GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 NASTANAK KOMETA 

  Većina kometa nalazi se u kretanju u Ortovom oblaku, koji je na velikoj udaljenosti od Sunca, kome se one ne približavaju. Gravitacioni uticaj Sunca ili susednih zvezda, koji je verovatno mnogo manji, deluje na oblak i to dovodi neke komete u stanje da ga napuste i približe se Suncu. Tek neka od ovih kometa priđe dovoljno blizu, da bi mogla da bude viđena i zabeležena kao nova kometa. Na osnovu broja zabeleženih "novih" kometa došlo se do zaključka da u Ortovom oblaku mora postojati oko 100 milijardi kometa. Ukupna masa ovih kometa nešto je veća od mase jedne prosečne planete, kakav je Uran.
  Vrednosti koje su ovde navede u brojevima ili veličini su različite u odnosu na ranije, a to ukazuje na stalne i sve veće promene u našim saznanjima i otkrićima!

Ortov oblak i Kuiperov pojas

  Na osnovu pažljivih proučavanja orbita planeta Sunčevog sistema, 1950. godine, Jan Ort je zaključio da se iza Plutonove orbite, (na rastojanju od 30 hiljada AJ, sve do svetlosne godine) mora nalaziti veliki sferni oblak. Ortov oblak, sastoji se od oko triliona kometa koje kruže oko Sunca. Ortov oblak sadrži značajan deo mase Sunčevog sistema i smatra se da je mase jednake ili veće od mase Jupitera. Kako Jupiter jeste najveća planeta, onda vidimo koliki uticaj na stabilnost celog sistema zavisi upravo od ovog oblaka. Smatra se da je tu izvor kometa sa dugim periodom kruženja. Ono što astronomi u poslednje vreme otkrivaju, jeste sve više nebeskih tela većih i od Plutona, a koji mogu biti u Ortovom oblaku. Po tome i ova tela bi trebalo da budu planete. No zbog bojazni od rušenja ukorenjenih shvatanja, ovi objekti se još ne nazivaju planetama. Time se ograničava širenje znanja, ali i prave spoznaje, sastava i prikaza Sunčevog sistema!

  Kuiperov pojas je područje iza Neptunove putanje na udaljenosti između 30 i 100 AJ. Sastoji se od velikog broja malih ledenih tela. Za razliku od Ortovog oblaka, Kuiperov pojas je izvor kometa sa kratkim periodom kruženja. Po rastojanju od Sunca vidi se da ovaj pojas i Ortov oblak nemaju zajednički prostor u kome se nalaze komete. No njihovo međudelovanje i uticaj koji na njih ima Sunce, utiče na to da budu sastavni deo celog sistema.
  Ova dva sistema koji se nalaze na različitim rastojanjima od Sunca jesu sastavni deo njegove građe. Postojanje nebeskih tela na ovim rastojanjima u osnovi su dokaz mnogo složenije građe Sunčevog sistema, u kojem pored mnogobrojnih novih kometa mora da se uvede i upiše sve više novih planeta, čiji broj trenutno prelazi pedeset. Uostalom, to je logičan zaključak na osnovu mase koju ima Sunce. U njemu je smešteno više od 99,86 % mase celokupnog do sada poznatog broja nebeskih tela koja kruže oko njega. Preostali deo mase koji uvek varira, nije još precizno određen, jer postoji mnogo masa kometa i planeta koje se ne uračunavaju u celinu. Ako je suditi samo po tome, vidi se i logično je da Sunce deluje svojim silama na mnogo većem rastojanju od putanje Plutona. Samim tim Sunčev sistem je mnogo složeniji, ali tu složenost nije teško objasniti kroz analogiju sa mikrokosmosom (atomom).
  Jezgro atoma nalazi se u središtu atoma, velike je gustine i sadrži 99,95 % mase čitavog atoma. Dakle, po ovim brojevima u odnosima mase između makro i mikrosveta vidimo da ne postoji neka veća razlika. Ona zanemarljiva razlika, nastala je zato što se sva masa koja čini Sunčev sistem, još ne računa u celinu! Time se još više potvrđuje analogija između makro i mikro sveta, ali i to da je Sunčev sistem daleko složeniji i mnogo veći u prostoru, nego li što se to do sada mislilo ili prikazivalo.

  Sve je više dokaza da je Sunčev sistem složeniji i da se njegovo prikazivanje što pre mora menjati u skladu sa činjenicama. Jedan od mnogih dokaza jeste sastav i građa Saturnovih prstenova. Nekada u vreme kada su osmatranja vršena samo sa Zemlje, smatrano je da se njegov prsten sastoji od šest glavnih podprstenova. Misli se da oni leže u ekvatorijalnoj ravni, u sloju koji se prostire od 2 600 do 77 400 km iznad vrhova oblaka. Posle leta Vojadžera 2, ovih šest prstenova se pred očima iznenađenih naučnika rastavilo na više stotina novih!


  Položaj Saturnovih prstenova koji se svake godine menja, ne bi se dešavao da se planeta nalazi u istoj ravni sa Zemljom i ostalim planetama. U ovom slučaju, kako pokazuju činjenice, ono što se događa jeste da se menja, ili ugao nagiba njegove ose rotacije, ili da se planeta u svome kretanju nalazi iznad i ispod ekvatorijalne ravni. Zapravo jedna promena utiče na drugu, tako da je isvesno da se događa i jedno i drugo, ali se ne zna za koje vreme se to događa? Period rotacije Saturna je mnogo duži od zemljine godine, tako da će za nekoliko zemljinih godina postojati dosta izmenjenih položaja koje Saturn ima, odnosno njegovi prstenovi, ali i sateliti!
  Možemo li onda na osnovu ovoga da se držimo naših ranijih predstava i nametnutih dogmi o sastavu, građi i nastanku Sunčevog sistema i planeta? To nije moguće bez loših posledica, jer oni koji bi to činili, ne bi bili ništa bolji od inkvizicije koja je ograničavala razvoj ljudske svesti, a time i saznanja.

  Tela koja se nalaze u Ortovom oblaku i Kuiperovom pojasu kruže oko Sunca po svojim orbitama. Zbog uticaja jednog tela na drugo ili uticaja velikih gasovitih planeta (odnosi se više na Kuiperov pojas) orbita im se naruši i onda uđu u vrlo izduženu, eliptičnu putanju. U zavisnosti od uticaja planeta koje susreću na svojim putanjama, ova tela zalaze više ili manje u unutrašnjost Sunčevog sistema.


  Prikaz Ortovog oblaka i Kuiperovog pojasa
Prikaz kretanja tela u Ortovom oblaku je prikaz koji se treba preslikati na sva tela u sunčevom sistemu, zajedno sa svim planetama!

Raspad Featona

  Postojanje Ortovog oblaka razmatra se u teorijama o zajedničkom poreklu kometa i Sunčevog sistema. Ort daje teoriju da je oblak nastao raspadom hipotetičke planete Featon, koja se nalazila na orbiti između Marsa i Jupitera. Danas znamo da je veličina Ortovog oblaka, mnogo veća nego što bi on mogao da nastane raspadom takve planete! Po tome Ortov oblak je postojao mnogo ranije nego što bi se desio raspad bilo koje planete. Vidljiv ostatak raspada planete danas se naziva asteroidni pojas. Problem u ovoj teoriji jeste uzrok koji je doveo do raspada planete? Jedan od mogućih uzroka raspada može da bude to što se Faeton našao suviše blizu Jupiteru pa je usled ogromnog dejstva sila između njega i ostalih planeta, došlo do unutrašnjeg cepanja planete, a kasnije i do raspada.
  Prema savremenijoj teoriji, Featon je bio 90 puta masivniji od Zemlje! Najveći deo ove planete nakon raspada je u obliku asteroida, jezgra kometa ili meteora, napustio Sunčev sistem. Jedan deo cele mase planete se zadržao na periferiji kao Ortov oblak. To u osnovi nije dokaz da je veći deo njegove građe mogao nastati od ove planete! Preostali, i vrlo mali deo, hiljaditi deo cele te mase, ostao je na staroj putanji. Zato se na toj putanji, u asteroidnom pojasu otkrivaju kratkoperiodične komete sa orbitama bliskim kružnim!
  Ovo je blisko ideji koja kroz analogiju opisuje uzrok raspada Faetona, a potom nastanka asteroidnog pojasa i oblaka kometa. Jednostavno delovanje sila među planetama može da uzrokuje cepanje neke od planeta. Dokaz za to imamo u pomeranju kontinetalnih ploča na Zemlji, za koje svi znaju da su se one odvojile od nekada jedinstvenog kopna. Dokaz za to jeste postojanje kratera koji je napravio onaj veliki komad stene, koji je doleteo na Zemlju prilikom raspada mnogo veće planete od nje, a koji je pao na Jukatan, u vreme kada su postojali dinosaurusi. To je uzrokovalo katastrofu u kojoj je stradalo mnogo biljnog i životinjskog sveta. A u isto vreme to je uzrokovalo, ono što je mnogo bitnije da znamo, i pomeranje kontinetalnih ploča, mnogo brže nego što se to obično opisuje i misli. Na to su uticale sve planete koje su bile u određenom položaju. Tada je delovanje sila među njima moglo da uzrokuje pomeranje kopnenih masa ili raspad neke planete koja je bila pod mnogo većim uticajem. Sve to je moglo biti mnogo brže i ne mora se meriti milionima godina! Ono što znamo je da, od kada ljudi posmatraju nebo, uvek je bilo perioda kada su nebeska tela bila u određenom položaju, koji je mogao nešto slično da uzrokuje. Po tome vidimo da se to periodično ponovlja, pa se u neko skorije vreme može ponoviti takav položaj planeta, koji će uzrokovati veće promene ne samo među planetama, nego i na Zemlji! Tako da brzinu pomeranje kontinetalnih ploča, koje su za ljude najviše bitne, moći ćemo da izračunamo, onda kada pravilno shvatimo i opišemo kretanje planeta, pa na osnovu toga izračunamo delovanje sila među njima.
  Delovanje sila među planetama postojalo je i postoji, a dešavalo se i još uvek se dešava na svim drugim planetama u Sunčevom sistemu. No mi to još ne možemo da potvrdimo istraživanjima na tim planetama. Ono što možemo da utvrdimo, jeste postojanje asteroidnog pojasa i velikog oblaka kometa, za koje možemo verovati da su nastali raspadom planete između Marsa i Jupitera. To se moglo dogoditi iz prostog razloga što se asteroidni pojas, odnosno nekadašnja planeta, nalazi u onom delu Sunčevog sistema, koji ga deli na planete spoljneg i planete unutrašnjeg tipa. Upravo tu je delovanje sila bilo najizraženije, a to je moglo da uzrokuje i raspad iste planete!

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća