GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promena položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 EKVATORIJALNA IZBOČINA ZEMLJE 

  Zemlja ima ekvatorijalnu izbočinu nastalu zbog njene rotacije. No njena sadašnja rotacijska brzina nije dovoljno velika za nastanak jedne takve izbočine. U prošlosti je moralo postojati neko vreme, kad je rotacija bila dovoljno brza za nastanak izbočine. Pravo pitanje je, kada je postojalo to vreme i koliko je moglo da traje da bi ovaj oblik nastao?
  Ova izbočina nije mogla nastati kao posledica rotacije u istoj ravni, u kojoj je ekvatorijalna ravan Sunca! To znači da je Zemlja mogla imati svoju ravan rotacije! Zato, izbočina sigurno nije u ekvatorijalnoj ravni Sunca već je seče, pod određenim uglom, koji jedino može da se poklapa sa nagibom ose rotacije.
  Zašto je ekvatorijalna ravan Zemlje pod drugim uglom, u odnosu na ravan ekliptike, ako su se planete, odnosno materija - oblak od koga su obrazovane planete, okretali oko svoga središta u jednoj ravni? Zar ne bi bilo logično da ekvator Zemlje, kao i ekvatori svih drugih planeta budu podudarni sa onom u kojoj je ravan ekliptike? No gotovo nijedna planeta se ne podudara? Svaka planeta ima svoju ekvatorijalnu ravan, koje su pod različitim uglom!
 Izgleda kao da je svaka planeta nastala sama za sebe, i tako obrazovala sopstvenu ekvatorijalnu ravan.

  Sve upućuje na to da, svaka od planeta ima svoju ravan kretanja oko Sunca, kao što ima sopstvenu ekvatorijalnu ravan. No da li se ravan kretanja planete oko Sunca i njena ekvatorijalna ravan poklapaju? Po napred navedenom teško se može tvrditi da se poklapaju, odnosno da su podudarne. Ali to se uporno nameće, pokušajem da se sve planete koje kruže oko Sunca, smeste u jednu ravan. No to teško može da opstane, iz prostog razloga što činjenice ukazuju na sasvim drugačije stanje koje postoji u kretanju i položaju svih planeta.

  Iz ovoga sledi da Zemlja ne mora imati nagib ose sa kojim smo navikli da je stalno prikazujemo! Već se njena orbitalna ravan, odnosno ravan kretanja, nalazi pod nagibom od 23,5°(?) u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca. Znak pitanja pored navedene vrednosti postoji iz razloga što zemljina osa u odnosu na ekliptiku zaklapa ugao od 66,5°, odnosno odstupa od vertikale za 23,5°. Sa ovim različitim brojevima nameće se pitanje: Koja od ove dve vrednosti može biti realna za nagib kretanja u kojoj se nalazi putanja Zemlje? Zato što bi položaj njene putanje u odnosu na Sunce bio različit, ali bi ugao nagiba Zemljine ose mogao ostati isti! Ono što iz toga dalje sledi je da, u toku dužeg vremenskog perioda položaj Zemlje u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca mogao je da se menja, (usled čega je dolazilo do promene magnetnih polova i njihove jačine), ali je nagib njene ose mogao ostati približno isti, što je uticalo na postepano menjanje klimatskih uslova. Ipak sigurno je u toku dužeg vremenskog perioda postojalo uslova da se mnogo više menja nagib ose rotacije, a to je i logično jer nemoguće je da se ovaj nagib nije nikada promenio od nastanka Zemlje do danas! To je u isto vreme uticalo na mnoge promene, među kojima postoje klimatske, geološke i druge promene, a sve one su međusobno povezane.

  Na ovoj slici sve planete su prikazane pod jednim uglom (za koji se misli da predstavlja središnji deo), pa zato izgleda da se one nalaze iznad ekvatorijalne ravni Sunca. No kako su njihovi položaji uvek različiti, jasno je da se samo neka od njih nalazi iznad središnje ravni. Ali ne uvek, nego samo jedan određeni period u toku rotacije oko Sunca, koji za njih predstavlja godinu. Tako da položaje gde se nalaze njihove stvarne putanje moguće je zamisliti, samo ako se sve njihove putanje prikažu u svim pravcima iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca.
  Ako se posmatra samo putanja Zemlje mimo ostalih planeta, za koje je jasno da se ne poklapaju, može da se primeti njeno kretanje iznad i ispod ekvatorijalne ravni!

  To bi značilo da kad je Zemlja iznad ekvatorijalne ravni Sunca, više je južna polulopta izložena Suncu pa je tu toplije godišnje doba. A kad je Zemlja ispod ekvatorijalne ravni, onda je više izložena severna polulopta, pa je na njoj toplije godišnje doba. Zemlja dva puta u toku godine prolazi kroz ekvatorijalnu ravan Sunca, kada su umerana godišnja doba, (proleće i jesen). Poslednjih godina je primetno da ne postoji velika razlika između godišnjih doba! Upravo zbog toga što orbitalna ravan menja svoj položaj, javljaju se velike razlike i nepravilnosti kako po izgledu, tako i po trajanju godišnjih doba! Ako se ovo logično analizira nameće se zaključak da: Promene koje nastaju zbog pomeranja orbitalne ravni, utiču i na promenu nagiba ose rotacije. Sa time nastaju klimatske promene, za koje se vidi da su sve prisutnije, na celoj površini Zemlje u toku poslednjih godina ili decenija. Te promene će biti još izraženije u narednim godinama. Zbog napred navedenih promena i godišnja doba se menjaju u tokom godina, a još više u toku vekova!

  Da su te promene bile stalno prisutne, na to ukazuju hladniji i topliji periodi u istoriji Zemlje. U vreme otopljavanja, deo naroda koji su živeli na jugu, selili su se više prema severu, gde su duže vreme živeli. U vreme zahlađivanja posle više vekova, narodi su se vraćali na ona staništa gde su ranije živeli. Oni su se vraćali svojim srodnicima koji su postali starosedeoci. Zato je velika seoba naroda, koja se dogodila na prostorima Balkana, bilo vraćanje onih naroda koji su od ranije živeli na tim prostorima. A mnogi narodi koji se danas nazivaju raznim imenima, pripadnici su iste etničke populacije koja se ni po čemu nije razlikovala, a to se pre svega vidi po jeziku kojim oni danas govore. Njihova jedina razlika postojala je samo po mestu gde su se nastanili, a kasnije i u veri koju su uzeli. Postojanje tih naroda na prostorima Balkana mnogo je starije od petog veka koji se u nekoj zabludi često pominje, kao vreme kada su se ovi narodi doselili. To potvrđuju mnoga arheološka otkrivanja na prostorima Balkana, među kojima su Lepenski vir ili otkrivanje piramida u Bosni. Možda su ove kulture, po nekoj logici u bliskoj vezi, iako se misli da su piramide mnogo starije, bar za više hiljada godina.
  Ovo je samo još jedna potvrda da se mnoga shvatanja koja postoje u nauci trebaju menjati sa dokazima i činjenicama. Ovom prilikom reč je o istoriji, kada stara shvatanja mogu da se nametnu kao da su zauvek data da se ne menjaju. Zato se sve nauke moraju osloboditi svojih dogmi, a na osnovu činjenica graditi ispravnu predstavu o svetu u kome živimo, a sa time i o nama samima!

PITANJA NASTANKA SUNČEVOG SISTEMA

  Njutn je teorijski pretpostavio inerciju ili postojanost kretanja svojstvenog planetama i satelitima, ali on nije objasnio ni kako, ni kada dolazi do prvobitnog privlačenja ili odbijanja?
  Usled zgušnjevanja u središtu gde je Sunce, materija se razdvojila, pa su se delovi tog solarnog materijala pretvorili u planete. Ravan u kojoj planete kruže predstavlja ekvatorijalnu ravan Sunca. Ova teorija (Laplasova) je nezadovoljavajuća;
  Prvo; U vreme nastanka planetarnog sistema, brzina osnog obrtanja Sunca nije bila dovoljna da omogući izdvajanje delova materije. Čak i da su se ti delovi izdvojili, ne bi se oblikovale lopte!?
  Drugo; Laplasova teorija ne objašnjava zbog čega je ugaona brzina dnevnog okretanja i godišnjeg kruženja planeta, veća od one koju im je Sunce moglo dati?
  Treće; Šta je dovelo do toga da neki sateliti ili planete kruže retrogradno, u smeru suprotnom kretanju većine članova Sunčevog sistema?

  Problem koji se javlja u vezi sa teorijom plime (koja je slična nebularnoj teoriji, jer je nastala njenom sintezom) odnosi se na mase planeta. Između Zemlje i Jupitera kruži mala planeta, Mars, čije je masa 10 puta manja od Zemljine mase. Prema teoriji plime, tu bi trebalo očekivati, da se nalazi, planeta 10 do 50 puta veća od Zemlje? Isto tako Neptun je veći, a ne manji od Urana. Drugi problem je vezan za to da li postoji mogućnost susreta dve planete (koji predviđa teorija plime), a to je u odnosu na ljudsku istoriju prava i nemoguća retkost.
  I teorija plime i teorija magline pretpostvaljaju da su planete nastale od Sunca, a sateliti od planeta.
  Poreklo Meseca ozbiljno remeti teoriju plime. Budući da je on manji od Zemlje, proces hlađenja i stezanja okončan je ranije, kao što su i lunarni vulkani ranije prestali da rade. A Mesec poseduje manju specifičnu težinu od Zemlje! Na osnovu toga trebalo bi da je Zemlja nastala od Meseca, a ne da je bilo obratno?
  Pretpostavlja se da je satelite od planeta otrgla privlačna snaga Sunca, kada su se planete, krećući se svojim izduženim orbitama, po prvi put našle u perihelu, odnosno najbliže našoj zvezdi. Postojanje izduženih, a ne kružnih orbita, je potvrda o tome da se planete oko Sunca kreću još jednim oblikom kretanja. To kretanje je u obliku rozete, jer putanje planeta koje se nalaze izvan ekvatorijalne ravni ne bi mogle to da čine, ako bi njihovo kretanje bilo u pravilnim krugovima.
  Laplas je svoju teoriju o Sunčevom sistemu gradio na predpostavci da sve planete i sateliti kruže u istom smeru. Od tada otkriveno je mnogo novih članova Sunčevog sistema.
  Danas znamo da; Iako većina planeta kruži u istom smeru u kojem se okreće Sunce i kruže druge planete, ipak Uranovi meseci kruže u ravni koja je normalna (upravna) u odnosu na orbitalnu ravan svoje planete.
  A tri od Jupiterovih meseca, jedan od Saturnovih i jedan Neptunov mesec kruže retrogradno. Ove su činjenice u suprotnosti teorije magline, jer maglina koja se okreće, nije mogla da stvori satelite koji kruže u dva ( ili više) smera.
  Prema teoriji plime smer kretanja planeta zavisi od prolaska zvezde. Zvezda treba da je prošla(?) u jednoj ravni u kojoj ,navodno' planete sada kruže? I to u pravcu koji je njihovu revoluciju usmerio sa zapada na istok. Ali, zašto onda Uranovi sateliti kruže uspravno - normalno u odnosu na njegovu ravan? A neki Jupiterovi i Saturnovi meseci kruže u suprotnom smeru!?
  Prema postojećim teorijama, ugaona brzina kruženja - kretanja jednog satelita mora biti manja od brzine okretanja njegove matice. Međutim, unutrašnji Marsov satelit kruži brže nego što se ova planeta kreće?
  Postavljena je još jedna teorija (Lajtelton i Rusel) koja se suočava sa teškoćama teorije magline i teorije plime. Sunce je moglo biti deo dvočlanog zvezdanog sistema. Treća zvezda koja je prošla između njih sudarila se sa Sunčevim parnjakom od čijih su se ostataka obrazovale ostale planete. Gde su dokazi za to da se u prostoru oko nas nalaze zvezde koje lutaju jedne između drugih, pri čemu bi mogli da nastanu planetarni sistemi? To je samo pokušaj mašte da stvori sliku mimo činjenica sa kojima nije ničim u skladu.
  Postojala je pretpostavka da su manje, čvrste planete nastale od većih, gasovitih. Ona treba da objasni razlike u odnosima između težine i zapremine kod većih i kod manjih planeta. Ali ova teorija ne može da objasni razliku u specifičnoj težini manjih planeta i njihovih satelita. Da li je Mesec nastao otcepljenjem od Zemlje? Njegova specifična težina veća je od specifične težine planeta sa većom zapreminom, a manje je od Zemljine. Bilo bi više u skladu sa ovom teorijom, da je Zemlja uprkos tome da je prema njoj Mesec sićušan, ona nastala od Meseca. To nema dokaze u činjenicama i merenjima koja su učinjena!
  Ne samo da postojeće teorije protivureče jedna drugoj, već svaka od njih nosi u sebi sopstvene protivurečnosti. Da oko Sunca ne postoje planete, njegovo poreklo i razvoj uopšte ne bi bilo teško rastumačiti.
  No kako oko Sunca postoje mnoge planete sa svojim neobičnim kretanjima, a oko njih se nalaze sateliti koji opet, svaki imaju svoje kretanje koje se i ne podudara sa matičnom planetom, to mora da znači da je izgled Sunčevog sistema posve drugačiji u odnosu na onaj koji je do sada bio zamišljen.
Sve teorije o nastanku Sunčevog sistema, ne uklapaju se sa činjenicama o kretanju planeta i njihovih satelita. Jasno je onda, da takav sistem nije mogao nastati na način sa kojim se to zamišlja ili predstavlja!
  Ne samo da se takve teorije moraju odbaciti kao nametnute dogme, već se i ceo sistem planeta mora sagledati u skladu sa činjenicama koje daju nova astronomska istraživanja. Ova istraživanja i njihova otkrića jasno ukazuju na to da se planete, (mnogo više i komete, o kojima će još biti reči) oko Sunca ne kreću samo u jednoj ravni, već se one nalaze i kreću iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca. Zbog toga se i njihovo kretanje treba prikazivati u trodimenzionalnom prostoru. Sama nepravilnost u obliku planetarnih orbita, kao i njihova eliptičnost, daje sliku kretanja planeta u obliku rozeta. To je treći oblik kretanja planeta, koji je za svaku planetu različit baš kao što je ono različito za trajanje dana ili godina, koje planete imaju u rotaciji oko svoje ose ili oko Sunca.
  Kretanje planeta u Sunčevom sistemu koji postaje trodimenzionalan, jeste preslikavanje modela koji postoji u atomu. Oko jezgra atoma kreću se elektroni koji kruže oko središta u obliku rozeta. Njihovi spinovi mogu biti različiti, kao što su različita kretanja planeta ili nekih njihovih satelita koji rotiraju retrogradno. Zatim neke planete imaju satelite koji menjaju mesta u svojim orbitama. Na kraju Saturnovog prstena, postoje dve stene koje imaju svoje orbite, svaka je veličine oko 1000. km. Posle nekoliko krugova, ova tela jednostavno zamene svoja mesta u orbitama, po principu koji se preslikava iz velikog u malom i obratno. Astronomija nema odgovor, zašto to rade ove dve stene, jer se još uvek drži starih shvatanja i predstava o nastanku i kretanju planeta?
  Isto to čine i elektroni oko atomskog jezgra. Moguće je da to čine i planete, jer Pluton i Neptun imaju presecanje njihovih orbita, koje se prikazom kretanja planeta u jednoj ravni, kao takvo, do sada nije moglo primetiti niti opisati. To se pravilno i jedino ispravno može opisati kretanjem planeta u trodimenzionalnom prostoru. Tada se njihovo kretanje i položaj koji svaka planeta ima jedna u odnosu na drugu, kao i one sve u odnosu na ekvatorijalnu ravan Sunca može dovesti u realniji prikaz. Ovaj prikaz može se vremenom sve više usavršavati i usklađivati sa stvarno utvrđenim činjenicama, koje će obogatiti ljudska znanja i usmeriti nauku ispravnim putem.

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća