GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 NEMOGUĆE ORBITE 

TELO NA NEMOGUĆOJ ORBITI

  Astronomi smatraju kako se u Kuiperovom pojasu koji je daleko iza Plutonove staze, nalazi preko 70 000 nebeskih tela veličine veće od 100 km. U tom delu Sunčevog sistema sigurno ima mnogo nebeskih tela koja se tek otkrivaju. Jedno od novootkrivenih tela u tom pojasu nosi ime „Buffy“. Ono što je iznenadilo astronome kod ovog nebeskog tela, jeste gotovo kružna putanja „Buffy“, kao i njegov izuzetno veliki nagib prema ekliptici od 47°! Zbog toga se prikazuje na sličan način kao i planeta Pluton, koja ima putanju prikazanu u trećoj dimenziji! Slično njima postoji još mnogo nebeskih tela koja se prikazuju u trećoj dimenziji, jer drugačije nije ni moguće prikazivati njihove položaje ili kretanja. Ono što se koristi za prikazivanje manjih nebeskih tela, treba da se koristi i za prikazivanje većih tela, odnosno planeta. Sve činjenice koje su napred navedene, to i dokazuju, a njih ima još dosta.
  Buffy rotira oko Sunca na udaljenostima od 52 do 62 AJ, (AJ - srednja udaljenost Zemlja od Sunce, 150 miliona kilometara) a otkriven je na 58 AJ od Sunca. Postojeće teorije nastanka Sunčeva sistema, ne mogu objasniti njegovu gotovo kružnu putanju, a još manje izuzetno veliki nagib prema ekliptici, za razliku od drugih sličnih objekata! Podaci o „Buffy“ su objavljeni nakon što je međunarodni tim astronoma, uspeo ponovo snimiti i izmeriti poziciju objekta, kako bi mu se odredili kvalitetni parametri njegove putanje.
  Ovo otkriće ruši dosadašnja saznanja i teorije o nastanku i razvoju Sunčevog sistema, a astronomima predstavlja novi veliki izazov za buduća istraživanja!
 

Prikaz kretanje novootkrivenog tela Buffy

  Ako pogledamo slike Ortovog oblaka i prikaz kretanja Buffy, koji se nalazi u Kuiperovom pojasu, vidi se nedoslednost sa kretanjem planeta oko Sunca u jednoj ravni! Zapravo ova slika ne uklapa se ni za jedno telo koje se nalazi u kretanju oko Sunca! Bez obzira na njegovu veličinu i to da li je nebesko telo planeta, ili su to njihovi sateliti, kometa ili neko manje telo, za sve njih postoji kretanje koje se jedino može prikazati u trodimenzionalnom prostoru! Jedino takav prikaz može dati realnu sliku kretanja planeta, kometa i drugih tela oko Sunca. Takav prikaz je u stvari dokaz za analogiju između mikro i makro kosmosa!
  Kretanje kometa koje se prikazuje na slikama, nalikuje na namotaje koji se čine kada namotavamo klupče. Ti namotaji moraju biti u svim pravcima oko središta kako bi se klupče moglo namotati. U slučaju da se namotaji prave tako da to nalikuje na disk, onda takav oblik ne bi mogao duže da opstane. Kretanje u jednoj ravni je mnogo nestabilnije i kao takvo ne bi moglo dugo (više vekova ili hiljade godina), da opstane u kretanju planeta i drugih nebeskih tela. Ovu nestabilnost oslikavaju različiti nagibi ose rotacije kod svake planete. Putanje u kojima se nalaze njihove ekvatorijalne ravni, slične su putanjama koje imaju komete!
  Po tome i Sunčev sistem može da opstane jedino ako se oko njega sva tela koja se nalaze u kretanju, prikažu onako kako se stvarno i kreću! A to znači da svaka planeta ili nebesko telo ima svoju ravan kretanja u kojoj je njihova putanja. Ova ravan nije stalna ili nepromenjiva u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Naprotiv u toku vremena njihov položaj je stalno promenljiv. Zato njihove putanje i kretanja, izgledaju nalik na namotaje koji su potrebni da se klupče napravi. Isti oblik kretanja postoji i kod atoma, kada elektroni rotiraju oko jezgra. Što je atom veći, to je kretanje elektrona oko jezgra više nalik na namotaje, koji se oko jezgra namotavaju.
  Za to ne treba mnogo truda da bi se to dokazivalo, jer to je logično mišljenje i time se dokazuje da postoji analogija. A dokaz postoji ne samo za analogiju, nego i za međudelovanje svih poznatih sila koje deluju u fizičkom svetu! Na osnovu analogije za koju postoje dokazi u činjenicama, moguće je izgraditi proporciju u delovanju tih sila, a to nas vodi putem za dobijanje jedinstvene teorije polja. Hoćemo li to učiniti ranije ili kasnije, zavisi od naše sposobnosti da se izborimo sa naučnom dogmom! Ako to nauka učini ranije, onda će se to ranije odraziti na nove poglede u nauci, ali i u svim shvatanjima sa kojima čovek može još više i bolje da se izgrađuje!

Patuljaste planete
  Su nebeska tela definisana kao određena kategorija, na godišnjoj skupštini Međunarodne astronomske unije u Pragu 24. avgusta 2006. godine.
  Patuljasta planeta je nebesko telo koje:
  -Se nalazi u orbiti oko Sunca,
  -Ima dovoljnu masu da sopstvenom gravitacijom nadvlada sile čvrstog tela tako da uspostavi hidrostatičku ravnotežu (gotovo sfernog) oblika (detaljnije odluke će propisati precizniju granicu i svrstavati telo ili u ovu ili u neku drugu kategoriju),
  -Nije očistilo okolinu svoje orbite za razliku od planeta,
  -I koje nije satelit.

  Ova klasa objekata je uvedena uz dosta diskusije i polemike. Između ostalog, kriterijumi za patuljastu planetu su dosta neprecizni i klizni. Nijedno telo ne može potpuno da očisti svoju putanju (čak i na Jupiterovoj putanji postoji klasa asteroida Trojanci, koji se nalaze u jednoj od Lagranževih tačaka). A pored toga ne postoji nikakva objektivna granica da se odredi kada je neko telo sferoidalno, a kada nije. Ipak, postojala je potreba da se uvede ovakva klasa, da bi se mogla razlikovati od tradicionalnih planeta.

  Trenutno pet tela su proglašena patuljastim planetama: Ceres u asteriodnom pojasu između Marsa i Jupitera, Pluton, Haumea, Makemake u Kuiperovom pojasu, i Eris u velikom rasejanom disku.
  11. juna 2008. godine Međunarodna astronomska unija je uvela novu podklasu patuljastih planeta koje kruže oko Sunca, ali su udaljenije od Neptuna. Nova podklasa je dobila ime plutonoidi. Takođe je doneta odluka o kriterijumu kada je neko telo plutonoid. Kriterijum se bazira na njegovoj apsolutnoj veličini sjaja koja mora da bude veća od H = 1.
  U Sunčevom sistemu je trenutno (septembar 2008.) 327 tela klasifikovano kao prirodni sateliti: 165 rotira oko planeta, 6 oko patuljastih planeta, 104 oko asteroida i 58 oko objekata u Kuiperovom pojasu i velikom rasejanom oblaku, gde su uračunati i sateliti oko patuljastih planeta. Oko 150 malih tela je otkriveno u Saturnovim prstenovima, ali nema dovoljno podataka da bi se sa sigurnošću mogle odrediti njihove orbite. Pretpostavlja se da i u drugim zvezdanim sistemima postoje sateliti oko planeta, ali još nijedan nije otkriven.

  Kako je onda moguće da se sva ova nabrojana nebeska tela prikazuju sa kretanjem koje nikako ne bi moglo da bude u jednoj ravni!?

NOVE PLANETE

  Skoro je u Sunčevom sistemu otkriveno još 3 nove planete. A o tome da li će one biti planete odlučuje veće Međunarodne zajednice astronoma (IAU). Moguće da još mnogo novih planeta bude dodato naknadno. Omaleni Pluton, oko čijeg statusa planete se vodila polemika, a kome preti gubitak mesta među planetama, za mnoge ostaje i dalje da bude planeta Sunčevog sistema. Ali sada on pripada novoj kategoriji ''pluton planeta''. To su udaljene kugle koje lutaju izvan Neptuna u čudno oblikovanim orbitama. Ove čudno oblikovane orbite mogu biti posledica toga što su sve planete, stare i novootkrivene, do sada prikazivane u jednoj ravni!

 

  Veće astronoma priznalo je još dva tela slična Plutonu, koji su u stvari Plutonovi pratioci. To su Haron i Ksena (2003 UB313 ili Eris), gde je ovo drugo, ime za ledeno telo veće od samog Plutona, a otkriveno 2003. godine. Najmanja od tri identifikovane nova nebeska tela, odmah je klasifikovana kao planeta, a kasnije kao veći asteroid. To je bio Ceres na putanji između Marsa i Jupitera.


Ceres i njegova putanja između planeta

  Na slici se vide još nebeskih tela (Ikar, Apolon), koja takođe imaju neobične putanje. Za sve njih bi sigurno mnogo bolji prikaz bio da se ove putanje objasne u trodimenzionalnom prostoru u kome postoji njihovo kretanje. Ceres je velika stena, i bez obzira da li njega smatraju za planetu ili veliki asteroid, treba misliti na to da po sličnim osobinama u Sunčevom sistemu ima još mnogo većih i manjih tela od njega. To znači da su sva ta tela jednako važna, a možda i više od planeta ili satelita, jer njih ima mnogo više, kako po broju tako i sa masom. To znači da je njihovo postojanje više nego potrebno za održanje stabilnosti celog sistema. Zato je neispravno kada se misli kako su to mala tela koja tek neznatno utiču na Sunčev sistem, ili na ostale planete. Sigurno je da o tome svedoče mnoge legende o prolasku nebeskih tela i posledicama koje su tada nastajale, među ljudima i na Zemlji, a koje su tumačene kao volja bogova!

  Novi redosled planeta sa početkom od Sunca je sledeći: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Ceres, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun, Pluton, Haron i Ksena. Ovom prilikom nabrojano je 12 planeta, ali ni to nije konačan broj. Već postoji oko 53 okruglih objekata koji u prečniku premašuju 50 milja čime se kvalifikuju kao Plutoni. Broj takvih objekata ubrzano raste. ''Umesto 12, ubrzo ćemo imati na stotine planeta, jer nisu hteli da priznaju da su 1930. godine pogrešili kad su Pluton proglasili planetom.'' Rekao je jedan od astronoma.
  Čak i ako sve više otkrivenih nebeskih tela ne budu nazvane planetama, one i dalje ostaju sastavni deo građe Sunčevog sistema! Kako je njihov broj sve veći sa novim istraživanjima, jasno je onda da njihova brojnost utiče na delovanje svih sila u celom sistemu. To je daleko veći uticaj od onog za koji se mislilo da postoji, sa do skoro pominjanih devet planeta, koje imaju svoje prstenove i satelite. Mnogo više je kretanje poznatih planeta i delovanje sila među njima, zavisno od velike mase mnogobrojnih tela koja se još ne ubrajaju u planete. To će biti mnogo više izraženo, ako se uz njih uračunaju sve komete i asteroidi koji se nalaze u Kuiperovom pojasu i Ortovom oblaku, koji takođe jesu sastavni deo građe Sunčevog sistema!
  Kada svi koji se bave astronomijom prihvate ove činjenice, onda Sunčev sistem može biti sa mnogo više planeta. U isto vreme shvatamo da je ovakav sistem mnogo veći. To nas uvodi u novo doba Astronomije, u kome umesto da se stvari srede, one se naizgled još više komplikuju? No to ne mora da bude toliko komlikovano. Jednostavno moramo shvatiti da Sunčev sistem nije onakav kao što sto se to godinama mislilo! Tekst koji postoji napred o Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu napominje mnogo novih planeta, koje se mogu naći u ovim oblastima. Sunčev sistem nije više tako mali da mu se dimenzija ograničava sa orbitom planete Pluton. A upravo zbog toga što je ceo sistem mnogo složeniji nego što se do sada misli, onda je i broj planeta daleko veći. Ali ne samo njih, već i drugih nebeskih tela kao što su komete i asteroidi, koji čine građu celog sistema!
  Osim toga po onome što je ranije rečeno, u Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu nabeska tela koja čine njihovu građu, kreću se oko Sunca putanjama koje su pod različitim, od astronoma često nazivanim, nemogućim uglovima! Uz to sva ta tela imaju i mnogo smerova, daleko više u odnosu na planete, kod kojih inače postoje različiti smerovi ne samo ose rotacije nego i putanja. Njihove putanje mogu da izgledaju nalik na nit koja se namotava u klupče. Pa kako je ono sve veće, to je i udaljenost od srednjeg dela (ekvatorijalne ravni Sunca) veće! Od toga modela ne odstupaju ni planete, već naprotiv sve one, nove kao i stare, imaju sličnu analogiju svojih putanja. To je ista ona analogija koja postoji u kretanju elektrona oko jezgra atoma.

  
Analogija (sličnost) kretanja elektrona oko jezgra atoma, postoji i u kretanju planeta i drugih nebeskih tela oko Sunca!

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća