnici su primetili da se Čandlerovo kolebanje zaustavilo, kada je došlo do razdoblja pauze od gotovo šest nedelja. Anomalija je izazvala veliko zanimanje zbog budućeg boljeg razumevanja, ali još nije poznato, hoće li to prouzrokovati katastrofalne promene u rotaciji Zemljine ose?
  Ova varijacija je još jedna posledica kretanja planeta u obliku rozeta.

  Orbite planeta su eliptične, sa Suncem u jednom fokusu. Medjutim ekscentricitet planetarnih putanja za neke planete je veoma mali, pa su te putanje gotovo kružne. Izuzetak predstavaljaju Merkur i Pluton čije su putanje u odnosu na putanje drugih planeta naglašeno eliptične. Smatra se da su nagibi putanja prema ekliptici takodje vrlo slični, sa izuzetkom Plutona, no to ne može da opstane u trodimenzionalnom prikazu položaja i kretanja planeta!
  Putanja Merkurove orbite znatno se promenila ,,posle analiza'' Anštajnove teorije. Rezultati koji su dobijeni primenom Ajnštajnove teorije, bili su približno isti kao i rezultati koji su postojali po ranijoj teoriji. Ipak postojala je i jedna velika razlika. Obe teorije predviđaju da se planete oko Sunca kreću po eliptičnim putanjama. No za razliku od ranije teorije, dokazano je da te elipse nisu stacionarne, već da one rotiraju oko Sunca. Posmatrano u dugom vremenskom intervalu vidi se da planete, svojim kretanjima oko Sunca, opisuju putanje u obliku rozete!

  Zato treba primeniti rezultate koji su dobijeni za Merkur i na ostale planete. Brzina kojom elipse rotiraju oko Sunca jeste vrlo mala, i gotovo je nemerljiva, no ona je stalno prisutna. Da bi se dokazala teorija o kretanju u obliku rozete, bilo je neophodno vršiti vrlo precizna merenja na orbiti planete koja najbrže rotira. Pokazalo se da; rotacija orbite treba da bude najveća za planete sa najvećom orbitalnom brzinom, ali bilo je neophodno posmatrati i planetu sa dovoljno izduženom orbitom kako bi rotacija orbite bila vidljiva (orbite većine planeta su skoro kružne). U našem planetarnom sistemu postoji više planeta koje bi ispunjavale ove uslove.

  Prva planeta za koju je rađeno merenje bio je Merkur, za koju je opisivanje orbite već činilo nepoznat problem astronomima. Mnogo godina ranije bilo je poznato da orbita ove male planete rotira za 574 lučnih sekundi svakih 100 godina. Astronomi su uspeli da objasne postojanje rotacije od 531 sekunde kao posledicu gravitacionog uticaja ostalih planeta. Ako je postojao gravitacioni uticaj kod rotacije Merkura, onda je sigurno da isti ili sličan uticaj postoji za sve planete Sunčevog sistema! Preostale još 43 lučne sekunde bilo je nemoguće objasniti. Bilo je pokušaja da se ova razlika pripiše postojanju jedne nove, neotkrivene planete, kao što je hipotetični Vulkan. No svi pokušaji da se ta planeta nađe bili su bezuspešni.
  Slično tome i „haotično“ kretanje planete Pluton pokušava se objasniti postojanjem još jednog nebeskog tela u njegovoj blizini. Umesto jednog sada postoje dva nebeska tela o kojima se govori. Jedno je Xena ili Eris koja je otkrivena 2003. godine. Planeta X, nije registrovana, iako se predviđa da postoji, pa se i o njoj govori. No i bez postojanje takve planete, jasno je da anomalije koje su prisutne u kretanju Plutona, mogu da se objasne zaokretanjem perihela njegove orbite. To se najbolje može uklopiti u sliku trodimenzionalnog prostora. Haotično kretanje Plutona može se uklopiti u isti ili slični prikaz, kao što se zaokretanje perihela Merkurove orbite, uklopilo u prikaz kretanja planete u obliku rozete. Takvo kretanje planeta može se uklopiti i za sve ostale planete, pa sa time i za Zemlju.

  Orbitalna brzina Zemlje varira od približno 30 do 30,8 kilometara u sekundi. To je mala varijacija, jer je Zemljina orbita skoro kružna, ali treba izračunati kolika promena postoji na ostalim planetama gde su razlike mnogo veće. Sigurno je da će sva njihova odstupanja uticati na Zemlju u zavisnosti od položaja koji budu imale u sistemu. No i njena varijacija je dovoljna da uslovljava kretanje planete Zemlje u obliku rozete, a oko Sunca. To takođe uslovljava i precesiju Zemljine ose. Zato je takvo njeno kretanje manje primetno, nego li kod drugih planeta koje imaju daleko veću varijaciju. No više je nego sigurno da se ono događalo i da se još događa. To je uslovilo pomeranje kontinetalnih ploča, a sa time i promene klime. Te iste promene još uvek se događaju, a one su poslednjih godina mnogo veće u odnosu na ranije vreme. To uzrokuje i daleko veće promene, koje su ne samo klimatske već geološke - tektonske.
  Ono što se može naslutiti na osnovu dosadašnjih merenja, o obliku orbita (rozeta), jeste naizmenično smenjivanje gotovo kružnih orbita sa ekscentričnim. Na osnovu toga nastaje pitanje; Da li postoji razlog za njihovo skoro pravilno naizmenično smenjivanje? Na to se može naći odgovor jedino prikazom kretanja planeta u trodimenzionalnom prostoru.
  U osnovni, razlog za postojanje te pravilnosti, jeste potreba da se ceo planetarni sistem dovede u stabilno stanje, odnosno da se ono održi onda kada se javi promena koja može da utiče da se to stanje promeni. To je napred bilo navedeno, a ponovo se potvrđuje da postoji analogija, simetrija i proporcija u kretanje, kako u mikro kosmosu tako i u makro kosmosu! Kroz to se održava stabilnost jednog i drugog sistema, iako postoji velika razlika u njihovoj veličini, odnosno to je osnova na kojoj se zasniva sva materija i ceo materijalni svet. Zato u mikro i makro kosmosu postoji naizmenično i pravilno smenjivanje elipsa i skoro pravilnih kružnica. Sa time ceo materijalni svet koji je sačinjen od ova dva dela materije može da opstane, a sa njime i život koji postoji u njemu!

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća