GLAVNA STRANA

Uvod - Analogija
Slika kakvu nismo videli
Kopernikova revolucija
Gledali smo sa pogrešnog mesta
Višedimenzionalni prostor
Ekvatorijalna izbočina
Postoje i komete
Nastanak kometa
Sunčev sistem i nastanak kometa
Međuzvezdano poreklo kometa
Nemoguće orbite
"Pluton planete"
Kretanje planeta u obliku rozeta
PRECESIJA
Ledeno doba
Promene položaja polova
Menjanje magnetnih polova
PANGEA Prostiranje kopna
Analogija, Simetrija, Proporcija
GRAĐA ATOMA
Elektronski oblak
Analogija kretanja

cita


 ANALOGIJA, SIMETRIJA, PROPORCIJA 

  Smatra se da je Zemlja nekada nastala od onoga dela mase koji se većinom odvojio od ogromne mase od koje je nastalo Sunce. Način na koji se to desilo gotovo uvek se svodi na osnovni oblik "nebularne hipoteze" od koje su nastale njene ostale varijacije. U nekoj dalekoj prošlosti ceo sunčev sistem nastao je od oblaka gasova koji su bili rastureni - raspršeni u svemiru, nakon određene eksplozije, a koji su se zatim gomilali, odnosno vrteli oko svoga središta. U samom središtu skupila se ona masa koja će svojim sve većim nagomilavanjem postati zvezda, odnosno Sunce. Ako je Sunce zaista tako nastalo to bi možda i bilo prihvatljivo, da se oko njega ne nalazi veliki broj nebeskih tela koja su svrstana u planete, satelite, komete i asteroide. Upravo zbog ovih tela nemoguće je objasniti nastanak celog sistema na klasičan način, jer su položaj i kretanje nabrojanih nebeskih tela takvi da se ne uklapaju kao ujednačeno kretanje iz kojeg su mogla nastati ova tela. Da bi nastale planete i njihov sadašnji položaj, nikako nije moglo postojati kretanje koje bi nakon burnog početka, eksplozije ili plime, postalo ujednačeno, a da pri tome nastanu položaji i kretanje planeta koje one trenutno imaju!
  Zato što je svaka planeta i njena osa rotacije, nagnuta pod drugačijim uglom, jasno je da se one u vreme svoga nastajanje nisu mogle nalaziti u jednoj istoj ravni!
Njihovi sateliti nisu iste veličine ni oblika, a upravo zbog toga je logično da se ne kreću oko svoje planete u njenom središnjem delu.


Marsov sistem prikazan sa svoja dva pratioca

  Marsov sistem mora pod nekim uglom odstupati od ekvatorijalne ravni Sunca, iz prostog razloga što nagib planete odstupa za oko 25° od pomenute ravni. Sateliti Marsa moraju imati takvo kretanje koje će da se uklopi u delovanje sila matične planete kao i Sunca. U tom slučaju kretanje bilo kojeg od satelita, nikako ne može biti po jednoj istoj putanji koja je nepromenjiva. Zapravo njihovo kretanje je promenljivo i zavisiće od položaja matične planete ne samo prema Suncu već i prema ostalim planetama. Nekada će položaj i kretanje satelita mnogo više zavisiti od bližih i većih planeta, kao što je Jupiter, nego što na njih može imati uticaj Sunce. Inače je Jupiter najbliži Marsu, pa je sigurno da je njegov uticaj nekad izraženiji prema njemu u odnosu na Sunce.
  U svako vreme između planeta će delovati i sve ostale sile koje poznajemo, jer sve poznate sile zavise od Sunca, a to znači da osim gravitacije postoji i delovanje elektromagnetne sile, koja definiše položaj magnetnih polova, ali i razmenu energije između planeta koja će biti izraženija ako su planete međusobno bliže. Po tome se može zaključiti da između makro i mikro kosmosa postoji analogija, ne samo u kretanju planeta i elektrona, nego i u razmeni energije! Istina je da postoji razlika u veličini, pa po tome i u količini energije koja se oslobađa i razmenjuje, ali između ove razlike mora da postoji "proporcija", koja se sigurno može izračunati. Na osnovu te "proporcije" može se naći veza i uslovljenost svih poznatih sila, a to može da vodi do jedinstvene teorije polja.

  Sličan primer je Mesec koji za oko 5° odstupa od ekvatorijalne ravni Sunca. No to nije konačna vrednost jer je isvesno da se ni Zemlja ne nalazi i ne kreće u istoj ravni!
  Iz toga sledi da postoji mnogo manja mogućnost da se brojni sateliti ostalih planeta, koje su uglavnom veće, mogu nalaziti u kretanju oko svoje matice u njenom središnjem delu. Odnosno ovi sateliti se nalaze u kretanju oko svoje planete u svim pravcima, iznad i ispod ekvatorske ravni planete. Ako to čine sateliti oko planeta, onda isto to čine i planete oko Sunca, samo sa putanjama koje su u većim razmerama! Tako da se njihovo kretanje jedino može prikazati u obliku rozeta, a to su tri oblika kretanje koja postoje u sunčevom sistemu. U osnovi kretanje planeta je trostruko i trodimenzionalno, gde se pod trostrukim podrazumeva treći oblik kretanja koji ima oblik rozeta, a to kretanje je moguće samo u realne tri dimenzije. Otkriva se da to kretanje postoji i svim drugim zvezdanim sistemima, tako da se to primećuje i kod dvojnih zvezda.
  Tekst koji sledi govori o tome, a preuzet je iz časopisa "Planeta".

POTRAGA ZA PLANETAMA
U svemiru postoji dvostruko veći broj planeta sličnih Zemlji

Iako se dugo mislilo da su planetarni sistemi sa dve zvezde nepovoljni za formiranje planeta, danas se čini da je suprotno. Najnovija otkrića to opovrgavaju - prema njima se duplira broj potencijalnih planeta u svemiru.

Još 2000. godine objavljivane su studije koje su ukazivale da je nemoguće da planete nastaju u sistemima sa dve ili više zvezda, bez obzira na to koja se teorija o formiranju planeta uzme kao polazište. Prethodne analize su pokazale da bi se, u binarnim sistemima, materijali od kojih nastaju planete previše zagrejali da bi se one formirale. Tako su sve pretrage za planetama van Sunčevog sistema, kojih je bilo 110 za proteklih osam godina, automatski isključivale poznate binarne sisteme.

Ipak nekoliko planeta je pronađeno i u ovakvim sistemima, što je ohrabrilo Alana Bosa, sa Karnegi instituta u Vašingtonu, da sprovede sopstvena istraživanja. On je, koristeći današnje sofisticirane kompjuterske tehnike modeliranja, pokazao da je formiranje planeta u binarnim sistemima ne samo moguće već i jednako verovatno kao u sistemima sa jednom zvezdom.

Od presudnog značaja za njegovu teoriju je činjenica da su raniji modeli za ovakva ispitivanja vršeni u dve dimenzije, dok je Bosov model trodimenzionalan. On je otkrio da turbulencija koja pogađa materijal za nastajanje novih planeta smanjuje njihovu temperaturu i dozvoljava im da se udružuju kako bi formirali planete.

Pošto je jedna polovina svih sistema u svemiru sa jednom ili više zvezda, Bosovo otkriće ukazuje da postoji dva puta više, mogućih lokacija u svemiru za nastajanje planeta.

  Mnogo manja tela od satelita i planeta su komete, kao i asteroidi, a njihovo kretanje se u svojoj osnovi ne razlikuje mnogo u odnosu na veća tela. Prikaz kretanja kometa i asteroida gotovo uvek jasno ukazuje na trodimenzionalni prostor u kome to čine.
  Poreklo asteroida nije utvrđeno ili definisano. Po teoriji ovo su mala nebeska tela koja su ostaci neke planete koja se raspala u vasionskoj katastrofi. Međutim, izgleda da je teško mogla da se obrazuje neka veća planeta u oblasti asteroida, ako se računa na veliku privlačnu silu koju je imao Jupiter. Ali istina je da, niko i ne razmišlja o tome da je položaj Jupitera ili ostalih planeta u dalekoj prošlosti mogao biti drugačiji u odnosu na onaj koji je danas poznat!
  Asteroidi su objekti manji od planeta koji se nalaze, grubo u orbiti do Jupitera i sastoje se od neisparljivih minerala. Oni su podeljeni u asteroidne grupe i familije na bazi specifičnih karakteristika njihovih orbita. Asteroidni sateliti su asteroidi koji orbitiraju oko većih asteroida. Nisu precizno klasifikovani kao prirodni sateliti planeta, pošto su ponekad veličine tela oko kojeg orbitiraju. Asteroidni sateliti kao tela koja rotiraju oko drugih asteroida, sigurno je da to ne čine uvek u jednoj ravni. Možda su to najmanji "deo sistema" kod kojih postoji kretanje u tri dimenzije. Njihov položaj i kretanje se preslikava na veći deo sistema, počev od planeta pa sve do celog sunčevog sistema.
  Po tome se naslućuje "simetrija"koja postoji u sunčevom sistemu, ali je sigurno da ona postoji i u drugim zvezdanim sistemima. Ova "simetrija" je preslikavanje mikrokosmosa kod nekog složenijeg atoma, gde u njegovom elektronskom oblaku (mora da) postoje elektroni koji rotiraju jedni oko drugih. Ovo dovodi do zaključka koji se definiše u sledećem;
  Između makro i mikro kosmosa postoji analogija, simetrija i proporcija! To jeste osnova na kojoj se zasniva i počiva sva do sada poznata materija.

  Na ovoj slici predstavljene su putanje glavnih planeta, od Zemlje(1) do Saturna(2), kao i putanje značajnijih asteroida. Dok se većina asteroida kreće u pojasu između Marsove i Jupiterove putanje, asteroidi Trojanci(3) kruže praktično po istoj putanji kao i Jupiter, ali su podeljeni u dve grupe, od kojih se jedna nalazi na 60° ispred, a druga na 60° iza Jupitera ("Lagranževe tačke"). Hidalgo(4) - asteroid 944) opisuje putanju jako nagnutu prema ekliptici, čija je ekscentričnost tolika da se njen afel nalazi blizu Saturnove putanje. Amor(5) i Apolo(6) čiji su prečnici 8 km i 2 km, pripadaju grupi asteroida koji ponekad prođu vrlo blizu Zemlje.

  Po putanjama prikazanih asteroida jasno se vidi da je njihovo kretanje iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca. Takav njihov prikaz nije suprotan logici, jer se smatra da asteroidi kao manja nebeska tela mogu odstupati od "pravila" koja važe za planete. Zapravo "pravila" koja važe za planete jesu nametnuto shvatanje da su one morale nastati njihovim kretanjem u jednoj ravni. No po svemu na šta ukazuju činjenice, nameće se zaključak da njihov nastanak nije morao da bude na takav način! Jednostavno ono što je prisutno i poznato u kretanju manjih nebeskih tela, jeste prisutno i u kretanju većih nebeskih tela. Činjenice na to ukazuju, a problem može da postoji samo onda ako se neko dogmatski drži starih shvatanja o nastanku sunčevog sistema i planeta u njemu.
  Ako asteroid Hidalgo(4) opisuje putanju jako nagnutu prema ekliptici, čija je ekscentričnost tolika da se njen afel nalazi blizu Saturnove putanje, kako se onda njegova putanja može nalaziti blizu putanje Saturna, ako se on kreće u trećoj dimenziji, kao što je prikazano na slici. U tom slučaju ovaj asteroid bi se udaljavao od Saturna! U stvarnosti možda on upravo to i čini, ali se zbog prikazivanje njegovog kretanje sa dve dimenzije to ne može primetiti ni videti!
  Zbog shvatanja da se Zemlja, kao i ostale planete, nalaze u jednoj ravni, sva osmatranja kao i njihovo prikazivanje izvedena su u odnosu na Zemlju. To nikako ne može biti realno prikazivanje, jer se u središtu svih kretanja nalazi Sunce, tako da je to subjektivno shvatanje, nalik na ono vreme kada se smatralo da je Zemlja središte oko koga se sve kreće. U tom takvom shvatanju skoro da nema neke veće a ni mnogo bitnije razlike, jer Zemlja je osnova od koje se sve meri i u odnosu na nju se sve upoređuje. Zato i opstaje subjektivno shvatanje o jednom ravnom prostoru u kojem postoje neobična kretanja koja se ne mogu objasniti. A kada se to pokušava, onda se za to koriste iste ili slične teorije, koje umesto da vode do konačnog objašnjenja, one još više usložavaju ono što ionako nije realno prikazano!

  Uz satelite i asteroide postoje i komete koje svojim kretanjem jasno ukazuju da se kreću u trodimenzionalnom prostoru oko Sunca, ali i planeta. Od svih kometa mnoge od njih svoje kretanje imaju oko većih planeta, a ne samo oko Sunca. Ono što je za njih karakteristično je da su njihove putanje mnogo veće ekscentričnosti u odnosu na planete. Zapravo ta ekscentričnost je uzrok zbog kojeg njih nije moguće opisati i prikazati u jednoj ravni! Zato je njihovo kretanje uvek prikazano kao kretanje iznad i ispod ekvatorijalne ravni Sunca, ili neke veće planete, odnosno prostor u kome se one kreću, uvek je trodimenzionalan.

  Komete se po oblicima njihovih putanja mogu svrstati u tri grupe;

  1. Komete sa kratkim periodom(A), od nekoliko godina, čiji se afeli nalaze blizu Jupiterove putanje.
  2. Komete sa srednjim periodom(B), manjim od 200 godina, čiji se afeli nalaze na Neptunovoj daljini ili dalje (Halejeva kometa).
  3. Komete sa dugim periodom(C), od preko 200 godina i neperiodične komete. Njihova putanja nije samo eliptična već je parabolična ili hiperbolična.
  Ono što je za sve ove putanje jednako bitno, jeste sličnost po kojoj sve one imaju kretanje iznad i ispod "planetarne ravni", odnosno kreću se u trodimezionalnom prostoru.

  Jupiterova porodica kometa, predstavlja grupu kometa sa kratkim periodom, čiji se afeli nalaze u blizini Jupiterove putanje. Po tome se vidi da mnoge komete imaju svoje putanje oko većih planeta. Ovde su putanje predstavljene u velikom plavom krugu, a mali krug je Zemljina putanja. Enkeova kometa ima najkraći period (3,3 godine), a Šomasova preko 8 godina.
  Putanje kometa prikazane na slici, ne mogu imati kretanje oko Jupitera u jednoj ravni! Ako se komete oko planeta kreću trodimenzionalno, onda je logično da isto kretanje imaju u celom sunčevom sistemu, a sigurno i mnogo dalje van ovog sistema. Zbog toga komete jesu tela sa kojima se odvija promet materije i energije između više zvezdanih sistema. Logično je da sve viđene komete ne mogu da pripadaju samo jednom sistemu, nego postoje i komete koje povezuju dva ili više sistema.

  Prema dosadašnjim saznanjima oko Jupitera kruže 63 prirodna satelita (meseca). Zbog velikog broja ovih prirodnih satelita, od kojih se neki zbog veličine mogu porediti sa planetama, postoji podela po skupovima. No kako god da ih delili, jasno je da njihovo kretanje nije moguće uklopiti samo u jednu ravan kretanja, gde se ovi sateliti kreću oko matične planete! Ako se putanje asteroida prikazuju sa kretanjem ispod i iznad ekvatorijalne (jedne, iste) ravni, pa su zatim sličan prikaz imale i komete, onda nije moguće da se od tolikog broja satelita, svi oni nalaze u jednoj ravni kretanja oko ove planete. Iz toga sledi da, kako je Jupiter najveća planeta sunčevog sistema, oko kojeg rotira veliki broj nebeskih tela u tri dimenzije, onda je sigurno da se to kretanje može preslikati na ceo sunčev sistem, jer planetarni model Jupitera jeste umanjeni model sunčevog sistema!
  Sa ovim se još jednom potvrđuje simetrija koja postoji u sunčevom sistemu. U ovom slučaju postoji simetrije dva najveća tela u sistemu, a to su Jupiter i Sunce. Neki sateliti Jupitera su veći od planeta, a oko njega postoji kretanje kometa i asteroida, gde se njihovo kretanje ne može prikazati samo u jednoj ravni, tako da se ovo kretanje preslikava na ceo sunčev sistem. Jasno je da između ovih sistema postoji simetrija, kojom se održava stabilnost celog sistema bez obzira na razliku u njihovoj veličini. Da bi mogla da postoji simetrija u kretanju nebeskih tela, potrebna je da postoji i proporcija u delovanju sila između njih. Ova proporcija jednostavno mora da postoji, a sa njom su zastupljene sve poznate sile, koje se nalaze u međudelovanju, a ne samo gravitacija. Sledi da se ceo sistem koji možemo posmatrati kao celinu ili deo celine, zasnivaju na analogiji. Analogija je osnova po kojoj, ono što postoji u mikro kosmosu, po svim svojim osobinama se preslikava na makro kosmos, a jedina razlika koja postoji je u veličini. Iz svega navedenog sledi raniji zaključak da;
  Između makro i mikro kosmosa postoji analogija, simetrija i proporcija! To jeste osnova na kojoj se zasniva i počiva sva do sada poznata materija.

  Položaj i kretanje kometa i asteroida kao manjih nebeskih tela, jednostavno ukazuje na to da je prostor u kome se ova tela nalaze moguće opisati samo sa realne tri dimenzije. To isto se odnosi i na brojne satelite koje imaju veće (i manje) planete, što se dalje preslikava i na sve planete u kretanju oko Sunca.

  Ako se posmatra putanja jedne od kometa (Hale - bopp) koja je pre jedne decenije praćena, kada je i skicirana njena putanja, jasno se vidi da ova putanja seče ekvatorijalnu ravan Sunca i planeta, jer se smatra da se sve planete nalaze u toj (istoj) ravni.
  Mada u prikaz putanje komete niko ne sumnja, još uvek je prikaz kretanja planeta nepromenjiv, jer su njih sve teorije o njihovom nastanku smestile u jednu ravan. Od te ideje niko ne odstupa, iako ima mnogo činjenica koje ne idu u prilog tome.

 
  Pogled iz drugog ugla na putanju komete Hale - bopp, pokazuje kako njena putanja seče ravan u kojoj su "prividno" smeštene sve planete.
  O položaju ili kretanju planeta se ne razmišlja mnogo pri prikazivanje putanje kometa. Jednostavno niko ne sumnja u "teorije" o nastanku sunčevog sistema, po kojima su sve planete smeštene u jednu ravan. Svima je uvek na umu jedan veliki disk prašine ili gasa, koji je dugo vremena rotirao u obliku diska. Zapravo ovaj oblik diska je ono što je stalno polazna osnova za bilo kakvo objašnjenje o nastanku planeta, ali niko ne sumnja da je držanje ove ideje jednako davnom verovanju da Zemlja ima oblik ploče. Pomenuti oblak se zatim podelio, a iz njega su se izdvojili oni manji delovi da bi oblikovali planete. U to se sa svojim putanjama i kretanjima nikako ne uklapaju komete i asteroidi, ali se ne odstupa od ove teorijske dogme, koje se iz nekih razloga uvek drže oni koji pokušaju da mnoge postojeće nepravilnosti objasne.

  Sve ovo ukazuje da naša shvatanje o nastanku celog sunčevog sistema treba preispitivati i uskladiti sa činjenicama koje su nam do sada poznate. To je put ka tome da se dođe do objašnjenja nekih pojava koje se dešavaju kako u promeni klime tako i drugim bitnim stvarima koje mogu oslikati ono što se realno događa na Zemlji. Ako uspemo pravilno da shvatimo događaje i dešavanje u prošlosti, onda je moguće da shvatimo i ono što se sada događa, kao i ono što je moguće da sledi u budućem.
  No mi buduća dešavanje nikada pravilno nećemo shvatiti sve dok postoji uporno držanje starih i može se reći, prevaziđenih shvatanja o prošlosti Zemlje! Ono što je navedeno već je analizirano kroz više tekstova o Analogiji, ali uvek ima detalja kojima se to može dopuniti. Tako da je to bio samo uvod za ono što sledi.

Početak stranice

Nazad   Uvod   Sledeća